АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
04.12.2020.
ЖЕНЕ СА ВИШЕ ОД 45 ГОДИНА ЈЕДНА ОД НАЈРАЊИВИЈИХ ГРУПА НА ТРЖИШТУ РАДА
Фото: Pixabay
08:17 Нова економија 0 коментара
Дискриминисањем жена старости преко 45 година на тржишту рада држава губи приходе, повећава расходе, а грађани и грађанке губе своје самопоуздање, осећај припадања, мање су задовољни, док су и материјално угрожени. У оваквој ситуацији се пак много чешће налазе жене него мушкарци, па се тако нова студија коју је објавило удружење "Жене на прекретници" бави управо економским ефектима мањег учешћа жена на тржишту рада, или једноставније - како би нам свима било много боље када бисмо имали једнаке шансе.
Како истичу аутори овог истраживања, Јелена Жарковић и Марко Владисављевић, активност жена на тржишту рада расте упоредо са њиховим годинама, али само до једног момента.
Наиме, како и показује студија, жене прво "стасавају" за посао, односно вероватноћа да ће бити активне на тржишту иде узлазном путањом све до 40-их година. Након тога вероватноћа опада, па тако жене са око 60 година имају сличну могућност да буду активне, то јесте да имају или траже посао, као и оне жене на почетку каријере, у својим 20-им годинама.
Имајући у виду ову прекретницу коју жене доживљавају око 40. године, не чуди што многи стратешки документи који се односе на запошљавање и родну равноправност управо препознају жене са више од 45 година као једну од најрањивијих група на тржишту рада.
Последња Анкета о радној снази која се односи на други квартал 2020. године показује да у Србији има укупно 974.200 жена између 45 и 64 године, то јесте оних које још увек нису испуниле старосни услов за пензију, а спадају у категорију "старије радне снаге".
Од тог броја, око 548.000 жена је запослено, нешто више од 24.000 незапослено, а чак 401.400 жена ове старости је неактивно на тржишту рада.
Према методологији Републичког завода за статистику, неактивни су сви они који нису запослени, не зарађују, али ни не траже посао, нити су спремни да почну да раде.
ТРАЖЕ, ТРАЖЕ, ПА ОДУСТАНУ
Висок степен неактивности је типичан за жене старије од 45 година и карактеристичан за ову групу. Наиме, имајући у виду бројеве које смо малопре навели, можемо израчунати да је око 41 одсто жена између 45 и 64 година неактивно, док је код мушкараца истог старосног доба тај проценат готово упола мањи - тек око 24 одсто њих је неактивно.
"За разлику од мушкараца код којих је 'зрело' доба повезано и са вишом стопом запослености (упоредите стопе запослености млађих и старијих мушкараца), женама се шансе да буду запослене смањују после 45. године", наводи се у истраживању које се бави положајем жена које имају више од 45 година на тржишту рада, а које је спровело удружење "Жене на прекретници".
Уколико пак упоредимо старије жене са женама између 24 и 44 године, долазимо до сличног податка као и код мушкараца - међу овим женама има око 26 одсто неактивних.
Већа неактивност својствена је и млађим женама, између 15. и 24. године, о чему смо писали и на почетку текста, па је тако и овде проценат висок, чак око 80 одсто, али треба имати у виду да се у неактивне урачунавају и ученице, као и студенткиње.
Међутим, оно што представља велики проблем када су у питању жене 45+ јесте да разлог њиховог нетражења посла и неучествовања на тржишту рада јесте да су често обесхрабрене и да се заправо принудно "деактивирају", наводи се у истраживању "Тржиште рада у Србији - положај жена 45+".
"У овом последњем аспекту је изражена велика разлика између њих и млађих жена, јер је код млађих жена виша стопа незапослености, што значи да не одустају тако лако од потраге за запослењем", наводи се у истраживању.
ЖЕНЕ 45+ УМОРНЕ И ОБЕСХРАБРЕНЕ
Ово удружење је, заједно са локалним организацијама, спровело низ обука и састанака са женама које спадају у ову старосну категорију не би ли им помогло да нађу запослење или покрену своје сопствене бизнисе.
Искуства са ових обука потврђују тврдње да су ове жене прошле "и сито и решето" тражећи запослење и да су на овом путу често изгубиле и мотивацију и самопоуздање, што им је све касније представљало значајан терет.
Готово све жене које су учествовале на обукама су безуспешно покушавале да се запосле, конкурисале су много пута за различите послове, а у међувремену су училе да се баве различитим занимањима, да шију, хеклају, плету, иду на курсеве за козметичара, фризера, пекара, одлазе на преквалификације и слично, објашњава Снежана Милисављевић из удружења "Путоказ" из Крагујевца.
"Видљиво је њихово разочарање, а чули су се и коментари 'ко ће мене у овим годинама', 'запошљавају се само они који имају везу', 'само странка може да ти помогне'. Жене које су пак биле позиване да дођу на разговор за посао су, како кажу, биле додатно разочаране, па чак и огорчене. Једна од њих нам је рекла да јој је послодавац код којег је била на разговору за посао рекао да је 'дебела'", додаје она у писаном одговору за "Нову економију".
У местима у којима се становништво претежно бави пољопривредним делатностима, какав је на пример Александровац, жене често раде тешке физичке послове, а немају ни слободно време нити годишњи одмор, објашњава за "Нову економију" Биљана Петровић из удружења "Миона" из овог града.
"Њихов рад у породици је неплаћен јер се сматра да је брига о деци, породици, домаћинству и старијим члановима породице искључиво њихова обавеза. Велики број жена нема сопствене приходе и у потпуности зависе од мушких чланова породице, а због патријархалних норми ретко наслеђују имовину", објашњава она.
С обзиром на то да су ове године, с обзиром на околности изазване пандемијом, потражња и продаја слабије него претходних година, удружење "Миона" се са својим сарадницама договорило да ће на друштвеним мрежама рекламирати њихове производе и на тај начин помоћи женама из ове средине.
Љиљана Петровић из чачанског удружења "Ларис", које је такође учествовало у серији обука, објашњава да су из разговора са женама из њиховог краја дошли до закључка да су жене одустајале од тражења посла због тога што се углавном, за њихов ниво стручне спреме, нуде послови који им нису прихватљиви.
"То су послови у бутику, роштиљ мајстори, ресторански послови... И онда се оне опредељују да остану код куће и да се баве неплаћеним пословима, брину о старијим члановима, брину о деци, унучићима и слично. Такође, надокнаде за те послове су веома мале и онда се оне опредељују да остану код куће јер мисле да на тај начин дају већи допринос својој породици него што би ако донесу то мало новца," објашњава за "Нову економију" Љиљана Петровић.
ВРЕДИ ЛИ ОНО ШТО СЕ УЧИЛО У ШКОЛИ ПРЕ 30 ГОДИНА?
Послодавци се углавном опредељују за млађе за такве послове, за девојке које су тек завршиле средњу школу. Такође, оно на шта Петровић још скреће пажњу јесте да жене 45+ немају довољно вештина и компетенција које се данас траже на тржишту рада.
"Образовање које су оне стекле пре 30 година и ово сад које је потребно на тржишту рада је тотално другачије. И овде у Чачку само се отварају неке производње и то што је намењено више мушкој популацији."
Како она даље објашњава, формално тржиште рада какво тренутно постоји у Србији не може на одговарајући начин да одговори потребама жена које имају више од 45 година. С обзиром на то да оне углавном не могу своје дане да организују на тај начин да осам сати фиксно буду присутне на послу, а да истовремено за то добијају веома ниске накнаде, одлучили су да им пруже нешто другачије - посао коме могу да се прилагоде и који може да одговори на њихове потребе.
Због тога оснивају Удружење грађана "Дар" у коме се десетак жена које су учествовале на обукама тренутно баве кројачким делатностима, шију или везу. Тренутно поправљају и прекрајају гардеробу здравствених радника из свог краја, а план им је да почну да се баве и поправкама одеће својих суграђана.
НЕ МОГУ ДА ОСТАВЕ СТОКУ И ОДУ НА ОБУКУ
Да мука и пандемија могу да буду уједињујући фактор показује и пример Женског удружења колубарског округа (ЖУКО) који је, иако није био део ових организованих обука, у свом крају организовао онлајн пијацу. И то баш за време ванредног стања.
"Суочене са затварањем пијаца, забраном кретања, смањивањем откупне цене млека и стоке, одлучиле смо да средства намењена неким активностима преусмеримо у покретање онлајн продавнице производа пољопривредница", објашњава председница овог удружења Јелена Ружић.
Она за "Нову економију" додаје да су на почетку рада онлајн продавнице многе жене биле скептичне да би такав вид продаје могао да успе, па су у првих седам дана имале тек три пољопривреднице које су доставиле фотографије и цене својих производа.
Међутим, већ након прве доставе су и остале почеле да се прикључују, тако да тренутно на Женској пијаци производе продаје око 30 пољопривредница које и готово цео логистички део обављају саме.
"Да смо некоме пре неколико месеци рекле да ће пољопривреднице у 50-им и 60-им годинама, које пре тога нису имале никакво знање из области логистике и организовања, саме водити онлајн продају и доставу својих производа на тржиште које је често удаљено и преко 100 километара, као на пример Осечина, ретко ко би поверовао, а оне су сад права мала добро организована фирма", закључује Јелена Ружић.
Не верују ни послодавци старијим женама, па им углавном ни не дају прилику да се опробају у послу јер постоје предрасуде да се оне теже адаптирају на промене, да теже усвајају нова знања и да неће моћи да испуњавају пословне обавезе, објашњава Ружић.
Она такође скреће пажњу на неопходно компјутерско знање и познавање страних језика, са којима жене преко 45 година ређе располажу.
"Национална служба за запошљавање често има различите програме преквалификације или стицања нових знања који су јако корисни, али динамика рада није прилагођена женама са села."
Један од главних проблема је физичка удаљеност места организовања ових обука, јер у многим сеоским срединама не постоје редовне аутобуске линије којима би жене могле да долазе на овакве обуке.
"И време одржавања обука је неприлагођено њима јер жене на селу имају свакодневне обавезе око животиња и не може се очекивати од њих да седам или 10 дана узастопно оставе ненахрањену стоку и појаве се у граду у 7 сати ујутру.
У односу на знање које ће стећи, оне ће увек дати предност својим свакодневним обавезама у њиви или око животиња, јер то је нешто што је за њих од егзистенцијалне важности", објашњава Јелена Ружић.
Ови проблеми би било једноставно решени, закључује она, уколико би се имало више разумевања и уколико би обуке биле организоване у селима, уколико би се сатнице прилагодиле или уколико би био организован превоз.
Свакако да је најважнији слух - слух за оне који немају како да дође до места дешавања, слух за оне чије знање је време прегазило, али које саме не дају да буду прегажене. Важно је ипак разумети и оне које су после много покушаја одустале. И не одустати од њих.
Катарина Балетић
Пројекат "Жене на тржишту
рада - има жеље, нема посла" финансиран је из програма подршке медијима
Министарства културе и информисања Владе Републике Србије. Овај текст,
целокупан садржај и изнети ставови су искључива одговорност Business
Info Group као издавача Нове економије.
|