АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
20.08.2021.
СРБИЈА НЕ МОЖЕ ДА СЕ РАЗВИЈА САМО СТРАНИМ ИНВЕСТИЦИЈАМА
Фото: Pixabay 20.08.2021. 09:22 проф. др Љубомир Маџар
Дугорочно посматрано, нездрав однос према сопственој домаћој штедњи пут је у развојну стагнацију и цивилизацијско заостајање у једном динамичном међународном окружењу. Развој без властите акумулације представља својеврстан стратешки отказ, чамац без крме и весала, тигањ без дршке.
Да се акумулација у Србији годинама креће око нултог нивоа, јесте пропозиција која захтева ригорозан доказ. Аналитичара не смеју заварати краткорочна макроекономска колебања, будући да се она међусобно компензују и да позитивна штедња у једној, бива редовно поравната негативном акумулацијом у наредним годинама.
Прави и поуздан обрачун акумулације мора да обухвати дуже интервале - неких десетак година или више. Посматрана у том склопу, домаћа акумулација показује се као практично непостојећа. Исправан начин обрачуна стопе акумулације, дефинисане као учешће акумулације у БДП-у, полази од стопе инвестиција опредељене као учешће инвестиција у фиксне фондове у БДП-у.
У оваквим општим разматрањима улагања у залихе могу се занемарити захваљујући малом обиму и одсуству виднијег тренда у њиховом учешћу у БДП-у.
У последњих десетак година, а и раније, стопа инвестиција у фиксне фондове кретала се на нивоима од нешто испод 20 одсто. Један од важнијих разлога овако ниске стопе инвестиција било је мало учешће јавних инвестиција (магистрална инфраструктура, здравство, школство, заштита човекове средине...) будући да се приближно кретало на нивоу од свега 3.5 одсто, док се у упоредивим транзиционим земљама из нашег међународног окружења дизало на неких 5 одсто па и више.
Ако се као репрезентативан просек за нашу стопу инвестиција узме 20 одсто, од тога треба одузети стопу амортизације, која се због темељних аналитичких разлога не да тачно проценити, али за коју се конвенционално и генерално прихватају процене од 15 одсто БДП-а, долази се до стопе нето инвестиција од 5 одсто. Од ове стопе треба одузети учешће дефицита спољнотрговинског биланса у БДП-у јер је то мера ресурса који су се у нашу привреду улили споља и билансно не могу ући у обрачун сопствене акумулације.
То учешће је, дакако, варирало из године у годину, али се његов типичан просек апроксимативно да проценити на разини од око 6 одсто.
Кад се то одузме од оних 5 одсто, колико отприлике износи стопа нето инвестиција, долази се до претходно наглашеног нултог нивоа или чак до негативне вредности за тај кључни макроекономски параметар. Тиме је аритметички доказана пропозиција о фактичком одсуству домаће (нето) акумулације.
Наравно, бруто акумулација је далеко изнад нуле, али је у нас њена доминантна, па и исцрпљујућа компонента амортизација, која не генерише раст производних капацитета, него само омогућава њихово одржавање на затеченом нивоу.
Стране директне инвестиције као "излаз" из развојног ћорсокака
Нема тога коме не боде очи силна реклама и својеврсна халабука око страних директних инвестиција (СДИ). Људи из највишег политичког врха ове земље непрестано их најављују и објављују, а председник Републике готово да не пропушта ниједну, кад дође време њиховог пуштања у редован рад.
Знаковито је, а по некима и алармантно, да у том громогласном рекламирању СДИ готово да не може ни реч да се чује о домаћим инвестиционим подухватима, поготово не о оним крупнијим.
Држава подстиче скупином различитих мера нове домаће предузетнике који углавном тек почињу своје подухвате, али се врло мало, готово ништа, кроз медије може сазнати о одговарајућим резултатима. Кратко речено, домаћа улагања су у дубоком, непрозирном мраку службеног и свеопштог игнорисања, а јарки светлосни снопови истрајно се управљају ка СДИ.
Има ли то икакве везе са било каквим патриотизмом, постоји ли игде још пример таквог форсирања страног у односу на домаће?!
Званична развојна политика тако се води као да су једино важне СДИ, док се домаће инвестиције, па тиме и акумулација из које треба да се финансирају, просто игноришу. Добија се утисак као да се стратегија развоја темељи на доктрини да се дугорочно одржив и чак успешан развој може заснивати на туђој акумулацији.
Другим речима, у нас је тврдо прихваћена необична и бизарна концепција као да се привреда може трајно развијати без властите акумулације. У динамичкој димензији била би овде реч о механизму којим би новостворени доходак могао у целости, и то опет трајно, да се усмерава у потрошњу и само њој посвећује.
Био би то развитак у коме ниједна функционално дефинисана група актера не мора да се одриче од потрошње да би осигурала средства за финансирање трајне експанзије капацитета.
Да ли су сди превелике или недовољно велике?
Какав би се став разложно могао заузети о (не)пожељности СДИ полазећи од неке варијанте динамичке оптимизације трајекторије економског раста, уз неизбежни ослонац на пратећу теоријску аргументацију? Може ли се идентификовати критеријум оптималног дозирања СДИ, а потом разрадити изведени оперативни критерији нормативног утврђивања одговарајућих конкретних величина за ту деликатну променљиву?
То је ставка дневног реда за будућа веома озбиљна аналитичка истраживања. У одсуству таквих истраживања, могу се назначити тек неке чињенице које помажу у изналажењу одговора на постављена питања, али су од пуног и коначног одговора прилично далеко.
При томе афирмативне одговоре у прилог СДИ не треба посебно разрађивати, јер су мање-више познати и поприлично много пута понављани. То су познате констатације да СДИ доносе у привреду нова технолошка решења, нове организационе форме и моделе управљања, отварају приступ новим међународним тржиштима и чине доступним нове изворе снабдевања.
Мање је истицан и мање познат аргумент да је у привреди са релативно високом незапосленошћу опортунитетни трошак рада близак нули, тј. ангажовање незапослене радне снаге не подразумева смањивање производње на оним тачкама са којих се она повлачи.
Искуство, међутим, показује да СДИ пружањем нешто виших плата за своје новозапослене повлаче из остатка привреде радну снагу која је већ запослена, па се преузимањем таквих запослених и те како осећају негативне последице на местима са којих одлазе.
Интересантније су опште напомене које релативизују вредност СДИ и у ствари представљају аргументе против њих. Први аргумент тиче се једне деликатне тенденције која се путем СДИ уграђује у економски систем.
Ако би се инсистирање на СДИ наставило садашњим интензитетом, уз паралелно игнорисање, па и дискриминисање домаћих улагања, јавила би се конвергенција система ка једној констелацији у којој би грађани ове земље били у претежном (скоро искључивом?) најамном односу спрам страних власника и управљача.
То се не може оквалификовати као пожељно стање друштва, иако овим излазимо из оквира чисте економске аргументације.
Други аргумент тиче се извесне социјалне напетости: у сиромашној земљи увек се нађе места незадовољству ниским платама, али ако је послодавац странац, у том незадовољству рађа се једна додатна, прилично деликатна и унапред тешко одредива димензија.
Трећи аргумент односи се на субвенције. О овим субвенцијама јавности се не предочавају достатни и јасни подаци, ствари у вези са њима нису довољно "транспарентне".
МОГУЋНОСТИ УТИЦАЊА НА СДИ ИЗРАЗИТО СУ ОГРАНИЧЕНЕ, А ЗА СУБВЕНЦИЈЕ КАО ИНСТРУМЕНТ ЊИХОВОГ ПОДСТИЦАЊА ЈОШ НИЈЕ ЈАСНО ДА СУ ОДГОВАРАЈУЋЕ КОРИСТИ ВЕЋЕ ОД ПРАТЕЋИХ ТРОШКОВА
Одсуство јасноће и прозрачности ствара плодну основу за корупцију и многе друге облике злоупотреба, а то силно умањује друштвену вредност СДИ како год да се та вредност концепцијски определи. Треба уочити да је ово велики друштвени ризик и трошак, чак и ако власти не приступају никаквим злоупотребама; ако за те злоупотребе постоји основана сумња, тада она сама генерише многе злоупотребе диљем и на периферији система.
Наиме, искушењу злоупотреба ће подлећи многи субјекти у вери да су у власти обилно заступљене. То ће се догодити чак и ако за то нема никаквог стварног основа.
СДИ великим делом остају крупна непознаница у нашој економској политици, што значи да се њима мора приступити са максималном опрезношћу, посебно због засад несагледаних њихових дугорочних учинака.
Утолико су упитније субвенције за СДИ будући да нису разрађени ни поступци за утврђивање њихове делотворности, па тиме ни за процену њихове целисходности и оправданости.
Утицај СДИ на реформске процесе и домаћу штедњу
Уз уважавање упитности субвенција као инструмента инвестиционе политике, мора се уочити околност да су оне слабо управљива или готово неуправљива полуга економске политике.
Могућности утицања на СДИ изразито су ограничене, а за субвенције као инструмент њиховог подстицања још није јасно да су одговарајуће користи веће од пратећих трошкова. Оне су недовољно предвидиве и стога уз све евентуалне позитивне учинке делују као извориште стохастичких удара на привреду и велики генератор неизвесности.
А мало је чинилаца који толико успоравају процесе одлучивања и покадшто блокирају економске токове, као што је то случај са неизвесношћу. СДИ су нека врста супститута за домаћу штедњу, али и за напоре да се реформише и унапреди институционални поредак друштва.
То значи да оне делују и као чинилац недовољног обима домаће акумулације и као фактор одвећ спорог развијања институција; обе ове карактеристике ваља књижити као велики друштвени трошак овог вида финансирања привредног развоја земље.
Мора се поменути и незадовољавајући аспект алокације инвестиција финансираних из и реализованих по основу СДИ. Страни инвеститори прате пословну стварност Србије са поприличне даљине, те њихова перцепција не може бити довољно обухватна и довољно прецизна да на поузданији начин региструје овдашње развојне могућности и шансе за рентабилна улагања.
Из овога мора да следи да један број страних инвеститора долази овамо привучен субвенцијама, а не добро уоченом могућношћу за исплатива улагања.
То је сигуран пут у динамичке неравнотеже и општу неефикасност развоја; лако је уочити прилике у којима је стопа приноса на неки пројекат испод каматне стопе као цене употребе капитала, а кад пројекат подстакнут субвенцијом ипак буде предузет, његов учинак је по привреду као целину очито негативан.
ОДСУСТВО ЈАСНОЋЕ И ПРОЗРАЧНОСТИ СТВАРА ПЛОДНУ ОСНОВУ ЗА КОРУПЦИЈУ И МНОГЕ ДРУГЕ ОБЛИКЕ ЗЛОУПОТРЕБА, А ТО СИЛНО УМАЊУЈЕ ДРУШТВЕНУ ВРЕДНОСТ СДИ
Такав стицај околности утолико је неповољнији што је, због бољег познавања локалних прилика, неки домаћи предузетник могао исти пројекат рентабилно да изведе, без икаквих државних субвенција.
Перпетуум мобиле страних инвестиција не може, нити ће у некој будућности моћи да функционише. Његов инхибиторни ефекат на домаћа улагања не би смео да се пренебрегне. Тај ефекат је утолико снажнији и утолико деструктивнији што је власт високо мотивисана за СДИ и што је економска политика дословно дискриминаторна у прилог страних, а против домаћих улагања.
Присталице теорија завере у овоме би виделе један спектакуларни облик издаје друштва и народа. Не треба заборавити полицијска и судска прогањања водећих домаћих пословних људи, прогоне који су током времена актуелној власти доносили лепе изборне резултате.
У овој ствари власт без много обзира користи једну крупну слабост бирачког тела - његову недовољну цивилизацијску еманципованост, која се огледа у аверзији према успешним пословним људима, уместо да преовладава уважавање за овај вид импресивне људске креативности.
Свако бирачко тело - иако у неједнаким пропорцијама - има своје мане и врлине. Непатриотске власти најбоље се дају препознати по томе што живе и просперирају ослањајући се на мане, уместо на врлине.
Политичка историја ове земље пуна је епизода које су илустративне баш у овом смислу. Треба се надати да ће једном доћи време критичког патриотизма који ће заменити и жестоко потиснути нездраво преовлађујуће апологетско родољупство.
У међувремену ће ова власт форсирати страна улагања и потискивати домаће инвестиције. Проћи ће доста времена док се не утврде и добро измере прави ефекти овакве политике. У међувремену ће власт наставити да игра овај фокстрот са странцима, а да неће бити докраја свесна шта ради. Не би то било неочекивано - навикли смо на потезе код којих је штета већа од користи.
проф. др Љубомир Маџар
|