АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
08.10.2021.
КУЛТУРАИНТЕРВЈУ СА КАТЈОМ ПРАЗНИК: ИНСТИТУЦИЈА УМЕТНОСТИ БРИШЕ ИДЕЈУ РАДА
"Док се ти не запиташ какво је класно порекло те институције и како се она репродукује и за кога, као и где је моћ, онда не можеш схватити експлоатацију на разини рада у уметности."
Вида Кнежевић 08.10.2021.
Катја Празник; Фото: приватна архива
Социолошкиња и теоретичарка извођачких уметности Катја Празник, тренутно запослена на Универзитету у Буфалу у САД, као ванредна професорка на програму Уметнички менаџмент на Одсеку за студије медија, недавно је боравила у Београду на УЛУС-овом програму међународног скупа на тему услова рада у уметности под називом "Поље уметности - поље борбе". Овај скуп представљао је завршну фазу Дебатног програма у оквиру пројекта ""Ка хоризонталности у уметности". У оквиру актуелне УЛУС-ове изложбе "Антиномије аутономије" у Уметничком павиљону "Цвијета Зузорић" у Београду, учествовала је и у панел дискусији "Политичка економија уметничке аутономије".
У јуну 2021. године објавила је књигу под називом "Уметнички рад: Невидљиви рад и наслеђе југословенског социјализма" (Арт Wорк: Инвисибле Лабоур анд тхе Легацy оф Yугослав Социалисм) у издању Универзитета Торонто. Књига говори о искуствима радника и радница у пољу уметности, као и о историји регулисања уметничког рада у социјалистичкој Југославији, позивајући на темељно преиспитивање експлоататорских пракси уметничког рада у оквиру савремене институције уметности.
Током њеног боравка у Београду, с Катјом смо разговарали о проблему рада у културно-уметничкој производњи, разлозима његове упорне мистификације, о парадоксима који произилазе из различитих схватања уметничког рада, те о њеном теоријском повезивању неплаћеног уметничког рада с неплаћеним кућним радом, као и о многим другим питањима која тиште савремене произвођаче у пољу уметности.
Током јуна месеца боравила си у Београду где си присуствовала радним састанцима које је организовао УЛУС у оквиру пројекта Ка хоризонталности уметности. Колико препознајеш тему рада као горућег питања унутар Институције уметности?
Проблем неплаћеног рада у уметности глобални је проблем, само се разине - специфична ситуација на некој уметничкој сцени - разликују. Тако да питања којима се бави УЛУС јесу глобална питања и глобални проблеми. Мислим да их је пандемија извукла на површину, ти проблеми су, како можемо чути са свих страна, сада још видљивији. Пораст иницијатива које захтевају плаћање рада у уметности, у Аустрији, Италији и тако даље, знак су тога да стварно треба нешто да се уради.
Чини ми се да у последњих десет година то није било тако важно питање, иако је увек било присутно. Сада мислим да је криза већа, и питање је наравно до које мере ће уметници бити милитантни да нешто изборе. Јер у неку руку ми се чини да су, посебно када гледамо ову ситуацију у земљама које су произишле из социјалистичке Југославије, питања уствари стара тридесет, четрдесет година. Појављивала су се већ негде крајем шездесетих, током седамдесетих већ у Југославији, и нису била решена, а сада се ствари само погоршавају. Само је питање колико дуго ће требати да се нека милитантна акција појави. То је оно што мене занима.
У свом истраживању говориш о (проблематичној) доктрини "воли оно што радиш" као свеприсутној и разарајућој не само у уметничком пољу већ и у академији?
Ја то повезујем с једним од кључних проблема у западној институцији уметности, а то је - брисање питања рада и његово мистификовање у смислу да је уметнички рад резултат неке унутрашње потребе, неких талената, специфичности и изузетности и, коначно, да то није рад.
Мислим да је то врло проблематично, јер сама Институција то подупире, у ствари то су јој темељи - да је за уметнички рад важно име, као и тај посебни и изузетни индивидуум, субјект, који је као из нуле створио ту уметност. И у томе је проблем. Онда се даље интерпретира да уметници то треба да раде, они треба да се изразе, и коначно дођеш до те приче: "Ради оно што волиш, воли оно што радиш". Та "изузетност", та потреба се, трансформише у нешто због чега је могуће експлоатисати уметнике. О томе се не говори, јер је појам експлоатације у уметности неприсутан.
Може се говорити о експлоатацији чистачица и чувара у музеју, али уметника - то не. Зашто? Зато што Институција уметности брише идеју рада тако да ми уопште не можемо да говоримо на који начин се одвија експлоатација у уметности. Због тога јер се чини да рад не постоји, а у ствари је рад замењен "креативношћу", а креативност се не може експлоатисати, јер је већ сама по себи награда. Дакле, брисање рада и његова замена креативношћу последица је промене концепта производње - из рада у "креативност". И као резултат рада нема више.
Писала си да и поред свести о материјалним околностима и тешким условима рада, уметници и уметнице (и даље) не воле о томе да говоре. Да ли се нешто променило у међувремену?
Ја мислим да се врло мало променило. Океј, под утиском ових наших скупова могли бисмо рећи: "Е ствари се заиста мењају!". Људи су се мало пробудили, па су некако схватили да им је стратешки боље да причају о уметности као раду, али ја мислим да је ту још увек проблем. Јер оно што примећујем јесте да, када разговарам с уметницима кажем им да је поређење између уметничког рада и кућног рада важно, сви скоче: "Па како можеш да вучеш такве паралеле!".
Али онда им се предочи у чему је проблем - да је и кућни рад есенцијализован и натурализован, ми као жене, "по природи" радимо кућне послове, а уметници "по природи" воле да се изражавају, да су талентовани, да су креативни и треба то да "избаце из себе". Због тога су експлоатисани.
Али интересантно је да тај есенцијализам на пољу кућног рада у ствари служи томе да ти кажеш: "Ок, доста више те опресије, треба тога да се ослободимо, треба да размишљамо исто као о раду, то јест, о проблему неплаћеног рада", односно на који начин све то подупире капиталистички систем.
У уметности је пак проблем тај што је есенцијализација уметника позитивна, и то је парадокс уметности.
Управо ми је то следеће питање. Истражујеш о парадоксима схватања уметничког рада; он је последица поделе рада у капиталистичким друштвима, али истовремено припада аутономној сфери уметности као сасвим засебне људске активности, удаљене од осталих друштвених сфера, рецимо од економије. Шта нам тај парадокс говори?
Мислим да је један од кључних проблема тај што је аутономија уметности, у ствари, класни концепт. Јер ако ти историјски гледаш како је настала тзв. "западна уметност" - и врло битно је ту нагласити да је западна уметност исторична, дакле, има свој почетак и није универзална активност - та "историја" је везана за буржоаску класу. Такву врсту аутономије, у смислу да је уметност активност или врста рада одвојена од економских питања издржавања, може осмислити само неко ко се материјално не брине о егзистенцији или издржавању.
Јер иначе, кад се бринеш како да преживиш, онда ти је јасно да је аутономија врло клизав појам у том истом склопу мистификација. Зато ми се чини да је идеја аутономије уметности проблем. Уметници желе да буду аутономни (али питање је од чега, и како, и зашто) - али тачно та аутономија, парадоксално, у исто време на пољу уметности значи и аутономију од економских питања. Мислим да је погрешна та сепарација, ако то двоје раздвојиш, а већина теорија аутономије то двоје раздваја или барем ставља та два аспекта у опозицију, онда не можеш промишљати аутономију као економску аутономију.
Наравно, ја се сад не залажем за репродуковање капиталистичких односа, али ако треба да преживиш, и ако те систем сматра аутономним на начин да немаш економских потреба, то јесте проблем. Аутономија није схваћена као класни концепт који треба преиспитати. Ко може да ради бесплатно?
У исто време мислим да тај проблематични концепт аутономије утиче на то зашто тако мало милитантности има на подручју уметности, у Институцији уметности. То је све повезано.
О томе говори и Петер Биргер (Peter Bürger), када каже да су (историјске) авангарде у питање довеле Институцију уметности, те да је аутономија кључна идеологија Институције уметности. Како срушити Институцију уметности било је (кључно) питање авангарде. По мом мишљењу, Биргер је дао једну од најбољих марксистичких анализа Институције уметности. Он је недовољно схваћен теоретичар, чији је рад битан и за моју теорију. Као припадник Франкфуртске школе, дао је изузетну важну критику и Лукача (Lucacs) и Адорна, јер је показао како они упркос својој критичности не виде уметност као друштвену институцију капитализма него се фокусирају на уметничка дела. Проблем је што се Институција уметности не преиспитује као друштвена институција која не само да има одређену друштвену функцију ("о чему" говоре уметничка дела, то јест материјални или нематеријални артефакти) него и одређене друштвене релације (како раде и живе произвођачи тих дела и тако даље). Док се ти не запиташ какво је класно порекло те институције и како се она репродукује и за кога, као и где је моћ, онда не можеш схватити експлоатацију на разини рада у уметности. Аутономија уметности, као и свака добра идеологија, по Алтисеру (Алтхуссер), сакрива економске и материјалне услове. И та аутономија скрива експлоатационе услове, али када погледамо из перспективе рада онда је то врло јасно.
Друга мистификација је та да у уметности рад не постоји, избрисан је. У том смислу, важна је историја југословенског социјализма и то обрађујем у својој последњој књизи "Арт Wорк: Инвисибле Лабоур анд тхе Легацy оф Yугослав Социалисм". Проблем социјализма је управо била та аутономија, јер су се и уметници и културна политика у ствари залагали за аутономију. Што значи да је тај буржоаски концепт аутономије преживео социјализам. То је додатно занимљиво питање, јер из тога произилази и проблем неплаћеног рада у социјализму. Баш на том (буржоаском) појму аутономије ствари се проблематизују и компликују.
Говориш и о контрадикцији која произилази из доминантног схватања уметничког дела као "производа мистериозног креативног процеса који се не може назвати радом". Ти, насупрот томе, заступаш тезу да је уметност рад. Шта сматраш уметничким радом?
Сматрам све, целокупни процес. Од тога како дођеш
на неку идеју кроз дискусију, нађеш сараднике с којима ћеш радити, сав
тај рад који следи, па где ће то да стоји, дакле, целокупан процес од
неке идеје па до развијања посебних релација, с галеријом или
продуцентом, -у зависности од тога како се финансира читаво то
истраживање, размишљање, разговор, генерисање идеје, да ли се тај
уметнички рад реализује као објект или је нематеријалан, нека
инсталација, или догађај - шта год да буде резултат.
Ипак, то не иде тако. То је све повезано с идеологијом аутономије, концептом слободе. Уметнички рад се може мерити временом, али је питање како се преводи у економске мере, у радне сате. Јер неке ствари се ураде брже, неке дуже трају. Та стандардизација јесте проблем. Схватам зашто су уметници против тога, у смислу: "А сада треба још и да пишем од када до када шта радим."
Схватам ту опресију, али треба онда размислити шта може да буде основа за економско одређење уметничког рада. Могло би, наравно, бити везано за питање колико су "нормални" економски трошкови за достојанствен живот, па то може бити основа на којој можемо одредити колико уметник или уметница треба да буду плаћени за свој рад. То су све прагматичне ствари. Проблем је што онда људи критикују: "Каква стандардизација!" А питање је да ли ти је важније да будеш плаћен за свој рад или да тај рад буде стандардизован.
Пролећна изложба Удружења ликовних уметника Србије у Уметничком павиљону "Цвијета Зузорић" на Малом Калемегдану, под називом "Где будућност почиње?", кустоскиња Мирјана Драгосављевић и Уметнички савет УЛУС-а, јун 2020. Фото: Ненад Поробић
Занимљиво је како повезујеш проблем неплаћеног уметничког рада с неплаћеним кућним радом. То питање су још давних седамдесетих покренуле марксистичке феминисткиње кампањом "Наднице за кућни рад". У чему се огледа повезаност уметничког и кућног рада?
Десило се да сам упознала Силвију Федеричи (Силвиа Федерици), када је била у Буфалу на неком скупу. Почела сам да читам њене текстове и посебно ме је заинтересовао њен познати текст "Наднице против кућног рада" (Wагес Агаинст Хоусеwорк). У том тексту Федеричи износи одличан аргумент да је идеја да је нама женама у природи да радимо кућне послове - ја иначе мрзим кућанске послове, ко их не мрзи - највећи "виц" на који те ухвате - то је есенцијализација која изједначава кућни рад и женскост.
Принцип есенцијализације у уметности је идентичан, где ти кажу: "Ти си изузетан уметник, тако си талентован!" или "Не морамо те платити јер теби је то природно". Ти радиш "због тога што треба то да радиш" или "јер волиш да правиш уметност", а то ми је било врло битно, јер сам схватила да је то у питању исти механизам, иако су контексти различити. Што се тиче кућног рада, везаног за жене, ту нема неког индивидуализма, то је колективна опресија жена, и то је то, ту не постоји ништа луксузно нити лепо.
У уметности је то другачије. У уметности је та есенцијализација нешто што те уздигне, због чега ти стојиш изнад сивог медиокритета, нешто си посебно, али тачно то је истовремено центар на којем стоји твоја експлоатација.
То је једна ствар. А друга ствар која ми је била интересантна, кад се питамо мало шире, јер уметност је исто институција која је битно повезана с капитализмом, те има у њему посебну и парадоксалну функцију. Федеричи каже у том тексту да је питање плаћања стратегија или политичка перспектива.
У ствари - циљ нам је да нико није плаћен, односно да није питање да ли ћемо сви бити плаћени. Не, питање је како превазићи ту опресију плаћеног рада коју је наметнуо капитализам свима, али онда су жене двоструко угњетене, зато што раде, а нису ни плаћене за то.
Узела сам тај исти принцип и рекла: ако ми захтевамо да уметници буду плаћени за свој рад, онда ћемо нешто невидљиво учинити видљивим. И ако ти кажеш, "Ок, ја желим да будем плаћена за свој рад као активност", не за своје дело, то јест, објекат, или резултат, онда ћемо направити видљивим оно што је невидљиво. Невидљиви уметнички рад ће постати видљив, неће бити заташкан. Кад постане сам рад видљив, онда можемо говорити о економским правима те врсте рада (дакле активности саме, а не само о мистифицираним резултатима, то јест уметничким радовима).
Ја знам да је било пуно критика те феминистичке интервенције на тему женског рада, у смислу, шта сад, сад ћемо и тај рад укључити у капиталистичке односе, и шта смо онда урадили. Нисмо довољно радикални. Али ова компарација ми се чини важном да нешто постане видљиво. Чини ми се важном за теорију експлоатације уметничког рада и механизама који организују ту експлоатацију. Наравно да су разлике важне, али разлике ти указују тачно на то да је ту још увек проблем - да је есенцијализација уметничког рада позитивна есенцијализација, али унаточ томе води ка експлоатацији. Као и у случају кућног рада, раскринкавање есенцијализације води ка еманципацији.
Реци нам нешто о контексту УСА где тренутно живиш и радиш, као и о иницијативама, попут иницијативе W.А.G.Е из Њујорка, које се баве овим питањима, пре свега, питањем уметничког рада.
Мислим, да је најзначајнија иницијатива, али не само у контексту САД него и у интернационалном смислу, везана за колектив W.А.G.Е. За њихов рад сам сазнала врло рано кад сам 2012. отишла да радим на универзитету у САД. Интересантно ми је то што они схватају шта је капиталистичка експлоатација и нема ту неке мистерије. То је у супротности с мојим искуством у Словенији, као бившој социјалистичкој земљи, где уметници тешко разумеју себе као раднике. Тако да ми је било врло интересантно видети шта они раде, и било ми је и утеха и инспирација, да коначно, овде сад има и неких уметника који схватају да је стратешки битно да дефинишеш оно што радиш као рад. Мислим да већина њих из W.А.G.Е.-а долази из визуелних уметности. Они су рекли отприлике следеће: ако ми сарађујемо с неким музејем, галеријом или с неком културном организацијом, ми нудимо неку услугу. И та услуга треба да буде плаћена.
Пуно је уметничких иницијатива које ће се бавити не само експлоатацијом, већ и неким друштвеним питањима и критиковати тај ужасни капитализам, и какве се грозоте ту стварају, али ће онда то тематизирати уметничким делима. Али имам проблем с тим. Док је тематизација или критика капиталистичке експлоатације начин на који улазиш у систем, у којем си ти онда исто тако експлоатисан, и при том, знаш да јеси - шта је онда твоја политика? Шта постиже критика капитализма у пољу уметности ако нисмо у стању отворено говорити о експлоатацији рада у уметности или о условима рада?
Шта W.А.G.Е. ради другачије?
А код W.А.G.Е.-а, када су почели, они су направили прво истраживање, па су на основу тога могли да кажу колико просечни уметник зарађује, колико их није плаћено, итд. Након тога, одмах су их позвали да излажу у оквиру неког бијенала. А они су рекли: "Не, ми нећемо бити део бијенала, јер ми нисмо ту да стварамо уметност из наше експлоатације, ми смо ту да се боримо против те експлоатације". Једино што можемо јесте да испреговарамо наше хонораре. Мислим да су то и урадили. Дакле, W.А.G.Е. није био присутан на уметничном бијеналу него је њихов став, то јест "рад", био да се договоре да сви уметници добију хонорар. И то ми се чини врло битним.
Ту има и значајна историјска референца из југословенског контекста, која је још увек актуелна. Мислим на то што је Горан Ђорђевић написао у тексту "Субјект и псеудосубјект уметничке праксе" (текст објављен у часопису Видици 1977. године). То је текст који сваки уметник треба да прочита и размисли о својој позицији у систему. Дакле, Ђорђевић је био 1977. позван на Београдски тријенале југословенске уметности, а он је организаторе позвао да објасне буџет и финансијску расподелу, да се зна, црно на бело, и имплицитно, наравно, зашто су уметници позвани да излажу свој рад без хонорара, а и без права гласања о начину и форми презентације и финансијске расподеле. Наравно да му нису одговорили. И данас сви то раде - најпрогресивнији директори музеја и савремених галерија. Ако су толико савремени и толико прогресивни, и желе се залагати за неке леве, прогресивне идеје, онда би требало да буду савезници , а не да учествују у експлоатацији.
Могу да дам и сопствени пример. Радила сам с фотографом у Словенији, који је био позван да направи самосталну изложбу у Љубљани, у градској институцији, у Јакопич галерији. Хонорар уметника износио је 300 евра, ја сам била плаћена 600 евра за текст, а буџет изложбе био је 30 000 евра. Па о чему ми онда причамо?! И онда се још директорка галерије увредила, јер галерија је покрила материјалне трошкове - па, наравно да их је покрила, јер шта би се онда изложило. То је тако апсурдно, као кад бисте дошли у ресторан и наручили кафу а они вам кажу: "ми ћемо вам је дати у шољици, видите како смо ми добри". А рад уметника/фотографа као да не постоји, јер он то наводно "не ради за паре", како је изјавила та иста директорка.
Током 2018. године W.А.G.Е. је покренуо уметнички солидарни савез који олакшава наплату поштене накнаде за рад у непрофитном сектору (Wагенцy), што је, рецимо, нови модел организовања неплаћене радне снаге у оном делу сектора који је у потпуности нерегулисан.
"Wаganecy" је друга ствар од "W.А.G.Е. Certificate", који је направљен за организације. "W.А.G.Е. Цертифицате" је врста сертификата, коју добија институција или организација када поштује принцип плаћеног рада у уметности. То значи да се радницима у култури плаћа најмање минимални хонорар који овиси од врсте рада и од целокупног буџета организације. "Wаganecy" је осмишљен за раднике у култури на индивидуалном нивоу, јер они нуде уметницима и радницима у култури помоћ да се изборе да буду плаћени, помажу им да то израчунају, да смисле који ће то бити буџет, и онда да се договоре с институцијом за свој хонорар. То је доступно уметницима који плаћају чланарину од 5 долара, што је стварно приуштиво на месечном нивоу. Идеја је да се ствара одређени колективитет, конкретна база људи где ти знаш да ниси једини на свету који жели да буде плаћен за свој рад, јер тако се и гради заједница која ће, можда, с неким милитантнијим приступом да наступа пред тим институцијама.
Уметнице Јана Љубичић и Настиа Пеаце, партиципативни уметнички пројекат "Trust Come Back", осмишљен и изведен у склопу радионице изложбе "Антиномије аутономије" коју је одржао азербејџанско-француски уметник Баби Бадалов. Фото: Викторија Јовановић и Јана Љубичић.
То је управо одређени облик синдикалног повезивања. Колико ти се чини важним могућност синдикалног организовања уметника и уметница?
Да, да. Међутим, то је и ствар капацитета на различитим нивоима. Потребно је више људи да би се могло радити на терену и синдикално повезивати раднице и раднике у култури. Али мислим да је проблематично и схватање синдикалног организовања. Ако немамо на уметничкој сцени довољно људи који схватају да су радници и да је било доста експлоатације рада која се често прикрива идеологијом аутономије и креативности, да треба да се боримо за своја права, онда очигледно нема услова за синдикално организовање. Теби треба да буде јасно да је свеједно која је инстанца у питању, да ли Министарство културе или сама држава или нека културна институција, јер ти се не бориш у односу на инстанцу, бориш се за своја права као радник, јер те искоришћавају. Нажалост, мислим да је мистификација уметничког рада и даље врло паралишућа. Јер ако мислиш, да је то што радиш ствар изузетности, креативности, да то није рад и да ти ниси радник или радница, онда ти не треба синдикат.
Синдикално организовање је сигурно важно, али оно треба да произилази из тога да си ти свестан своје експлоатиране позиције као радник, и да кажеш доста. Из тога долази твоја моћ. Тек онда долази до организовања.
Које политичке стратегије у сектору културе сматраш продуктивним? Како успоставити политичке савезе?
Схватање важности хоризонталног повезивања - схватање да су твоји проблеми, твоја мизерија као прекарног, незаштићеног човека који ради, исти код фриленс новинара, хонорарно запослених на универзитету, коначно код свих осталих радника и радница који су на исти начин експлоатисани, а да нису заштићени.
Ја се слажем да је повезивање борби врло битно и у том смислу је каткад проблем тај елитизам у уметности - то је исто био проблем с кућним радом, "нисам ти ја кућанска радница" - е па јеси, само наравно не свидја ти се то, јер си изузетна уметница или уметник. Дакле, важно је да се схвати да је позиција радника и радничких права стратешка, политичка позиција која не одузима културним радницима њихову квалитету него им управо омогућава да се боре за економска и радна права.
|