АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋИ МЕСЕЦ
|
13.07.2018.
ДА ЛИ ЗНАТЕ ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ДАНАШЊИ ДАН ЈЕДАН ОД НАЈВАЖНИЈИХ У ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ?
БЛИЦ ВЕСТИ ДРУШТВО Лана Гедошевић 13.07.2018. 06:53 Коментара: 6
Берлински конгрес ФОТО: ПРОФИМЕДИА
На данашњи дан, пре 140 година, Србија је на Берлинском конгресу пратично и формално стекла своју независност. Овај историјски датум се, међутим, у Србији не обележава, те многи ни не знају зашто је 13. јул толико важан дан за нашу земљу.
За житеље некадашње Србије, Берлински конгрес значио је две важне ствари: са једне стране Србији је донео признање као суверене државе, а са друге подсећање да није успела да оствари своје циљеве из српско-турских ратова.
То би у најкраћем била суштина овог значајног историјског догађаја, који је завршен на данашњи дан пре 140 година, и који је био важан не само за Србију, већ за цео регион, Европу, и све тадашње велике силе које су у њему учествовале. На данашњи дан 1878. године склопљен је Берлински мир који би, у зависности од угла гледања, могао да се посматра и као нешто добро, али и нешто на шта Србија није била нарочито поносна. Зашто је то тако, за "Блиц" су објашњавали српски историчари.
- Берлински конгрес је уствари мултилатерални уговор између Велике Британије, Аустро-Угарске, Француске, Немачке, Италије, Русије и Турске, склопљен после месец дана преговора и "натезања", којим су редефинсисани односи на Балкану после серије буна, устанака и ратова који су потресали Турско царство. Ратни успеси српске војске у рату 1877-78. верификовани су примирјем и миром закљученим између зараћене царске Русије и њених савезника Србије и Румуније са једне, и Отоманске Турске у Сан Стефану, предграђу Цариграда, 3. марта 1878 - прича Проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.
Русија ојачала, у Србији незадовољство
Санстефанским миром, који је претходио Берлинском конгресу, Србија, Румунија и Црна Гора, до тада вазалне кнежевине, добијају независност. Међутим, у тој подели територија, Русија добија огромну територију и сеже чак до Егејског мора, а ствара се и Бугарска коју у ствари контролише Русија.
- Иако је Србија призната као независна држава и омогућено јој је територијално проширење у правцу Косовске Митровице, војничка освајања у правцу истока и југоистока су оспорена, тако да добија само Ниш, што је изазвало велико незадовољство. Зато се тадашње руководсто, на челу са кнезом Миланом, који су у Русији видели српске покровитеље, окрећу се северном суседу, Аустро-Угарској. Европске силе, пре свих Енглеска, нису биле сагласне са тако великим територијалним променама вољом Русије, због чега је и сазван Берлински конгрес, на коме су знатно умањени добици Русије - прича Павловић.
Он објашњава да је конгрес у Берлину окончан потписивањем међународног уговора по коме је преобликована политичка карта Југоисточне Европе и дефинисани интереси великих сила. По овом уговору Србији, Црној Гори и Румунији је потврђена независност. Србија је добила територијално проширење на Нишки, Врањски, Топлички и Пиротски округ. Аустро-Угарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину и тамо уведе своју управу, с тим што су ове две покрајине само формално остале под врховном влашћу Турске, којој је у потпуности враћена територија Македоније, док је Бугарска подељена на два дела.
- Уговор је задирао и у унутрашње уређење балканских држава обавезујући их на поштовање људских и верских права. Државе које су стекле независност биле су обавезне да поштују и трговинске уговоре и повластице за градњу железница које је још Турска дала великим силама, а односиле су се на територије сада независних држава - објашњава Павловић.
Признате границе, али није све било сјајно
Како наводи, конгрес је признао независност Кнежевине Србије и одредио јој границе, али је било и неколико спорних места: Трн (придодат Бугарској), Пирот (припао Србији), Преполац (задржала Турска) и Врање (прикључено Србији). Србија се проширила на југоистоку за четири округа: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички, тако да се од тада Кнежевина Србија простирала на укупно 48.300 квадратних метара.
- Тиме је у међународно-правном смислу обновљена српска државност, која је била прекинута још турским освајањем Балкана крајем средњег века. Стицање независности било је резултат дуге и тешке борбе за обнову српске државе која је започета Првим српским устанком 1804. године. Међутим, Берлински конгрес није решио сва спорна питања на Балкану, нека је заоштрио а нека само одложио. Иако се веровало да је међу европским силама постигнута извесна равнотежа на Балкану, обезбеђени интересеи европских сила на пловидбу Дунавом, контрола мореуза и железничких пруга, одлуке конгреса су створиле велико незадовољство и појачале супротности на Балкану од којих неке и данас трају. Јавност у Србији, Румунији и Бугарској, свака из својих разлога, није била задовољна одлукама Конгреса, јер им није било дозвољено да заврше планирани процес националног ослобођења и уједињења - наводи Павловић.
"Споља мудри, а унутра чврсти..."
Он каже и да су Срби тада очекивали више од ратова против Турске и одлука Берлинског конгреса, али и од Русије, која је зарад својих интереса, испољених у стварању велике Бугарске, жртвовала Србе Аустро-Угарској.
- Најтеже је прихваћено то што је Аустро-Угарска добила право да окупира Босну и Херцеговину у којој су Срби били најбројнији народ. До уједињења Срба није дошло, а Аустро-Угарска се потрудила да се Србија и Црна Гора не само не уједине, већ да не буду ни суседи јер је између њих Турској остављен узак појас територије - прича Павловић.
Међутим, како наводи, и поред тих слабости и нерешених или лоше решених питања по Србе, година 1878. веома је значајна за државно-правни развој Србије и Црне Горе. Зато је кнез Милан, каже, када је објавио одлуке Берлинског конгреса народним посланицима у Крагујевцу поручио: "Споља мудри, а унутра чврсти одношаји – то су једини путови на којима може почивати независна Србија".
Петровић наводи да 13. јул јесте важан датум у историји српске државе и да јесте једно време обележаван као дан независности, али истиче да је "динамика историје српског народа у наредном периоду и обесмисла је тековине Берлинског конгреса".
Србија се борила, али је на крају изгубила
Да је сутрашњи дан важан за историју Србије и српског народа сагласан је и историчар Чедомир Антић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду. Међутим, он за "Блиц" каже да је овај датум обележаван само три године, тачније до 1882., када је проглашена Краљевина Србија.
- Разлог томе је што Србија у оно време није успела да оствари своје циљеве из пређашња два српко-турска рата, када је желела да ослободи и уједини српски народ са Косова, из Босне и Херцеговине, Македоније... Иако се борила, а имала и једну озбиљну победу, на крају поражена, а једна трећина територије Србије "згажена" од стране Турака. У другом рату, у настојању Србије да успе у томе, спречиле су је велике силе - прича Антић.
Он наводи да се тада показало и да Русија није спремна да заштити српски интерес, док је у исто Србија сматрала да је много раније изборила самосталност, па јој признање великих сила није много значило.
- Берлински конгрес је донео Србији одређену, самосталну улогу, српске дипломате су тада преговарале и добиле неке ствари које не би добиле на други начин. Међутим, Сан-стефански уговор потписан који месец раније, за Србију је био повољнији од Берлинског уговора, тако да су све ствари које су се после њега дешавале на Србију оставиле "горак укус" - прича он.
Иначе, Антић је својевремено био и члан комисија која је одлучивала о томе које датуме би требало уврстити у званичне празнике Републике Србије, и навео да 13. јул уопште није био међу предлозима комисије која се састојала од еминентних стручњака и угледних грађана.
Са друге стране, каже, Црна Гора овај датум највише обележава јер је за њу то значио и "раскид" са османским царством, али и дотадашњом тенденцијом њених грађана да Црна Гора постане део Србије. То се, међутим, десило 1918. године.
(Лана Гедошевић)
|