АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋИ МЕСЕЦ
|
11.04.2017.
ПРИНУДНИ РАД ЗА 7.946 ДИНАРАизвор: http://www.dw.com/sr/prinudni-rad-za-7946-dinara/a-38377608
Влада не одустаје од намере да законски обавеже примаоце социјалне помоћи да ту помоћ "зараде". То је неуставно и веома слично робовском раду, кажу саговорници DW. Општина Ада, међутим, даје сасвим други пример.
Сваки четврти грађанин Србије је "на граници сиромаштва" -- тако гласи бирократска формула Завода за статистику. "На граници" заправо значи да преживљава са мање од 15.500 динара месечно, ако је сам, док је граница за трочлану породицу 28.000. Па опет, ни то није довољно да би држава Србија некоме одобрила социјалну помоћ: за то појединац мора имати мање од 7.946 динара месечно на располагању -- колика је социјална помоћ -- а трочлана породица мање од 15.000. Социјалну помоћ је прошле године сваког месеца примало око 262.000 људи, од чега половина радно способних.
Из буџета се за то издваја око 15 милијарди динара -- мање него што су рецимо субвенције само за железницу. Али и то је превише, кажу званичници. Зато најављују измене Закона о социјалној заштити према којима ће радно способни социјалну помоћ морати да зараде. То се већ спорадично чини након уредбе Владе чије је заштитно лице био министар за рад Александар Вулин.
То је неуставно, одговарају правници, и у супротности са међународним повељама које је Србија потписала. "Новчана социјална помоћ не може да се заради. Њена природа је таква да њоме дајете шансу некоме да преживи, док не дође у ситуацију да нађе посао, а у томе би требало да учествују друге институције", објашњава Марио Рељановић, ванредни професор на Правном факултету Универзитета Унион и секретар Правне клинике за радно право.
Рељановић идеју владе назива "принудним радом" -- он по дефиницији подразумева рад на који је неко принуђен како би остварио право које иначе има према закону. "Као такав, он је и неплаћен, па сличи и робовском раду. Уз то, реч је и о посредној дискриминацији. Ниједна група није таргетирана, али се заправо то односи на Роме, јер две трећине корисника новчане социјалне помоћи долази из те популације", прича Рељановић за DW.
Активација
У уредби из 2014. се наводи да држава са корисником социјалне помоћи закључује "споразум о активном превазилажењу његове неповољне социјалне ситуације". Као могућност се наводи "умањење и престанак права на новчану социјалну помоћ у случају неоправданог неизвршавања обавеза".
"Радна активација радно способних корисника новчане социјалне помоћи треба да допринесе оснаживању појединца и породице како би свако својим радом и у оквиру својих могућности допринео ублажавању социјалне изолованости и дошао у позицију да својим радом и приходима створи услове за задовољавање животних потреба", наводи се у писаном одговору који нам је доставило Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
У Комитету правника за људска права (YUCOM) кажу да активација, о којој говоре у Министарству, не сме да се дешава под претњом умањења социјалне помоћи. "Социјално укључивање је шири појам и подразумева много активнији рад центара за социјални рад", сматра Данило Ћурчић из YУЦОМ-а. "Али ово није ни радни ангажман, ни пракса, то су искључиво послови који подразумевају физички рад, за шта није потреба никаква обука", каже Ћурчић за DW.
Породице пред судом
Званичници указују да постоје и злоупотребе социјалне помоћи -- неко ко већ има приходе, рецимо од рада на црно, узима из заједничке касе. Наши саговорници указују да је закон ту могућност већ предвидео те да запослени Центра за социјални рад могу вршити провере. "Ако неко већ врши злоупотребе, заобићи ће и ову Уредбу врло лако", каже Рељановић.
У самој процедури, међутим, довијању је већ дат легитимитет. Радно способна лица социјалну помоћ добијају само девет месеци, јер се претпоставља да имају могућност да раде сезонске послове током лета. "Ако знамо да су сезонски послови углавном нерегулисани, држава тиме посредно говори -- радите ви на црно три месеца, ваше сиромаштво је на паузи током лета", прича Данило Ћурчић.
Државу не занима ко спава на улици
Уместо да заштити грађане, држава од принудних исељења прави приватни бизнис.
Математика преживљавања
Прекаријат у законској рупи
Други избор јесте да покушају да докажу да нису радно способни и тако се квалификују за целогодишњу помоћ. У том случају, морају да туже сроднике који су дужни да их издржавају. "То је велика препрека, јер људи често не желе да подносе тужбе против својих сродника. Непријатно им је да то раде, да туже своје родитеље, бабе и деде", објашњава Ћурчић.
Рад за дрва и храну
За доношење спорне Уредбе, држава је, према речима министра Вулина, инспирацију пронашла у банатској општини Ада. То је, међутим, само донекле упоредиво са мерама које предвиђа Уредба: у Ади се обавеза друштвено корисног рада не односи на социјалну помоћ, већ на брзу помоћ локалне самоуправе која се додељује онима који се нађу у неком проблему.
"За једнократну помоћ може да се обрати било ко ко има мала примања, али они који су радно способни морају да одраде друштвено користан рад", објашњава за DW Весна Циврић из Удружења грађана "Дуга" из Аде које је иницирало ове измене у локалној социјалној политици. "Ако неко тражи два кубика дрва чија је цена 8.000 динара, он ће за то према минималној цени рада у Србији морати да одради седам дана друштвено корисног рада, у зависности од стручне спреме."
Ко се тога дохвати осигуран је од повреда на раду, а давања нису у кешу: већ кроз огрев, аутобуску карту, храну, лекове, плаћање пореза и комуналних трошкова. "Показало се да то функционише, јер град уштеди, а људи се осећају кориснима, зато што не траже милостињу", прича Циврић. На тај начин у Ади се годишње ангажује око 700 људи. Пројекат је заживео у још пет општина у Војводини, док су у плану још четири општине из остатка Србије.
На чекању у Уставном суду
Чека се и одлука Уставног суда, којем су Заштитник грађана и 57 невладиних организација независно једни од других поднели предлоге за оцену уставности Уредбе. Већ две и по године суд се није огласио. "Уставни суд вероватно ствар неће ни преиспитивати, јер власт не жели да се тај принцип прогласи неуставним", тврди Рељановић. Напомиње да се, осим Устава, тиме нарушава чак и основна теза о грађанској солидарности. "Та солидарност је оличена кроз интервенције државе, али држава није смислила тај новац, него га је добила од наших пореза", прича Рељановић.
Али чак и да идеја из уредбе буде преточена у закон, то не мења се ништа, додаје Ћурчић. "Стандарди који се тичу људских права су изнад тога. Принудни рад је укинут још почетком 20. века." Шта би то значило у пракси? Не много, одговара Ћурчић, док то не потврди и Уставни суд.
Датум 11.04.2017 Аутор Сања Кљајић (Београд)
|