АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
06.08.2021.
РАДНА ПРАВА: ЗАШТО НЕМАМО РАДНЕ СУДОВЕ У СРБИЈИ?
Како би се убрзало решавање радних спорова и побољшао ниво радних права потребно је поново успоставити систем специјализованог радног судства који је укинут 1992. године.
Марко Милетић 06.08.2021.
Фото: Michael Coghlan / Wikimedia Commons
Брже и јефтиније решавање радних спорова су у интересу радника, послодаваца и синдиката. Нажалост, пракса у Србији је сасвим другачија па су радни спорови симбол спорог и дугогодишњег мрцварења по судовима што је пре свега штетно за раднике и раднице, и то само уколико имају довољно новца да "уложе" у покретање тужбе и плате скупе таксе. Додатно, радне спорове могу да покрену само запослени, односно они који имају уговоре о раду, па тако велики број радника остаје ускраћен за могућност да пред судом одбрани своја права.
Праксе вансудског, мирног, решавања спорова или превенција радних спорова, нису довољно заживеле па и даље већина спорова завршава на судовима. У недостатку специјализованих радних судова радни спорови у Србији се решавају у судовима опште надлежности уз примену правила парничног поступка. Поред поменутих проблема које са оваквим решењем имају радници оно ствара и прекомерну оптерећеност судова опште надлежности и води ка слабијем познавању радног права међу правницима.
У дискусијама о радним правима често се помиње како је потребно вратити специјализовано радно судство, које је укинуто још 1992. године. Да је радне судове могуће поново успоставити у Србији верују Марио Рељановић и Јована Мисаиловић из Инстута за упоредно право који је недавно публиковао њихово истраживање "Решавање радних спорова".
У овој публикацији смо нашли неке од одговора на питања о радним судовима која нам наши читаоци често постављају.
Могуће је успоставити радне судове
Поред измена у радном праву, грађанско процесном праву и систему организације судова, потребно је и доста политичке воље, али радне судове је могуће успоставити у Србији.
За успостављење специјализованих судова могла би да се искористи постојећа мрежа судова, сматрају аутори ове публикације. О радним споровима би у првом степену одлучивали основни радни судови, док би у другом одлуку доносили апелациони радни судови, а њихова седишта би одговарала седиштима садашњих основних и апелационих судова. Надлежност ових судова и у првом и у другом степену би се односила на све врсте радних спорова - поводом заснивања, постојања и престанка радног односа, о правима, као и о обавезама и одговорностима из радног односа.
Аутори публикације предлажу да радни судови буду надлежни и за спорове поводом обавезног социјалног осигурања и правне колективне спорове, док би интересне колективне спорове решавали само изузетно.
Важно је истаћи да би судска заштита била омогућена свакоме ко учествује у процесу рада, односно свим радницима без обзира да ли су запослени или радно ангажовани и не би се условљавала правним основом ангажовања или непостојања ангажовања. Према актуелним решењима само запослени, односно они у радном односу, могу покретати радне спорове чиме велики број радника и радница остаје без ове могућности.
Покретање радног спора би било бесплатно за све стране у спору.
Ово је веома значајно уколико се у обзир узме садашња пракса у којој се појављује низ апсурдних ситуација - рецимо да запослени који тужи послодавца због неисплаћених зарада мора да плаћа судске таксе за покретање поступка - иако баш због неисплаћивања зарада нема довољно пара за тако нешто.
Радним судовима би, према овом предлогу, председавала судска већа састављана од професионалних судија и судија поротника које би делегирали социјални партнери - синдикати и послодавци. Такво трочлано веће би у суштини рефлектовало односе какви иначе постоје у процесу рада, а поред тога што је домаће судство у претходним деценијама имало искуство са судијама лаицима, такав систем има своје позитивне резултате у другим европским земљама.
Како би се одржавали кратки рокови процеса и избегло нагомилавање предмета у судовима, број професионалних судија и судија поротника би био усаглашаван са приливом предмета у судове. Почетни број судија би се одредио на основу анализе радних спорова у претходних десет година, а њихов број, као и број техничког особља и просторних капацитета, би се увећавао у складу са потребама и приливом предмета на годишњем нивоу.
Радни судови у другим европским земљама
Немачки радни судови представљају модел према којем би се такав систем могао створити и у Србији. У тој земљи они постоје од 1926. године и састоје се од три нивоа - основни којих има 122, апелациони који су организовани на државном нивоу и Савезни (Врховни) као трећи ниво заштите радних права. Иако систем радних судова у Немачкој важи за примеран и он је био угрожен претходних година покушајима да се, ради наводних уштеда, радни судови реинтегришу у редовни судски систем, што се за сада није десило.
У Великој Британији од 1996. године постоје радни трибунали. Они функционишу као независна судска тела, којих има преко 100 на територији Енглеске и Велса, а сваки је надлежан за посебну врсту спорова. Трибунали су организовани на два нивоа (прва и друга инстанца), а даље жалбе се могу поднети Апелационом суду. Како би се спорови решавали брзо о одређеним предметима се може одлучивати и у редовним судовима.
Једну од најдужих традиција специјализованог радног судства има Француска у којој још од 1806. године постоје трибунали за решавање радних спорова. Овај систем карактеришу лаички радни трибунали, тзв. Савет праведника, који је послужио као модел многим земљама укључујући и Србију која ће такав модел применити 1912. године. Радни трибунали у Француској су подељени на пет специјализованих одељења која покривају различите области, а у држави постоји 210 ових судова. Закон у овој држави предвиђа обавезан поступак мирења пред посебним одбором пре покретања поступка решавања спора, а одбор за мирење се састоји од судија поротника, односно представника запослених и послодаваца. У другом степену одлучује апелациони суд у којем су заступљене само професионалне судије.
Скандинавски правни систем велике наде полаже у колективне радне уговоре, односно у договор између социјалних партнера. Тако је у Финској основан радни суд за решавање колективних радних спорова још 1947. године - одлуке овог суда су коначне и на њих није могуће поднети жалбу. Индивидуални радни спорови су остављени у надлежност општих, редовних судова, а жалбе је могуће поднети апелационом суду.
Словенија је по питању организације судства у области радних спорова напредовала знатно више од осталих република некадашње заједничке државе и могла би служити као пример и Србији. Закон у тој држави предвиђа три првостепена радна суда и један социјални, а основани су и посебни апелациони судови који решавају у поступку по жалби на одлуке првостепених судова. У трећем степену одлучује Врховни суд који има посебно одељење задужено за радне и социјалне спорове.
Традиција радних судова у Србији
У Србији се специализовано судство за радне спорове први пут појављује 1910. године Законом о радњама. Истина тада још увек није било професионалних судија за радне спорове које ће ступити на сцену 1931. године чиме је отворен пут за институционални развој професионалног радног судства у Краљевини Југославији.
Успостављање социјалистичког система након Другог светског рата доноси и промене у правном систему. Једна од основних промена када су у питању радни спорови јесте питање страна у поступку - у случају индивидуалних спорова насупрот радника се налазила држава као послодавац, односно власник предузећа. До 1948. године решавање индивидуалних радних спорова је било у надлежности општих судова а судско веће је било састављено од троје судија али без представника радника и послодаваца.
У периоду од 1948. до 1950. године индивидуалне радне спорове су решавале социјалистичке комисије за радне спорове које су укључивале два представника синдиката и два представника послодавца односно народних одбора. Све до седамдесетих година, односно оснивања судова удруженог рада за радне спорове су били надлежни општи судови.
Успостављање самоуправног система шездесетих и седамдесетих година у Југославији долази и до значајнијих промена у правном систему. Када су у питању радна права и радни односи основна промена се огледала у томе да ни држава ни послодавац више нису били имаоци права својине над средствима рада. Друштвено-радни однос се стога уобличава између самих радника као власника радне снаге али и средстава за рад. Радни спор у том контексту настаје између радника и организације удруженог рада коју чине радници неке радне јединице.
У процесу институционализације самоуправљања Законом о судовима удруженог рада оформљени су истоимени судови који у своју надлежност добијају решавање спорова из радних односа као и решавање спорова о другим самоуправним правима и обавезама радника. Овим судовима је увек председавало судско веће а већина судија су били лаици који су бирани из редова радних људи и грађана којима тим избором није престајало својство радника у удруженом раду или државном органу - циљ је био да се знања стечена у судници превентивно користе ради спречавања спорова у свакодневном раду. Поред лаика веће су сачињавали и професионалне судије и дипломирани правници.
Неоспорно је да у Србији постоји довољно знања и искуства по питању специјализованог радног судства, а упоредно право показује да су у савременом капиталистичком уређењу овакви судови нужни. Неоспорно је и да за њима постоји велика потреба како би се подигао ниво радних права, остаје нам да видимо који актери су спремни да покрену и остваре успостављање система радних судова.
|