АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
18.03.2022.
ДРУШТВОИНФЛАЦИЈА У СРБИЈИ ДИВЉА, А ВЛАСТ СЕ ПРАВИ МРТВА
Да ли је инфлација последица глобалних дешавања или је пак резултат лоших процена институција у Србији? О кретањима у светској економији и томе да ли је Србија близу "Турском моделу“ читајте у анализи економисте Стефана Марића.
Стефан Марић 18.03.2022.
Брод Евергреен у луци Хамбург, Немачка; Извор: Evergreen / Wikimedia Commons
Упркос непрестаном уверавању водећих и најутицајнијих светских централних банака, међународних организација и аналитичара да пандемија и мере санирања економске штете предузете у историјском реду величине у већем делу света, неће изазвати веће инфлаторне притиске, последњих неколико месеци грађани великог броја земаља могли су осетити ефекте галопирајуће инфлације на сопственој кожи.
"Савршена инфлаторна олуја" изазвана енергетском кризом, екстремним поремећајима у глобалним ланцима снабдевања, као и неким факторима на страни тражње довела је до тога да је инфлација у САД тренутно на нивоу од 7,9%, што је највећа стопа инфлације у САД-у у последних четрдесет година, док је фебруарска инфлација у Еврозони износила 5,8%, што представља нов рекорд већ четврти месец заредом.
Када је реч о Србији, међугодишња стопа инфлације према последњим подацима износи 8,8%, што је највиша стопа инфлације у последњих девет година.
Главни фактори раста инфлације на глобалном нивоу налазе се на страни понуде. Једна од првих назнака потенцијалне веће енергетске кризе била је недовољна производња електричне енергије помоћу ветропаркова на северу Европе услед слабијег ветра, што је довело не само до раста цене струје већ и до тражења алтернативних извора енергије. Краткорочно решење пронађено је у набавци већих количина гаса, што је заузврат довело до великог скока цене "плавог енергента". Спора транзиција ка обновљивим изворима енергије, али и гашење нуклеарних електрана додатно су увећали кризу.
Због политике Кине да се више окрене обновљивим изворима енергије (што је наравно апсолутно оправдано), смањен је увоз угља и смањена је његова употреба у производњи. Истовремено, енергија добијена ветром смањила је раст на годишњем нивоу, док је у случају хидроцентрала дошло и до смањења производње. Услед повећане тражње за производима из Кине након постепеног опоравка од пандемије, пре свега са Запада, дошло је и до раста планиране производње.
Међутим, због недовољних количина енергената, али и угља, није било могуће обезбедити довољно електричне енергије за потребе производње робе и потрошње домаћинстава. Због тога су кинеске власти биле приморане да уведу рестрикције струје у око осамнаест провинција, што је према проценама погодило чак 44% укупне индустријске производње земље. Смањена производња кинеских извозних производа неизбежно је значила повећање цена ових производа, чиме се подигла и инфлација.
Ипак, највећи ефекат на инфлацију на страни понуде били су поремећаји у глобалним ланцима снабдевања, што је искључиво последица пандемије. Најдрастичнији примери ове појаве били су у кинеским лукама.
Наиме, због кинеске политике тзв. нулте толеранције на коронавирус, пре неколико месеци је једна од највећих светских лука, Нингбо, потпуно затворена кад се само један радник заразио, што је наравно изазвало огромне поремећаје у светској транспортној инфраструктури. У Тјанђину, капацитет камионског превоза робе је преполовљен због тога што су возачи у обавези да се тестирају сваки дан кад улазе у луку.
Са друге стране пацифика, у Лос Анђелесу, због недостатка квалификоване радне снаге специјализоване за логистичке послове у највећој луци у САД, али и епидемије која је стално држала део радне снаге ван посла, настала су уска грла и велики редови гигантских шипинг контејнерских бродова који су у стотинама чекали на свој ред испред луке у просеку око недељу дана. Све је ово, између осталог, утицало на раст цене међународног транспорта поморским путем (који иначе чини око 90% транспорта свих роба) на глобалном нивоу за чак осам пута у односу на предпандемијски ниво.
Због свега наведеног, долазило је до несташица многих производних компонената, што је изазивало домино ефекат за велики број произвођача широм света.
Треба споменути и још неке изворе раста инфлације, и то на страни тражње. Иако је тражња, то јест потрошња, на почетку пандемије опала и у случају робе и у случају услуга, садашња тражња за добрима је знатно изнад препандемијског нивоа, док је тражња за услугама и даље испод тог нивоа.
У условима пандемије, овакав развој ситуације је крајње логичан. Када је у питању инфлација, ово значи да је до њеног стварања већ дошло само на основу кретања цена добара и услуга генерално посматрано јер је са растом тражње за добрима расла и њихова цена, док је цена услуга због пада тражње (иако је требало да пада) остала на сличном нивоу, као што можемо видети свуда око нас.
Коначно, насупрот уверењу појединих "аналитичара" да је тренутна висока инфлација доминантно последица масивног "штампања новца", овај фактор, иако је утицао на инфлацију, свакако није главни узрок тренутне стопе инфлације.
Наиме, централне банке су спроводиле политику монетарне експанзије купујући финансијску активу (нпр. дугорочне обвезнице) из својих банкарских резерви, а не буквалним штампањем новчаница и кованица у својој валути. Кључна разлика је у томе што је на овој начин новац централних банака одлазио на финансијско тржиште, то јест у руке приватних финансијских институција, а не директно грађанима, што објашњава историјски раст вредности акција на највећим светским берзама усред пандемије.
Лука у Тјанђину, Кина; Фото: Asian Development Bank / Flickr
Инфлација лоших прогноза и дилема "повлачења ручне" глобалне привреде
Иако су најутицајније светске економске институције апсолутно биле у праву када су с почетком пандемије наглашавале важност каквог таквог контролисања стабилности привреде и очувања радних места кроз издашне мере монетарне и фискалне политике услед поремећаја у економији без преседана, ефективно стављајући јавни дуг и инфлацију у други план, знало се и да овакве мере не могу бити на снази заувек. Централне банке су тако, како је време пролазило, биле у све тежој ситуацији у којој су морале да одлуче у ком тренутку ризик од превисоке инфлације превазилази ризик од потенцијалне рецесије и дефлације услед стопирања програма монетарне и фискалне експанзије и повећања референтних каматних стопа (које ефективно "поскупљују новац") и у ком тренутку је време за повлачење ручне привреде.
Чини се да су у страху од потенцијалног успоравања већ недовољно брзог економског опоравка, али и због катастофалних прогноза о будућој инфлацији, Систем федералних резерви (ФЕД), Европска централна банка (ЕЦБ) и остале светске централне банке оклевале да на време прикоче и тиме не дозволе драстичне негативне ефекте невероватно високе инфлације.
Џенет Јелен, министарка финансија САД, изјавила је у августу прошле године да верује да је "инфлација привремена и да ће се спуштати на нормалније нивое у не тако далекој будућности", да би само четири месеца касније рекла да верује да је време да се инфлација престане описивати као привремена.
Рафаел Бостик, председник огранка ФЕД-а у Атланти, у фебруару прошле године је рекао да "не очекује да видимо снажан раст инфлације у отприлике наредних годину дана". ЕЦБ је на пролеће прошле године предвиђао инфлацију у ЕУ на свега 1,9% до краја године.
Нису сви фактори изазивања инфлације били у контроли централних банака, али свакако су морали боље предвидети неке од њих и припремити се и за такве сценарије, што очигледно није био случај.
Таква, условно речено, неодговорна економска политика управо је добрим делом проузроковала стварање инфлације на тако абнормално високим нивоима у великом броју земаља широм света.
Многе централне банке мање важних светских економија одавно су кренуле да повећавају референтну каматну стопу у покушају да обуздају инфлацију, док је у случају најзначајнијих централних банака, засад једино Централна банка Енглеске (БОЕ) први пут у новембру са 0,1% на 0,25%, а после и у фебруару повећала референтну каматну стопу на 0,5%, што је уједно прво узастопно повећање камате ове банке још од 2004. године. ФЕД је још прошле године кренуо да смањује експанзивност монетарне политике смањивањем куповине финансијске активе, и то планира да ради све до овог месеца, када би требало да престане с куповином у потпуности.
Осим тога, ФЕД је најавио да ће средином месеца први пут од почетка пандемије повећати референтну камату с 0,2%, колико је сада и да ће наставити с постепеним повећањем у току године. Већина највећих приватних банака, попут Барцлаyса, Деутсцхе Банке, ХСБЦ-а итд., прогнозирају да ће ФЕД до краја године повећати референтну камату између 1,25% и 1,75% кумулативно, укључујући потенцијално прво повећање у марту од чак 0,5%, што ФЕД није урадио још од 2000. године. Са друге стране, ЕЦБ одбија да повећава референтне камате ове године, док обуставу куповине финансијске активе планира најраније од октобра.
Ово је случај због тога што се привреда ЕУ опорављала доста спорије у односу на САД, због већих епидемијских таласа, ригорознијих рестриктивних мера, али пре свега због енергетске кризе која је највише погодила Европу.
фото: Саша Чолић / Камерадес
Инфлација - најскупља српска реч
"Инфлација ће бити на нивоу од 4% на годишњем нивоу (2021. година) ... и то ће бити једна од најнижих инфлација у целој Европи. Нижа чак и од Немачке, веровали или не", изјавио је председник Александар Вучић средином јануара у једној телевизијској емисији. У тој емисији, која је трајала маратонских сто минута, председник је инфлацији посветио мање од тридесет секунди.
Двадесетак дана касније, у једној сличној емисији, председник је о инфлацији говорио још краће, али је ипак стигао да изјави да је "у Америци и Немачкој већа инфлација него у Србији".
То што председнику Вучићу, који иначе обожава да малтене сатима говори о разноразним небитним, полубитним и понеким битним економским подацима, инфлација тренутно није баш омиљена тема никако није случајност.
Тачно је да је годишња стопа инфлације у Србији прошле године била око 4%, као што је Вучић и казао. Међутим, као што то обично бива, ђаво се налази у детаљима. Вучић је вероватно случајно заборавио да испред речи годишња стопа инфлације дода и једну кључну реч, а то је - просечна.
Наиме, ова економска категорија приказује кретање инфлације у једној календарској години, али у просеку. То значи да у рачунање ове стопе подједнако улази инфлација почетком године када се она кретала између 1% и 2% као и инфлација крајем године, када је била између 6% и 8%.
Колико је стављање ове стопе у први план кад говоримо о тренутној инфлацији апсурдно најбоље се може објаснити једноставним примером - када идете у продавницу да купите нешто, нећете тражити од продавца да вам робу прода по цени из јуна прошле године, већ ћете робу купити по тренутним мартовским ценама. Зато економисти, кад желе да утврде колико је цена неке робе порасла, пореде тренутне мартовске цене с мартовским ценама из прошле године, и та стопа се назива међугодишња стопа инфлације. А актуелна међугодишња стопа инфлације у Србији у тренутку када је Вучић гостовао у поменутој емисији била је 7,9%, док је иста та стопа данас 8,8%.
Међугодишња стопа инфлације у Немачкој у тренутку поређења износила је 5,7%, док према последњим проценама инфлација износи 5,5%, што је нешто испод тренутног просека Еврозоне.
Дакле, инфлација у Србији не да није мања него у Немачкој него је била већа за преко 38% прошлог месеца, а данас је већа за око 60%. Додатно, само су три земље у Еврозони у децембру имале већу међугодишњу инфлацију од Србије, док је према последњим подацима тај број земаља четири. Чак је и инфлација у САД, која је тренутно највећа у последњих четрдесет година, и даље била нижа од инфлације у Србији.
Притом, чињеница да је инфлација у Србији виша него у већини земаља ЕУ није оно што је најпроблематичније. Тренутна инфлација од 8,8% не пружа нам довољно јасну слику реалног губитка куповне моћи за велики број грађана у Србији. Наиме, према последњим званичним подацима, просечно домаћинство у Србији троши 34,2% свог расположивог дохотка на храну и безалкохолна пића.
А ако знамо да су храна и пиће ове године у просеку поскупели за 15,2%, од чега су највише расле цене поврћа - 31,7%, уља и масти - 21,5%, кафе - 20,5% и меса - 16,2%, слика постаје доста другачија.
Када овим цифрама придодамо и податак о расту цене горива од 20,9% на међугодишњем нивоу, који представља део групе добара и услуга који у потрошњи просечног домаћинства учествују у другој највећој категорији, одмах иза хране и пића, ситуација постаје још више забрињавајућа.
Наравно, великим поскупљењем хране највише су угрожени наши најсиромашнији суграђани. Према последњим истраживањима, 10% најсиромашнијег становништва у земљи троши скоро половину својих прихода на храну и безалкохолна пића, док новчана социјална помоћ, иако усклађена са инфлацијом, неће бити довољно увећана да надомести претрпљени губитак у условима инфлације. Њени примаоци ће и даље губити на реалној куповној моћи с обзиром на то да цене хране расту знатно више у односу на просечан раст свих цена.
Слично, губитак у реалној куповној моћи неће важити само у случају новчане социјалне помоћи, већ и у случају свих фиксних облика прихода, као што су плате и пензије. Нешто богатији део популације имаће мање губитке због тога што, по правилу, имају знатно веће учешће прихода од капитала у укупном дохотку, а такви приходи су углавном усклађени са инфлацијом.
Важно је истаћи да домаћинства у земљама развијенијим од Србије имају знатно мање учешће хране и безалкохолног пића у укупној потрошњи. Поређења ради, у Чешкој то је 20,7% дохотка, у Италији 18,1%, Шведској 13,5%, а у Аустрији свега 11,8%. Дакле, на примеру ове четири земље, то је од 0,65 пута више у случају Чешке до скоро три пута више у случају Аустрије. Нажалост, ни ту се лоше вести не завршавају.
Наиме, храна не само да много више учествује у потрошњи просечног грађанина Србије у односу на земље ЕУ већ је и поскупљење хране у Србији веће него у било којој земљи ЕУ! У Србији је цена хране (без безалкохолног пића) у јануару скочила за 14,1%, док је просек раста цена хране у ЕУ у истом периоду био свега 4,9%, што је скоро три пута мање.
Имајући све ово у виду, није ни чудо што је инфлација у Србији за власт постала табу тема. На крају крајева, за разлику од бајки о економском расту, бити европски лидер у инфлацији нема тај допадљиво хипнотичан призвук.
Ердоган и Вучић приликом посете тусркосг председника Србији; Фото: Немања Панић / Камерадес
Борба против (не)видљивог непријатеља, чин други
Народна банка Србије (НБС) је у новембру прошле године саопштила да је "ниска и стабилна инфлација превладавала протеклих седам година, када је у просеку износила око два одсто, али да је у другој половини текуће године... због суше и раста светских цена енергената у септембру, порасла на 5,7 одсто". као и да су пораст цена хране и енергената "фактори који су присутни и у осталим земљама света и који су увезени".
Занимљиво је како се НБС, као што ово саопштење и потврђује, свих ових силних година када су цене на светским тржиштима мировале и када су стопе инфлације у САД и у ЕУ била на изузетно ниским нивоима, непрестано хвалисала стабилним и ниским стопама инфлације у Србији, док су сада, кад су цене свега широм света у скоку, исти фактори који су дотад остајали неспоменути и који су јој ишли у прилог одједном постали "увезени".
Примера ради, у САД је у чак девет и по од на претходних десет година инфлација углавном била испод 2%. Слично томе, у ЕУ је у девет и по од протеклих десет година инфлација солидан део времена била на нивоу блиском нули, а у неколико наврата се чак задржавала и на нивоима испод нуле.
Оваквим образложењем НБС имплицитно признаје да њено деловање није одговорно за у јавности пропагиране "невероватне успехе" у виду ниске и стабилне инфлације свих ових година.
Седамнаест дана након овог саопштења НБС-а, гувернерка је на конференцији за штампу, представљајући новембарски извештај о инфлацији, критиковала поједине трговинске ланце због тога што су држали цену неких производа (у овом конкретном случају кафе) на знатно вишем нивоу у односу на остале највеће ланце.
"Ми (потрошачи) смо и они који хране те монополе и картеле тиме што купујемо код њих", изјавила је тада гувернерка, да би након тога довела у питање опстанак на тржишту оних који "овако лове у мутном, стварајући, покушавајући да направе спиралу инфлације".
Веома је неприкладно да се у оваквој ситуацији одговорност за стварање инфлације директно пребацује на трговинске ланце и, још горе, индиректно и на саме грађане. Оваква врста обраћања било ком неутралном посматрачу може само да покаже нервозу и могуће губљење контроле НБС-а над инфлацијом у земљи.
Влада је, наравно, донела и неке добре економске мере попут замрзавања појединих цена егзестенцијалних добара на неко време, мада је питање шта ће се десити након истека тог времена и да ли ће произвођачи и даље моћи да испоручују те производе у нормалним количинама имајући у виду раст цена инпута с којима се произвођачи без сумње већ дуже време суочавају. Ипак, пре ограничавања цена, власт је морала да, уместо што се хвали количинама сардина, грашка и пиринча у робним резервама и, у познатном маниру, истовремено шири панику, интервенише из тих истих робних резерви на тржишту и на тај начин утиче на смиривање инфлације.
Осим што је замрзла цене неких добара, Влада је замрзла и цену електричне енергије за домаћинства и ограничила цену електричне енергије за предузећа. Због замрзавања и ограничавања цене струје, Србија је за разлику од земаља Еврозоне, у којима се укупан раст цена дугује расту цена енергената у износу од чак 54,9%, успела да смањи допринос расту инфлације преко раста цене енергената на око 25%.
Међутим, треба имати у виду да су ове мере владе орочене, посебно замрзавање цене струје за домаћинства, и то до краја избора, као и то да су земље ЕУ разним економским мерама директне помоћи грађанима знатно ублажиле финансијски притисак раста цена енергенета на буџет својих суграђана. Какав нас сценарио у погледу цена струје чека након избора можемо само да нагађамо.
Последња економска мера коју је власт донела односи се на ограничење малопродајне цене горива, али и на привремено смањење акциза на оловни и безоловни бензин у висини од 20%. Ово је свакако добра мера у овом тренутку, али чини се да је Влада могла и раније да реагује, када су цене горива биле на нижем нивоу.
Такође, уместо што је, на пример, делила "хеликоптерски новац" пензионерима и младима (али не само њима, слично је рађено малтене од почетка пандемије) и на тај начин дефинитивно макар делом утицала на раст инфлације, Влада је могла да донесе низ додатних мера с циљем смиривања инфлације. На пример, могли су да смање акцизе на гориво у знатно већем износу, као и да додатно субвенционише цену горива за пољопривредне произвођаче, пошто нам од тога потенцијално зависе приноси у пољопривреди, а у последњој итерацији и будуће цене хране.
Пољска је рецимо од 20. децембра у потпуности укинула акцизе на гориво у наредних шест месеци. Србија такође може привремено да смањи или укине ПДВ на храну и ђубриво (тренутно је стопа ПДВ 10%). Хрватска је већ најавила да ће од априла ове године смањити ПДВ на храну и на ђубриво са 13% на 5%, Румунија и Бугарска такође разматрају укидање ПДВ-а на храну, док је Пољска исту меру већ донела у фебруару.
Коначно, оно што је НБС могла и морала одавно да уради јесте да искористи главни инструмент за смањивање инфлације који јој стоји на располагању, а то је повећање референтне каматне стопе. Србија је једна од ретких земаља у развоју која ово није спровела. Чак су тридесет три земље у развоју повећале своје референтне каматне стопе од почетка прошле године, и то у кумулативном износу од чак 84,55 процентна поена. Све земље у Европи које користе исти монетарни режим као Србија, а то су Румунија, Мађарска, Чешка и Пољска, повећале су своје референтне каматне стопе. Рефентна каматна стопа Србије и даље стоји на историјском минумуму који је достигнут оправданим снижењем ове камате да би се подстакла привреда погођена пандемијом, и она износи 1%.
На представљању извештаја о инфлацији НБС-а у фебруару речено је да би требало да дође до пада цена хране ако се оствари претпоставка донесена за потребе пројекције о "просечној пољопривредној сезони".
С обзиром на то да је оваква претпоставка донесена у времену све снажнијих и ширих ефеката климатских промена у виду све чешћих елементарних непогода различитог типа, али и свега неколико дана пред почетак Руске инвазије на Украјину, када се већ могло наслутити да ће до некаквог сукоба свакако доћи, поставља се питање на основу чега је НБС дошла до овакве претпоставке? Поготово ако имамо у виду податке попут тога да Русија и Украјина заједно извозе око 25,4% пшенице на глобалном нивоу. Али није то први пут да пројекције НБС-а најблаже речено - оману. Слично томе, НБС је у августу прошле године пројектовала да ће инфлација у овом тренутку бити око 2%, што је скоро четири и по пута мање него што је она данас.
"Јесте успели да се изборите са овом инфлацијом и чудима?", упитао је председник Вучић амбасадора Турске приликом једног од својих многобројних обилазака градилишта, овога пута у Новом Пазару. Амбасадор је, помало збуњен и затечен питањем, одговорио потврдно, на чему му је Вучић честитао и пренео поздраве председнику Ердогану. У том тренутку је инфлација у Турској званично износила 36%, док данас инфлација у овој земљи износи чак 54,44%, што је највећи општи раст цена у последњих двадесет година.
Према неким независним проценама, што свакако треба макар узети у обзир имајући у виду да је Ердоган недавно отпустио чак и свог главног статистичара само недељу дана пре објављивања јануарске стопе инфлације, реална инфлација у Турској износи невероватних 123,8%. Остаје нам да се надамо да је Вучићева честитка упућена амбасадору Турске на успеху у решавању проблема инфлације више била протоколарне, а мање искрене природе и да грађани Србије ипак неће бити сведоци "турског сценарија".
|