АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋИ МЕСЕЦ
|
10.05.2017.
ПОЛЕМИКЕ: МАЛЕ ПЛАТЕ, "МРШАВ" РАЗВОЈ
Борислав
Боровић, економиста | 10. мај 2017. Минимална зарада не би смела да буде
мања од минималне потрошачке корпе
КАДА је власник аутомобилског гиганта из Детроита Хенри Форд, почетком прошлог века радницима подигао минималну дневну зараду на пет долара, што је било два пута више од других послодаваца, остали индустријалци су били у шоку. Када су га упитали зашто радницима диже зараде, одговорио им је контрапитањем? А ко ће да купује моје аутомобиле?Ових дана је један млади менаџер успешне приватне фирме у Србији изазвао праву буру у јавности, због објаве на "Твитеру" да минималац треба спустити и "не подизати га док се незапосленост не спусти испод 10 одсто". У накнадном појашњењу наводи се да послодавци не могу да издрже овако високе цене рада и да ће многи морати због тога да затварају компаније и отпуштају раднике.
Из угла једног послодавца, сасвим очекивана пословна филозофија. Вероватно би за многе било идеално да радници у њиховим фирмама буду волонтери.
И ова ствар би се вероватно завршила на самом "Твитеру" "разменом ватре" са богатим наследником родитељске фирме, да се у расправу нису укључили и угледни економисти који су подржали предлог и аргументе младог "пословног лава". Зато ваља подсетити на неке ствари које не говоре у прилог исправности овакве економске филозофије.
Не улазећи у социјалну димензију минималне зараде, која је на недопустиво ниском нивоу и не би смела бити бар испод износа минималне потрошачке корпе (сада је мања), неспорно је да анализа импликација на економске параметре земље у зависности од висине зарада не говоре у прилог њиховом смањивању, напротив. Тешко ће неко побити чињеницу да раст зарада повлачи раст промета и привредне активности и последично раст БДП... и обрнуто.
Раст промета не би био само последица већих плата које би довеле до пораста потрошње, већ би се тако активирала и потражња за кредитима запослених на основу већих примања (сада је готово на минимуму) и додатно убрзао раст промета и БДП. Послодавцима би "компензација" повећања трошкова пореза на зараде услед повећане цене рада могла доћи кроз, рецимо, мањи порез на зараде, мада је дијапазон фискалних инструмената далеко већи.
Држава има интерес да то уради, јер би због (преко већих зарада) повећане привредне активности и раста промета... само преко ПДВ-а дошла до већих захватања која би, сасвим сигурно, премашила "штету" од смањења пореза на зараде.
Ту су и други, посредни и непосредни, позитивни финансијски ефекти за буџет. На пример, "раст зарада би био спорији од пада фиксних трошкова по јединици производа и услуга, нарочито у примарном и секундарном сектору који производе добра за размену, што би довело до раста профита" (М. Илић, "Могуће стратегије развоја Србије" - САНУ). Посебно, ако би раст зарада пратила фискална релаксација од стране државе. Раст тражње и већи профит би створили климу за веће домаће инвестиције, јер нико нормалан не жели да улази у нове инвестиције ако тражња пада, а привреда стагнира.
Велика очекивања од страних инвеститора су велика заблуда, јер највећи број произвођача у свакој земљи усмерен је на домаћа и тржишта окружења. Јефтина радна снага у Србији неће привући озбиљније инвеститоре из више разлога. Пре свега, трошкови производних радника у цени производа учествују незнатно, посебно у великим компанијама које имају огромне обрте. Оне мање, које имају веће учешће трошкова рада, доласком у Србију због јефтине радне снаге "појеле" би уштеду повећаним транспортним трошковима и трошковима сељења.
Да је основни разлог сељења капитала јефтина радна снага, онда би се комплетна производња из западне Европе преселила у Србију, Молдавију... или још пре на Далеки исток или Индокину. А није тако. Остаје да субвенцијама привлачимо озбиљније инвеститоре. Али и то на кратак рок, са релативно малим бројем новозапослених икс радника најниже квалификационе структуре и са прилично неизвесним роком њиховог останка у Србији.
Зато је погрешан пут, да се држањем екстремно ниске минималне зараде, која је на месечном нивоу мања од недељне зараде у већини земаља ЕУ, покушава оживети наша економија. Да не помињемо да је порез на минималне зараде исти као и на оне највише плате, да многи послодавци приказују минималац као званичну плату, а на црно иде остатак, да таква минимална зарада није довољна за голу егзистенцију, да гладни радници не могу да раде гладни и да практично издржавају армију бирократа који не остварују никакву нову вредност.
|