АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
13.05.2020.
ОПЕРАЦИЈА "ШПАРГЛА"
COSTI ROGOZANU * 13.05.2020.
Шпаргле; Фото: Muffet / Wikipedia
Усред кризе изазване епидемијом короне, хиљаде Румуна чека у редовима на аеродромима у земљи да би отишли на рад у Аустрију или Немачку. Призори су шокантни. Цела земља је у карантину и посматра из својих домова како њихове суграђане глад истерује из кућа. И види како државе уговарају превоз јефтине радне снаге путем ваздушних мостова. Ово је ропство, није ропство, то је њихов избор! Таква дебата се води на румунским друштвеним мрежама. Али чекајте, ово је нешто ново: ово је европски пролетаријат без земље, без права. Операција "Шпаргла" открива много истине, више него што можемо да поднесемо.
Текст је првобитно објављен на порталу Voxpublica.
У злокобном тексту, који је већина румунских новина преузела из немачког таблоида Билд и некритички ширила, један немачки фармер каже: "Већина Немаца није навикла да сатима ради у пољу. Одмах се жале да их боле леђа. Румуни и Пољаци су јачи." Ово је уједно и одговор бројних новинара, који у нашој земљи држе лекције о "цивилизованости": Ајде, не плачите и не сажаљевајте их, они иду тамо да би зарадили мало пара, тако ствари функционишу у том сјајном капитализму, бла-бла. И гле, драги идеолози 7. дана1, чак и послодавци кажу колико су јака леђа народа са Истока. Истина, нису ништа рекли о прегледима код зубара2.
Може да изгледа као да запошљавају људе на основу здравственог стања кичме. Али следећа предност радника са истока, међу којима су већина Румуни, јесте да када стигну тамо раде без престанка, а не као ови Немци што их боле леђа. Осим тога, воле да буду скоро затворени, без контакта са спољним светом ван својих спаваоница и радног простора. Али не смете рећи да су као у неком радном логору, јер би то узнемирило активисте-заговорнике капитализма у Румунији.
Заправо, наше раднике исто боле леђа, као и раднике из Пољске, као и оне из Вијетнама што раде овде код нас, у Румунији. Само што се они не жале, јер немају избора. А када поломе кичму, ови људи нису на терету немачком здравственом систему. Они се врате кући, већина њих годинама без здравственог осигурања, и покушавају некако да се лече. То је тај велики бизнис. Кичма ти пукне на Западу, а лечиш је код куће.
Овај пролетер - без земље и без права - је европски пролетер, и то је све што је ЕУ успела да створи у области рада. Интерне миграције ради преживљавања упаковане у "право на кретање". А наши лидери, елите у Румунији, ни реч не кажу на то, чак ни не започињу причу о овом суштински важном питању, о можда најважнијој дебати у вези са будућношћу ЕУ: Зашто не постоји транснационални европски радник коме је достојанство загарантовано? Чак и западноевропска левица подгрева старе идеје о протекционизму и барикадирању у националним оквирима, док им испред носа врве милиони радника из иностранства (Источноевропљана или миграната од изван ЕУ). Произведене су масе повремених "сарадника", тј. радника-корисника апликације, и они представљају ту огромну глобалну и европску производњу. И они су први показатељ да се све распада. Чим су у Италији објављени први смртни случајеви, стотине хиљада људи је остало без посла, без пара, и пут под ноге у Румунију. А европски лидери нису ништа имали да кажу о овом феномену тектонског померања милиона људи, то им није било важно.
Управо тако изгледају идеални запослени, и за немачког и за румунског бизнисмена (једино што румунски хоће да му раде за још мање паре, а неки се надају да ће захваљујући ЦОВИД-у задржати ово богатство код куће). А на Западу, последњих четрдесет година кресан је буџет такозваној "држави благостања". Многе запослене су заменили радници са Истока. Пре ове шпаргла кризе, Аустрија је организовала превоз за хиљаде неговатељица из Румуније - аустријска држава не може да негује старе, требају им неговатељице које ће бити приковане уз кревет болесних и старих 24 часа дневно, 7 дана у недељи. Ово се догађа и у многим другим земљама ЕУ. Оно што као држава не можете да решите, могу вам решити очајни радници уз минималан трошак. У Британији, још од прошле године фармери кукају да ће им Брегзит уништити бизнис, јер више неће бити људи са истока ЕУ и са Балкана за тешке и слабо плаћене послове. И на северу Италије, агробизнис ће пропасти без ових радника.
Радник који није радник, који је флексибилан и јефтин, који нема потребна осигурања, који је у канџама некаквих агенција које га данас шаљу да бере шпарглу, сутра да меша бетон, који не кошта колико домаћи радник, који чини агробизнис профитабилним, то је савршени радник, то је универзални војник са истока. Он је европски држављанин и има право да ради шта му воља, на пример да се затвори у спаваоницу поред неке италијанске или немачке фарме. Сви се претварају да су изненађени када чују да сваке сезоне запад вапи за милионима оваквих радника (само за бербу шпаргле сваког пролећа у Немачкој је потребно 300 000 радника).
Међународни аеродром у Клују, април 2020. Фото: Gabriel Mihai Oniga / Facebook
Шта је суштина Операције "Шпаргла"? То да је за ЕУ њен источни део био и остао произвођач неопходне јефтине радне снаге. Поред свих оних масних профита, које извлаче велике компаније основане у источним земљама ЕУ.
Када чујете наше лидере како величају јефтину радну снагу, треба да знате да они само понављају оно што европски лидери хоће да чују већ деценијама. Зашто? Од виталног значаја је имати резерве радника спремних да раде за мање плате, да бисте тиме имали контролу над домаћим тржиштем рада. А онда се наравно јављају та тешка филозофска питања: Шта у ствари хоћемо од ЕУ, је ли то то? Је ли то тај велики циљ? Да имамо румунску средњу класу по великим градовима, а да нам се војска полу-миграната полу-робова потуца под европским сјајем? Зашто не предложимо другачији европски сан? Зашто не преговарамо о условима? Зато што се на сваку критику читава војска активиста дере да си "антиевропејац". Али напротив, ми хоћемо нешто врло једноставно - да сви који раде у ЕУ буду покривени нормалном мрежом социјалне заштите. То је изгледа антиевропски и анти-НАТО захтев. И још наравно, кинеска пропаганда.
Прилика да се преживи и даље се представља као велики дар од Европе. И не само то, могли смо да видимо како се европски погледи прекорно окрећу ка нама, зато што нас превише иде тамо. А онда, месец дана касније, почели су да шаљу флоте авиона по људе. Сада они више упадају у очи него пре, када су путовали у хиљадама претрпаних аутобуса и комбија који одржавају тај кључни саобраћај ЕУ-периферија. Обично се правимо да ништа не знамо о томе - ову масу прекарног пролетеријата гурамо под тепих и чак стављамо у ту фантазмагоричну категорију "дијаспоре". А све ове године Румунија је продавала ту дивну причу о грађанској Румунији, која излази на улице и захтева правду и европејство. Прича за малу децу, идеолошки конструкт који се распрши чим кинете. Реалност је то да стално заобилазимо унутрашње неједнакости Европске уније које се више не могу игнорисати.
Непрекидно слушам те глупости како "вирус једнако погађа све класе, и богате и сиромашне једнако, итд." У Њујорку су радници-мигранти нагурани у мале станове за велике кирије, у Индији се дешавају огромне миграције прекарних радника из урбаних у руралне средине, и у многим другим деловима света они који испаштају од првог дана карантина су стотине милиона људи чији је статус сведен на нешто између радника и роба. Они су најпре и највише угрожени овом болешћу и њеним економским последицама. Прво су они остали без посла и у непрегледним колонама аутомобила кренули назад за Румунију, још пре месец дана.
Зато морамо да рашчистимо шта је проблем у Европи: третирање масе радника као грађана другог или трећег реда због разних притисака од стране бизниса. Папа Фрања нам се обратио Ускршњом поруком у којој говори о загарантованом универзалном основном дохотку. Али вести о кретању на пут јефтине радне снаге, чији се иницијатори не обазиру на корону ни било шта друго, долазе да нас ударе шпарглом у главу и поврате нас из ускршњег сањарења. Какав "гарантовани универзални основни доходак", ако човек који напорно ради нема пуно здравствено осигурање у ЕУ, нема слободне викенде и нема избора? Нажалост, ова врста радника је тражена, промовише се и остаће у тренду. Не ради се само о онима који раде тешке физичке послове. Исти сценарио се полако пресликава на све области рада за које нису потребне изузетно високе квалификације - дакле, на 90% нас.
Беда света гурнута под европски тепих, грунула нам је у лице. Не живимо сви у рају, неки од нас не могу да приуште себи изолацију. Бизнис врши притисак за повратак на посао, али не видим да ико захтева да се европски радник третира као Европљанин. У Шпанији се прича о повратку на грађевинске послове и у фабрике. У Румунији, упркос строго ограниченом кретању, рад у грађевинарству као и у многим фабрикама није престао ни на тренутак. Ови људи немају земљу, а ни Европску унију.
Превод: Црвена подршка
1. ideologi de ziua a 7-a у оригиналу, а the latter-day ideologues у преводу на енглески. Мисли се на савремене заговараче старих уверења/идеологија (овде - капиталистичких), а у ужем смислу на протестантске рестаураторе или фундаменталисте (прим. прев.) 2. алузија на представљање сиромашних бирача партије ПСДа ("бивших комуниста"), обично из руралних подручја Румуније (прим. прев.).
|