АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋИ МЕСЕЦ
|
12.10.2021.
ДРУШТВОДЕЦА И ИНТЕРНЕТ - ДОБАР ДРУГАР ИЛИ ЧУДОВИШТЕ ИЗА ЕКРАНА?
Деца су све више изложена насиљу на интернету, али позивање на одговорност гигантских компанија због штетних садржаја неће уродити плодом без оштре реакције самих државних институција.
Христина Цветинчанин Кнежевић 12.10.2021.
Фото: Brad Flickinger / Flickr
Уочи другог рођендана COVID-19, све је јасније колико су последице кризе јавног здравља, па потом и целог друштвеног система у покушају да се на ту кризу одговори, свеобухватне. Пандемија је утицала на све сфере наших живота - на који начин радимо, дружимо се, учимо, купујемо, забављамо или упознајемо се с новим људима. У изолацији, током социјалног дистанцирања, већи део нашег живота прешао је на онлајн.
Ипак, док се почетком нове школске године јавна дискусија махом сводила на то да ли ће ђаци морати да носе маске или не, чини се да смо, како је пандемија одмицала, све ређе постављали питање како криза утиче на децу. И још битније - како деца реагују на драстично реструктурирање живота које се десило преласком на онлајн модус операнди?
За неку децу, онлајн начин функционисања, са изузетком онлајн наставе, није био новитет - у шалама да се нове генерације рађају с таблетима у рукама има и истине. Подаци на глобалном нивоу указују да, укључујући и тзв. земље у развоју, деца узраста до петнаест година користе интернет у истој мери у којој то чине одрасли узраста од 25 до 74 године, а кад је реч о младима старости од 15 до 24 године, за њих је два до три пута извесније да ће користити интернет него старије особе. Другим речима, јаз у употреби интернета између алфа генерације и миленијалаца је већи него јаз између миленијалаца и њихових родитеља.
Студија коју је спровео Офцом, регулаторно тело за телекомуникације Уједињеног Краљевства, указује да је током 2020. године 97% деце узраста од 5 до 15 година било онлајн. За приступ интернету деца су најчешће користила лаптоп, таблет или мобилни телефон, конзоле или смарт телевизоре, а затим и десктоп рачунаре.
За шта деца користе интернет? На интернету је 97% њих гледало видео садржај, 71% је играло игрице, 65% се дописивало, а 55% је користило друштвене мреже. Ипак, више од половине деце узраста од 12 до 15 година доживело је неко лоше искуство на интернету, најчешће то да је у контакт с њима ступила особа која им је непозната, или им је затражено да пошаљу своје фотографије. Извештај Еуропола ово потврђује - у првим месецима пандемије уочен је пораст сексуалне експлоатације деце на интернету.
Да ли је интернет добар за децу?
Интернет је медијум који пружа неограничене могућности, али истовремено своје кориснике и кориснице излаже и неограниченој рањивости. Они најмлађи су уједно и најрањивији. И управо се између неограничених могућности и неограничене рањивости налази и одговор на ово питање.
Налази истраживања која су пратила утицај дигиталних технологија и интернета на благостање деце на први поглед су опречни. Док неке од студија истичу позитиван утицај на развој социјалних вештина и самопоуздања у комуникацији с другима, друге указују на ефекат отуђења од офлајн света, пријатеља и родитеља, и усамљеност као последицу тога.
Одакле та разлика? У времену проведеном за екраном. Подаци показују да деца и тинејџери у току једне седмице испред екрана проведу и до 44,5 сати. Другим речима, пуно радно време.
Фото: Matthew Henry / stocksnap.io
Превише времена проведеног пред екраном резултира бројним негативним последицама по дечје физичко и психичко здравље, упозоравају стручњаци. На првом месту повећава се шанса за гојазност, јер време пред екраном искључује физичку активност. Поред тога, долази и до поремећаја сна - деца све касније, али и све теже, иду у кревет, неретко и с таблетима и мобилним телефонима. Трећа последица се тиче менталног здравља - деца и тинејџери који проводе око осам сати дневно гледајући у екран имају веће шансе да оболе од депресије, анксиозности, као и од поремећаја пажње, попут АДД и АДХД.
Међутим, највише забрињава стањење кортекса мозга деце узраста од 9 до 10 година која су пред екраном проводила више од седам сати дневно. Иако седам сати пред екраном делује екстремно, с преласком на онлајн наставу ова сатница није више толико недостижна. Током пандемије деца су у просеку проводила око шест и по сати онлајн, а скоро половина њих је осећала да је то превише.
Поред ових здравствених ризика, изазваних временом проведеним за екраном, интернет пред децу поставља многе друге опасности и рањивости, али и могућности.
Чудовишта иза екрана
Подаци нам показују да је једна од последица пандемије био и пораст ризика с којима се деца суочавају на интернету. DQ институт је указао да је у току прошле године две трећине деце узраста 8-12 година широм света било изложено неком од дигиталних ризика. Неки од најзаступљењијих ризика који се издвајају јесу вршњачко насиље, то јест сајбербулинг, контакти с непознатим особама, често сексуалне природе, изложеност насилном и/или сексуалном садржају и зависност од друштвених мрежа и игрица. Ове ризике можемо поделити у три скупине - ризично понашање деце усмерено ка другима, ризичан садржај и ризични контакти.
Ризично понашање деце на интернету усмерено ка другима јесте понашање деце које повређује друге. Најчешћи облик овог ризика је вршњачко насиље на интернету - сајбербулинг. Скоро половина деце, 45% њих, доживело је сајбербулинг а чак 28% је добило претње преко интернета, сугерише DQ извештај. Ово је у складу са извештајем израелског стартапа Л1игхт, који је у току првог месеца пандемије указао на пораст од чак 70% дигиталног вршњачког насиља, пре свега на друштвеним мрежама и другим дигиталним каналима комуникације.
Деца на интернету се сусрећу и с ризичним садржајем. Овакав садржај није прилагођен дечјем узрасту, те децу узнемирава или има негативан утицај на њихово благостање. Порнографија је свакако најуочљивији пример оваквог садржаја, и о утицају порнографије на дечји развој знамо доста. Усвајање погрешних уверења о сексу, поготово када је реч о насилном садржају, нешто је на шта указују и званичне институције.
Ипак, оно што представља посебан ризик јесте ризичан садржај с којим се деца сусрећу на местима на интернету која се сматрају прилагођеним деци, попут платформи за игрице и друштвених мрежа намењених деци.
Чак 13% деце је зависно од игрица, те је веза између насилних видео игрица и насилничког понашања, праћеног смањењем емпатије, социјално прихватљивог понашања и осетљивости на агресивност, на коју је указала Америчка психолошка асоцијација још пре више од пола деценије, врло важна кад говоримо о вршњачком насиљу.
Поред утицаја насилних игрица на вршњачко насиље, интернетске играрије крију још једну опасност, која се налази у тзв. изазовима. Изазови су друштвене игре на интернету, где се играчи међусобно изазивају. Једна од оваквих игара била је и „Плави кит“ (Блуе wхале), популаран 2016. године. Неки од изазова у овој игрици били су и самоповређивање и самоубиство, за које се сазнало претрагом за „Плави кит“ типичних хештагова на профилима жртава на друштвеним мрежама.
Извор: pxfuel.com
И управо је од друштвених мрежа зависно 7% деце. Друштвене мреже попут ТикТока представљају место других опасних изазова, попут Benadryl изазова, у коме су деца узимала потенцијално смртоносно велике дозе лека против алегрије, како би изазвали халуцинације, или Блацк-оут изазова, у коме су деца задржавала дах што дуже, што је за једну десетогодишњу девојчицу било фатално. У најновијем ТикТок изазову, актуелном у тренутку писања овог текста, деца лежу на пешачке прелазе и чекају да се појави возило, ризикујући и свој живот, али и животе других учесника и учесница у саобраћају.
Поред изазова, посебну опасност за децу на друштвеним мрежама представљају и алгоритми. Таргетирање алгоритмима корисника и корисница друштвених мрежа, попут Твитера, Инстаграма или Фејсбука, није нешто ново - таргетирано рекламирање и нуђење садржаја део је наше онлајн свакодневице. Међутим, за разлику од одраслих, деца немају знања ни способности да критички процењују садржај који до њих долази.
Према подацима студије коју је спровела Европска унија, чак 21% тинејџера узраста 11-16 година било је изложено штетном садржају који је промовисао мржњу (12%), поремећаје у исхрани, а посебно анорексију (10%), самоповређивање (7%), конзумацију наркотика (7%) или самоубиство (5%). Када је реч о садржају који је сексуалан или промовише насиље, DQ институт је указао да му је било изложено чак 29% деце узраста од 8 до 12 година.
Са друге стране, истраживање Фондације 5Ригхтс показало је да друштвене мреже Инстаграм, ТикТок и Фејсбук деци од 13 до 17 година, након само 24 часа од тренутка кад отворе налог (истраживачи су користили аватар тј. лажни налог) нуде овакав садржај. Док су млађи тинејџери најподложнији садржају који промовише самоповређивање, старије тинејџерке су најчешће таргетиране садржајем који промовише нереалне слике тела и, као начин за њихово постизање, дијете и изгладњивање.
Ово истраживање је показало и да је одраслим корисницима друштвених мрежа требало само неколико сати да упсоставе контакт с децом, тражећи или нудећи им порнографски садржај. И управо то представља трећи тип ризика с којим се деца суочавају на интернету, а који се тиче ризичних контакта. Овакви контакти с непознатим одраслим особама су реалност за чак 17% деце. Другим речима, током пандемије коронавируса, нису само деца више времена проводила на интернету, већ и сексуални предатори и педофили.
Упркос уверењу да педофили и сексуални предатори вребају из мрака дарк веба, чињеница је да су они свуда, па чак и на кидс фриендлy платформама. Једна од њих је и платформа Роблоx, замишљена као место на коме деца могу да стварају и играју игрице, а на којој је откривена мрежа виртуелних стриптиз клубова у којој аватари деце изводе плес у крилу или имају виртуелан секс са заинтересованим (одраслим) патронима.
Интернет као добар другар
Колико год ризици с којима се деца суочавају на интернету били застрашујући, интернет нуди и бројне могућности за развој и раст деце. Али као и ватра, у зависности од начина на који га деца користе, он може бити њихов најбољи другар или чудовиште иза екрана.
Прелазак на онлајн наставу током пандемије указао нам је на јаз који дели привилеговане од оних мање привилегованих. Према подацима UNESCO-а, половина деце широм света чије су школе прешле на онлајн наставу током пандемије није имало приступ рачунару. Дигитални јаз се односи и на инфраструктурна питања, попут приступа интернету, али и на вештине попут информатичке писмености. Државе широм света се ужурбано труде да овај јаз премосте, али не увек и успешно - на пример, додела школских таблета са интернетом ђацима у Београду је сјајна, али је деци из сиромашнијих крајева Србије та помоћ вероватно много потребнија.
Прелазак на онлајн наставу указао је на неке од проблема које дигитални јаз изазива, али чак и пре пандемије, широм света су покретани програми с циљем да овај јаз превазиђу. Један од њих је и EDGE, активан у Индији, Бангладешу и Непалу, који дигитално описмењује девојчице из маргинализованих заједница. Уз дигиталну писменост, оне усвајају и вештине критичког размишљања и знања енглеског језика, преко потребних када је употреба интернета у питању. Досад је кроз овај програм прошло преко 14.000 девојчица, а неке од њих су, усвајајући ове вештине, успеле да избегну дечји брак и остану у школи, уместо да се нађу на тржишту дечјег рада.
Уз усвајање вештине критичког размишљања, интернет може бити место на коме деца уче и развијају вештине које им формално образовање не нуди. Уз брзу интернет претрагу, лако је наћи низ различитих бесплатних онлајн курсева намењених деци. Такође, разне невладине организације широм региона су током периода пандемије организовале бесплатне онлајн радионице на тему ненасиља, комуникације, пријатељства, партнерских веза и менталног здравља намењене тинејџерима.
На оваквим курсевима и радионицама деца не само што усвајају нове вештине већ се и међусобно повезују. И управо је тај елемент повезивања врло важна могућност за дечји развој и благостање коју интернет пружа. Одржавање контакта с члановима породице и пријатељима помоћу видеопозива током ЦОВИД19 нису користили само одрасли, већ и деца.
Осисм тога, интернет може бити и простор - поготово у тренутку глобалне кризе, што пандемија коронавируса свакако јесте - у коме ће деца и тинејџери добити и психолошку подршку, што смо могле и да видимо, када су, од самог почетка пандемије, различита психотерапеутска удружења нудила бесплатно своје услуге.
Безбедност деце на интернету - ко је одговоран?
COVID-19 је указао на бројне аспекте друштвене кризе, много шире од тренутне пандемије, и неједнакости које она изазива. Опасности, рањивост и могућности с којима се деца суочавају на интернету нису изузетак. То управо потврђује дигитални јаз, а поготово јаз у дигиталној писмености, неопходној за безбедно коришћење интернета. Једним делом је овај јаз и генерацијски, јер генерације данашњих родитеља, за разлику од њихове сопствене деце, нису одрасле на интернету. Генерације данашњих родитеља расле су са интернетом, али у одраслом добу и покушајима да својој деци обезбеде основне услове за живот, фокус пажње им је померен - с праћења најновијих достигућа у ИКТ сфери на покушаје преживљавања.
Овај дигитални јаз је такође и друга страна економског јаза - док они богатији и привилегованији својој деци могу да отворе врата могућности које интернет пружа, и научити их како да га безбедно користе, за децу оних осталих су резервисане само опасности, ако уопште и имају приступ интернету.
Врло је лако кривицу свалити на родитеље појединачно, али одговорност за безбедност деце на интернету је системска, као што је и сам дигитални јаз системска последица лоших државних политика. Ретки покушаји државних едукативних кампања, попут ове, својом неспособношћу да на право место адресирају проблем безбедности деце на интернету то и потврђују. Ма колико овај едукативни спот био добар у смислу комуникације са својом циљном групом, децом, немогуће је не поставити следеће питање - да ли ће ова порука уопште и доћи до деце којој је потребно да је чују, јер деца ретко гледају национални медијски сервис, а сасвим извесно не у термину информативних емисија попут Дневника, када је овај спот и емитован?
Ипак, одговорност се често пребацује на родитеље, иако они апсолутно никакву подршку немају ни у изградњи сопствених капацитета да се упознају са свим начинима на које њихова деца могу бити угрожена на интернету, а још мање да након тога своју децу и заштите.
Чак и када родитељима кажемо да инсталирају алате за родитељску контролу на уређаје, или да лимитирају време за екраном својој деци, срж проблема се не решава - на интернету, као и у офлајн свету, многе непожељне, па и насилне праксе држава толерише, експлицитно или имплицитно, само зато што генеришу профит.
Онлајн садржај генерише профит, било да је реч о pay-for-view видео садржају и игрицама, или о наизглед оном бесплатном, попут друштвених мрежа, који зарађује таргетираним рекламама. Позивање на одговорност гигантских мултинационалих компанија за садржај и понашања која толеришу неће уродити плодом све док долази од забринутих родитеља - неопходна је оштра реакција самих државних институција.
Нажалост, док државе плешу свој плес с приватним
капиталом ових компанија, грађани и грађанке плаћају цену, без обзира на
то да ли су одрасли или су деца.
|