РАДНА ПРАВА
ЦЕНТРИ ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД: УЛАЗАК У ТРЕЋИ МЕСЕЦ ШТРАЈКА

Системско запостављање Центара за социјални рад у Београду некако је кулминирало са избором нове владе. Министарства за рад и запошљавање и министарство за бригу о породици добили су Милица Ђурђевић Стаматовски и Јелена Жарић Ковачевић а како ће нове министарке решавати проблеме – не знамо, али да их има – то смо сигурни.

Стефан Алексић
22.04.2025.

Градски центар за социјални рад; Фото: Милан Илић; Извор: gszsz-nezavisnost.org

Као један од првих проблема издвајамо чињеницу да се београдски центар за социјални рад налази у штрајку још од 24. фебруара, дакле пре скоро два месеца и да штрајк још увек траје а да захтеви штрајкача нисуиспуњени. Заправо, није ни да се много мрднуло са мртве тачке. Од седамнаест београдских центара чак је шеснаест још увек у штрајку, поштујући законски одређени минимум рада.

Но и поред тога да се ово дешава већ, ето, два месеца, услед комплексног политичког контекста, ови су радници мало испали из фокуса па испада да је кулминација сада некако и вишеструка – с једне стране, институције које се у великој мери оглушују о захтеве радника социјалне службе, с друге медији који сада и немају превише капацитета за праћење, с треће сами радници чији штрајк за неки дан улази у трећи месец и с четврте користници који свакако трпе последице (али у исто време – и свесни да је испуњење захтева штрајкача набољи начин да они своја права почну да остварују и овај штрајк подржавају). Па смо стога разговарали са Јеленом Ђукановић из штрајкачког одбора те открили један слојевити проблем – министра/министарку који/а буде заиста желео/ла да центре за социјални рад начини ефективним унапред жалимо.

Разговор смо – занимљиво – почели перцепцијом. Јер центри за социјални рад имају заиста један озбиљан проблем: перцепцију у јавном мњењу које центре за социјални рад – комотно би се могло рећи – види као веома згодну врећу за ударање. Огорчење, међутим, није потпуно неосновано, решавање случајева је заиста споро и неефикасно али тој спорости кумују понајвише бројеви.

Дошли смо тако у разговору до податка да наши социјални радници воде и по двеста и кусур случајева док њихове колеге у Европи воде до тридесетак, па не би требало ни да зачуди да се посао некако веома споро обавља. О темпу рада који је овим радницима наметнут говори информација: кад су ступили у штрајк, радници центра нису у исто време и стали са радом, но су дохватили предмета из минимума рада којима се сада могу посветити на начин на који би заиста и требало да се посвете. Спорост тако, није ствар само инертности система, већ простих бројева – 227 радника у овом сектору на десет хиљада становника у северним земљама у успоређењу са 0,1 радника у Србији. Дакле, по броју становника, северне земље имају 2270 (речима: двехиљадедвестаседамдесет) пута више социјалних радника од Србије. Требало би да сада многе ствари буду и јасније.

Додуше, ПР проблему својски доприносе и брљотине које су се последњих месеци дешавале: подсећамо само на скандал од пре две године око малверзација са новчаном помоћи, скандал закључавања радника службе за социјалну заштиту те пожар у којем је настрадало неколико особа у Барајеву – све редом предмети поводом којих још увек немамо адекватне расплете, па су и остављени медијима за различиита развлачења и сензационалистичку експлоатацију. Нешто је, дакле, труло и никакав „ПР“ сам по себи неће то решити – закључак је једноставан, наши социјалци су једноставно претрпани и веома слабо плаћени.

Фото: Машина

Зато се вратимо штрајку, јер можда су све ово феномени, али у корену се, опет, налазе радници.

Захтеви су, дало би се једноставно сублимирати, елементарно побољшање услова рада. Међу њима, наравно, и нешто конкретније – су и повећање зарада јер су садашње зараде осетно испод градског просека (захтева се и исплата регреса, топлог оброка и превоза – који запослени у овим институцијама не примају); смањење обима рада – Београдски центар за социјални рад обрађује више од 40% свих случајева у Србији те због простог броја људство је озбиљно подкапацитирано. Те чисто да подсетимо: у Европи радници на сличним позицијама имају око тридесетак случајева – у Србији на једног радника зна да дође и по 250 случајева.

Но, има и оних захтева који су мало специфичннији: формирање радне групе која би се прозабавила проблемом јавне перцепције службе за социјални рад; увођење службене легитимације – јер су ови радници врло често мета напада и, иако имају статус службеног лица, немају у исто време службене легитимације; коначно увођење норматива рада; модификације СОЗИС програма, који је, због дотрајалости компјутера у центрима потпуно неуптребљив (а саговорница нас је упознала и са тиме да се чини да је тај програм радио неко ко није имао искуства са радом у пракси те да уопште не прати потребе радника). Те да додамо на крају да је један од захтева елементарно одржавање просторија центара по којима, како сазнајемо од саговорнице, трчкарају чак и мишеви.

На захтеве штрајкача се одговара некако повремено, нередовно и по потреби: од четири надлежне институције – што је опет, само по себи један од проблема – једна се никако није јављала (министарство за Рад и Запошљавање), једна се јављала повремено (Град) а једна се јављала релативно редовно (Министарство за бригу о породици) а четврта (директор Градског центра за социјаални рад) је ефективно блокиран јер његове одлуке зависе од одлука министарстава. Но, како су за ове центре одговорне све четири институције – проблем се неће никако решити партиципацијом само једне стране.

Уосталом саговорница нам каже и да су на преговоре долазили људи који ситуацију једноставно не разумеју адекватно – што је ваљда довољан показатељ.

У недостатку реалних преговора – предложена је медијација, то јест мирно решавање колективних радних спорова, али она за сада није дала превише резултата.

У исто време, заправо су се у надлежним институцијама – попут просвети подсећамо – сетили да ребну по новчанику, па радници испрва нису примили плате за фебруар, односно умањене за период проведен у штрајку (додуше, заостали је износ на крају био исплаћен – тек након притисака и упита који су послати). Но, и због још једне ствари: како немају нормативе рада, не може се ни одредити шта јесте а шта није испуњавање минимума рада – па и са те стране ваља ствар посматрати. Уосталом, хитни случајеви су, како год да се окрене, нешто чиме се мора бавити а пренатрпаност је таква да нам је саговорница указала на то да се, што се радника тиче, никаква обустава рада ни не осећа – због једноставног броја хитних случајева којима се мора бавити.

Но, остаје ми занимљива још једна ствар: посебно смо се задржали на коментарисању скандалозне најновије информације о наводним случајевима злоупотребе центара за социјални рад који, изгледа, потврђују раније изнешене сумње у медијима. Дакле, долазимо и до тачке сусрета политике, економије и друштвених гибања: желимо ли слободније друштво достојанство појединаца – па и када су најрањивији припдници друштва? Ако желимо, подржимо раднике центара за социјални рад.

Извор