АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
17.04.2020.
ЕКОНОМСКА КРИЗА У ДОБА ПАНДЕМИЈЕ: ЗАКАСНЕЛЕ И НЕДОВОЉНЕ ЕКОНОМСКЕ МЕРЕ ВЛАДЕ
СТЕФАН МАРИЋ * 17.04.2020.
Фото: Марко Рисовић / Камерадес
Процене економских последица ЦОВИД-19 су од ниподаштавања убрзо стигле до предвиђања дубоке глобалне рецесије. Потребу да се држава умеша у рад слободног тржишта нико више не доводи у питање, али коме ће бити помогнуто а ко ће терет да носи политичко је питање. Борба против пандемије је уједно и класна борба.
Масовним распрострањивањем и ширењем коронавируса, здравље милиона људи доведено је у питање. Као да то није довољно, стање глобалне пандемије активирало је црвени аларм за узбуну у економским системима широм развијеног и мање развијеног света.
Највеће међународне финансијске институције и бројни релевантни коментатори на почетку епидемије нису сматрали да ће коронавирус изазвати глобалну рецесију. Нешто касније, предвиђање рецесије постало је консензус, али најчешће се говорило о кретању привреде у облику слова В, дакле наглог пада економске активности, али и јаког и брзог опоравка светске привреде на преткризни ниво. Међутим, са убрзаним растом броја заражених и последичним крахом здравствених система све већег броја држава, економске последице пандемије постајале су све израженије. Водеће економске институције малтене су из дана у дан ревидирале своје стопе пада привреде, па су некадашњи "најгори" сценарији с временом постајали "реални", па чак и "оптимистични".
Тако је нпр. у року од само десет дана једна од три највеће агенције кредитног рејтинга, Fitch, променила своје предвиђање стања глобалне привреде 2020. године од "спорог раста" до "дубоке глобалне рецесије". Данас је општеприхваћено мишљење да ће се привредна активност пре кретати у облику слова У, односно да ће се привреда опорављати доста споријим темпом, мада је и такав став све чешће предмет критика.
Један од разлога што су многа предвиђања о кретању глобалне економије била погрешна јесте у самој природи ове кризе, чији се главни узрок налази на страни понуде, пре свега због тога што су због неопходних здравствених мера компаније у многим делатностима принуђене на потпуну обуставу рада. Пошто радници у условима пандемије не могу да оду на посао, аутоматски не могу доћи до преко потребног прихода, што се у наредној итерацији одражава на агрегатну тражњу. Тиме се зачарани круг, који креће од шока на страни понуде, а завршава у шоку на страни тражње - заокружује.
Осим што имамо економску кризу која је у врло кратком времену обухватила стране и агрегатне понуде и агрегатне тражње, имамо и огроман степен међузависности глобалне економије који због ефекта преливања негативних економских и друштвених последица с једне државе на другу, као и потпуном изолацијом преко три милијарде људи доводи до последица неслућених размера.
Зато не чуди што се велики број држава погођених епидемијом одлучује за брзе и радикалне економске мере како би се ублажила рецесија и стабилизовала привреда у мери у којој је то могуће, што нас доводи до питања - где је у свему томе Србија?
Пандемија коронавируса је учинила очигледном неодрживост система; Фото: Марко Рисовић / Камерадес
Иницијално (не)реаговање државе
Прва економска мера која је спроведена у Србији била је смањење референтне каматне стопе Народне банке Србије (НБС), са дотадашњих 2,25 % на 1,75 %. Циљ ове мере јесте подстицање веће кредитне активности банака у земљи, што би у следећем кораку требало да повећа ликвидност привреде. То је добра мера у кризном периоду, али у условима велике неизвесности у привреди тешко да ће сама по себи натерати банке да повећају своју кредитну активност.
Следећа мера коју је увела Народна банка вероватно је једина економска мера донета на нивоу државе која је у релативно кратком и разумном року иоле позитивно утицала на привреду. У питању је прописан застој на отплату обавеза односно мораторијум на отплату кредита и лизинга.
Мораторијум се односи на сва физичка и правна лица и прописан је на период од најмање 90 дана од почетка ванредног стања. Ова мера је допринела макар привременом повећавању ликвидности привредних субјеката, али и становништва. Ипак, ни ова мера није могла проћи без одређених контроверзи. Наиме, иако неће наплаћивати затезну камату, банке ће обрачунавати редовну камату у периоду трајања мораторијума, која ће се додати на укупну вредност дуга што ће довести до повећања месечне рате кредита који ће грађани отплаћивати након краја мораторијума.
Списак економских мера које је држава донела у кратком и разумном року већ се овде завршава.1 Нажалост, у току марта били смо сведоци и других благо речено проблематичних одлука, које су нам могле дати слику или макар наговестити у којој мери су се релевантни државни органи посветили системском доношењу економских мера које би ублажиле последице пандемије.
Једна од вести која је забринула јавност јесте обавештење о стопирању исплате социјалних давања због актуелне епидемиолошке ситуације. На сву срећу, након писања медија, надлежно министарство је признало грешку и преиначило одлуку Јавног предузећа Пошта Србије.
Током бројних конференцијских обраћања врха политичке власти у Србији, имали смо прилике да чујемо разноразне апеле и молбе упућене приватном сектору да се уздрже од отпуштања радника и да ће држава такву солидарност умети да препозна након кризе.
Приватни сектор, који већином чине микро, мала и средња предузећа, који не само да чини стуб привреде Србије већ представља и највише погођен део економије, ефективно је остао препуштен сам себи. Цео март је прошао, а више од 70% формално запослених грађана Србије и даље није имао чак ни назнаке на који начин ће им држава помоћи да преброде економске последице пандемије.
Док је власт молила приватнике да не отпуштају раднике, било је случајева где им је истовремено отежавала пословање тако што јавна градска предузећа нису плаћала своје обавезе приватницима. Тако нешто може довести до стварања круга неликвидности читавог привредног система.
Коме то држава (не)помаже; Фото: Марко Рисовић / Камерадес
Пакет економских мера владе
Пре неколико дана је министар финансија, Синиша Мали, представио економски програм за подршку привреде у смањивању негативних ефеката проузрокованих пандемијом у укупном износу од 5,1 милијарди евра.
Али, пре него што почнемо анализирати утицај економског програма на привреду, битно је кренути од стартних позиција српске економије и њене способности да спремно дочека наилазећу рецесију.
У последње време често смо од политичког врха могли чути изјаве како Србија никад спремнија дочекује кризу и како је захваљујући економској политици владајуће гарнитуре држава сада у много повољнијој ситуацији него што је рецимо била пред светску економску кризу 2008/09. године.
Овакве изјаве нису баш у складу са реалношчу. Наиме, однос јавног дуга и БДП-а пред светску финансијску кризу 2008. године износио је око 28% тадашњег БДП-а док је садашња висина јавног дуга већа од 50% БДП-а. Наравно да висина јавног дуга није једини показатељ финансијске стабилности привреде, али јесте веома битан фактор. Једна од ствари која иде наруку Србији међутим, јесу веома повољни услови задуживања на светском финансијском тржишту због вишегодишњег вођења експанзивне монетарне политике најважнијих светских централних банака, чијим се деловањем дошло до обарања каматних стопа на ниво историјског минимума.
Одлагање плаћања пореза и доприноса на зараде, као и пореза на добит у наредна три месеца добра је помоћ привреди јер ће довести до ослобађања преко потребних новчаних средстава и омогућити јачање ликвидности привредних субјеката. То је поготово важно за микро и мала предузећа, нарочито она у најпогођенијим гранама, попут услужне делатности, и таква мера ће смањити број предузећа примораних да прогласе банкрот.
Међутим, постоји бојазан да пуко ослобађање од пореза за многе привреднике тренутно није довољно. Било би боље да су направљени критеријуми по којима би се оним најгоре стојећим делатностима не само одложило плаћање пореза већ и омогућио њихов отпис. Многе земље су се одлучиле управо за комбинацију одлагања и отписивања пореских дугова за најугроженије делове привреде.
Попут одлагања наплате пореза, и тромесечна уплата минималне зараде запосленима у микро, малим и средњим предузећима добра је мера јер омогућава сталан извор прихода у наредна три месеца великом броју грађана. Ипак, чини се да је и овде било простора за издашнија давања у износу који би био ближи просечној плати, пре свега за оне запослене који су у најтежој позицији и за које се не очекује да ће се у догледно време вратити на посао, попут радника у угоститељском сектору.
Приступ јефиним кредитима за мала, микро и средња предузећа од велике је важности у овом моменту такође, и таква одлука државе је пожељна јер омогућава овим фирмама да дођу до драгоцених средстава који би пре свега били намењени за финансирање трошкова везаних за обртна средства предузећа. Међутим, још увек није дефинисано на који начин ће се бирати предузећа која могу добити кредит, посебно када је у питању гарантна шема преко пословних банака. Веома је битно да се приступ овим кредитима омогући свима којима су они неопходни, посебно великом броју микро и малих предузећа у земљи.
Велики проблем у вези с пакетом економских мера Владе је у томе што ће се, према речима министра финансија, почети примењивати тек од маја. То не само да представља проблем због временског кашњења, већ и стога што критеријум права на помоћ донекле губи своју улогу. Наиме, ако право на помоћ имају само она предузећа која не отпусте више од 10% радника од почетка ванредног стања до датума примена мера, многа предузећа која нису у могућности да дочекају мај биће принуђене да отпусте више од 10% радника, што би их последично искључило из пакета мера помоћи државе. Тиме одређени број предузећа, који је заправо најугроженији, неће доћи до неопходне помоћи.
Коначно, долазимо и до убедљиво најпроблематичније мере донесене у овом програму, сада већ чувеног "поклона" од 100 евра свим пунолетним грађанима.
Прва ствар која је крајње нелогична у вези са овом мером јесте то да ће се она примењивати тек након ванредног стања. Чак и ако узмемо у обзир да је циљ да се подигне привредна активност после кризе, такву меру нема смисла доносити сада кад немамо представу докле ће та криза трајати.
Друго, одлуком да се свима поклони сто евра долази се до апсурдне ситуације у којој, с једне стране, богатији људи тај износ од сто евра неће ни приметити на свом рачуну, а са друге има људи којима је тих сто евра мало да прехране породицу.
Тих 520 милиона евра, колико ће овај "поклон" коштати државу, могло би се употребити на много ефикаснији и праведнији начин. У Србији око 250.000 људи живи од социјалне помоћи, која износи понижавајућих 8.000 динара месечно. Држава се могла одлучити да додели по 200 евра свим корисницима социјалне помоћи у наредна три месеца, и да јој и даље остане 370 милиона евра.
Тај новац би држава преко евиденције Националне службе за запошљавање могла расподелити свима онима који су добили отказе због новонастале ситуације, а то би у добром делу били људи који су због природе уговора (привремени и повремени послови, на одређено итд.) остали без посла.2
У Берлину отворен хостел за бескућнике, у Британији мораторијум на деложације; Фото: Fred / Flickr
Које мере су донеле друге државе?
Већ средином марта Данска је увела економске мере којима се обавезала да у наредна три месеца исплаћује 75% зараде свим запосленима, док би преосталих 25% плаћао послодавац. Право на помоћ имају сва предузећа која би без ових мера била принуђена да отпусте више од 30% запослених или у другом случају, више од 50 радника. Држава плаћа 75% зараде и самозапосленима, фриленсерима итд. Такође, у зависности од висине изгубљеног прихода, држава ће послодавцима надоместити и фиксне трошкове као што је кирија.
Многе земље су у међувремену следиле добру праксу Данске. Недавно је Холандија најавила сличан програм према којем би исплаћивала од 22,5% зараде за пад промета од 25%, па све до исплате 90% зараде за пад промета од 100%. Природа ове кризе приморала је многе државе да делују брзо и да спроводе економске програме које би се у нормалним околностима сматрале радикалним.
Шпанска влада је забранила трајна отпуштања послодавцима док траје ванредно стање због коронавируса, док је у Хонгконгу уведен систем једномесечне бесплатне кирије за грађане испод одређеног нивоа примања који живе у друштвеним становима (у ХК у друштвеним становима живи преко 30% популације).
Ирска је нпр. увела накнаде за
незапосленост од 1.050 евра месечно у наредна три месеца за оне који су
добили отказ због коронавируса. Право на ову помоћ имају и радници који
нису отпуштени али им је смањен број радних сати.
А за разлику од Србије, која ће једнократно исплатити 100 евра свима и то после кризе, Тајланд је обезбедио средства у износу од 130 евра (на Тајланду је минимална зарада свега 200 евра, дакле далеко мања него у Србији) свим радницима који нису део система социјалне заштите у наредна три месеца почевши од марта. Поред тога, најугроженији Тајланђани (којих има око три милиона) могу аплицирати за кредите у вредности од 230 евра месечно без икакве гаранције са роком доспећа од преко две године и с каматом од 0,1% месечно.
Да је доношење свеобухватнијих и снажнијих економских мера могуће и у мање развијеним земљама, можемо јасно видети и на примеру суседне Хрватске. Према другом пакету мера, који је донесен у априлу, Хрватска ће исплаћивати плате свим радницима запосленим у погођеним секторима у износу од 525 евра, а платиће и доприносе на исте плате уместо послодаваца у наредна три месеца. Поред тога, омогућиће отписивање пореза свим малим предузећима којима је приход опао за више од 50%, као и увођење система ПДВ-а по наплати који ће у великој мери олакшати пословање привреде.
За минимизирање економских последица кризе овакве врсте најважнија је снажна, брза, добро таргетирана и флексибилна реакција државе у различитим периодима кризе. Србија тренутно по овим критеријумима стоји веома лоше, а време ће показати да ли ће у периоду трајања кризе тако и остати.
1. Да, повећане су плате здравственим радницима за 10%, али ова одлука тешко да може да се подведе под појам озбиљне економске мере. Довољно је да се запитамо шта је циљ ове одлуке и да ли ће она заиста имати било какав утицај на рад људи у здравству? Једнократно повећање пензија у износу од 4.000 динара свим познаваоцима политичких прилика у Србији веома је познато, и као такво није вредно неког посебног коментара. 2. Дакле, држава је преко већ успостављених системских механизама у солидној мери могла да таргетира оне најугроженије. Чињеница да није постаје још више поражавајућа ако имамо у виду податак да је Србија у самом европском врху по стопи ризика од сиромаштва и економској неједнакости.
|