АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
18.03.2020.
МАЈЧИНСТВО ЗА ВРЕМЕ КОРОНАВИРУСА: РЕЖИМ КАКО ЗНАШ И УМЕШ
ВИДА КНЕЖЕВИЋ / 18.03.2020.
Фото: Марко Милетић / Машина
Увођење ванредног стања у Србији оголило је сву тешкоћу савременог мајчинства.
Целу популацију је ово стање погодило. Из здравственог угла, најугроженији су старији и већ болесни. Међутим, жене су те које су додатно оптерећене и под притиском, нарочито оне које нису у могућности да посао обављају од куће, оне које су забринуте око могућег губитка посла, или пак оне које су посао већ изгубиле. Кад на то додамо и обавезу око деце, уколико их имају , али и бригу око старијих и болесних, ствари се умногоме компликују. Коме оставити децу на чување? Како се организовати? Коме прво пружити помоћ? Како се заштитити?
Како би се у овој ситуацији заштитили најстарији - који су у породици најчешћа помоћ око деце док родитељи раде - Влада РС је донела одлуку да један од запослених родитеља може остати код куће како би бринула о деци уколико су млађа од 12 година. Међутим, у Србији је релативно велики број и самохраних мајки које немају могућност избора, којима прети отказ уколико се не појаве на послу, а немају коме да оставе децу на чување. Како испред иницијативе "Маме су закон" упозорава и апелује Татјана Мацура:
Неке мајке могу свој посао радити од куће, али је велики број оних које то не могу - здравствене раднице, трговкиње, фризерке, раднице у фабрикама итд. Да ове мајке не би данас или након престанка ванредног стања остале без посла, држава мора да нађе начин како да охрабри послодавце да то не чине. Надам се да овакве одлуке нису последица бахатости послодаваца, већ последица економске кризе која је већ ту или ће ускоро стићи и зато је једно дубље разумевање односа између послодаваца, запослених самохраних мајки, државе и надлежних министарстава неопходно.
У сваком случају, свака од наведених ситуација чини се незавидном. Стога смо, за Машину, спровели мало истраживање међу мајкама које познајемо и које се суочавају са истим или сличним проблемима.
Настава на даљину; Фото: Марко Милетић / Машина
"Мислим да нисам ни свесна шта нас чека"
Док се неке мајке тешко боре са радом од куће, уз децу и обављање кућног рада, друге покушавају да се изборе са непослушним родитељима и бригом о њима. Неке се суочавају са свим наведеним проблемима истовремено. Нужност привикавања на новонасталу ситуацију производи читав дијапазон осећања; од бојазни од непознатог, анксиозности, страха, панике, али и ведрине и оптимизма, па до спонтаног разрађивања свакодневних пракси преживљавања и борбе за голи опстанак. До узајамног испомагања и бодрења, те пружања помоћи комшијама и другим људима, суграђанима, којима је помоћ у овом тренутку неопходна. И тако у круг. Лако није.
Бранкица, мајка две ћерке (7 и 2 године) растргнута је између посла који је донела кући, бриге о деци, мајци, страха од смањења плате, непрегледне неизвесности:
Мени колико год да прија што сам код куће, сигурно ће ми бити тешко после пар дана што не идем на посао, тамо се ипак мало одморим. Канцеларију сам пребацила кући али нема шансе преко дана да радим јер ми ћерке не дају мира, тако да ћу морати да радим ноћу. Плату и радно време ће нам смањити, то јест, добијаћу пола плате за рад од куће. Све у свему, мислим да нисам ни свесна шта нас чека. Децу изводим али не у парк, идемо у школско јер тамо нема друге деце. Бринем за маму, али надам се да је ову ситуацију озбиљно схватила и да неће излазити из куће.
У сличној је ситуацији и Милица, која је запослена у ИТ сектору и која је посао пребацила код куће, као и њен супруг:
Мој посао је испред лаптопа, могу да га радим од куће, немам старије за бригу. Мислим, не у овом граду. Једина брига ми је шта са дететом док ми радимо од куће 8 сати и где супруг има позиве на сваких пола сата са иностранством, па мора да буде мир и тишина и што ја пишем на три језика па и мени треба концентрација, и она јадна мора да ћути и буде у својој соби.
Још је теже оним мајкама које живе саме са малолетном децом. Тако Ђулијана, мајка седмогодишње девојчице, иако је код куће ове недеље - на послу су их поделили у 2 групе - већ следеће ће морати на посао. Будући да ради на пословима организације транспорта робе из Југозападне Европе, није извесно да ће цео посао моћи да обавља од куће:
Старе немам, сама своје време организујем како могу и морам, у набавци сам била, не радим ову недељу јер смо подељени у две групе, а кад будем радила Уна ће бити са татом. Највећи ми је проблем што услова за хендловање ове ситуације немамо, што се људи понашају неодговорно и купују махнито, а они који треба и могу да буду код куће то нису па ће нам свима лимитирати кретање.
Јелена, мајка која је у превременој пензији због озбиљних здравствених проблема, суочава се са тешкоћама које су, пре свега, економске природе:
Доминантна емоција ми је забринутост. После страха и панике од непознатог. Забринутост у смислу да ли ћу успети, упркос мерама опреза, заштитити породицу, дете, себе, мужа, иако сам доступна и вољна за помоћ другима, због времена које имам. Дете изводим напоље, у мањи парк, са малим бројем деце. Чувам свој социјални живот преко мрежа, што детету није доступно. Немамо залихе хране.
Фото: Вида Кнежевић / Машина
"Највећи је проблем што ни муж ни ја нисмо пријављени, а послови нам зависе од других, и што ћемо остати без примања"
За разлику од оних мајки које имају колико толико сигурне послове, које негативне мере по питању радног односа не очекују у наредним месецима, постоје и оне које су остале без посла истовремено са увођењем ванредног стања, будући да нису имале никакав уговор о раду, нити било какав други уговор са послодавцем код кога су до јуче биле ангажоване.
Лана, мајка двоје деце испод 12 година, пример је многих мајки у Србији које су, упркос високом образовању, приморане да раде непријављене, без икакве социјалне заштите:
Мени је највећи проблем што ни муж ни ја нисмо пријављени, а послови су нам такви да зависе од других и што ћемо остати без примања, то јест, већ смо остали, јер не може да се ради сада.
Она даље наставља са објашњењем немогућности да обавља свој посао персоналног асистента за децу са посебним потребама док је паралелно стажирала за логопеда: "Ја хоћу да радим, а такав ми је посао да ми је забрањено да радим.
Као и све већи број самосталних културних радница које остају без хонорарног професионалног ангажмана, било да се ради о позоришту, филму, музичкој индустрији или пољу визуелних уметности, и Сандри, мајци два основца, отказани су сви ангажмани. Ипак, дату ситуацију она покушава да сагледава са "светлије" стране. Како и сама накнадно коментарише, свесна да ће тај ентузијазам потрајати тек два дана:
Осим што ме подсећа на деведесете и што немам појма колико ће да траје и шта нас чека, те изазива благу анксиозност, морам да признам да ми чак мало и прија да сви будемо код куће. Највише ме у ствари брине што су ми сви послови отказани и померени, а Радетов (супруг) аикидо клуб не ради, то је баш удар на кућни буџет.
Но, шта је са оним женама које поред неизвесног посла или оног којег принудно доносе кући, обавеза око деце, брину и о родитељима у годинама којима је нега неопходна, те читав терет око кућних обавеза и кућног рада, обављају, претпостављамо у ноћној смени:
Мој основни проблем је у томе што морам да се распрострем колико сам дугачка да хендлујем кување, набавку, родитеље и посао. Нервира ме што се на послу бакћемо административним стварима за људе који су угрожени и не могу да долазе на посао, уместо да се концентришемо на то да посао буде обављен,
истиче Коса, која са двоје мале деце и родитељима од којих је један инвалид, а који не живе на истој адреси, покушава да мултитаскује како зна и уме.
За Бебу, која живи сама са болесним оцем и ћерком предшколцем, којој послодавац стоји над главом, ситуација није ништа боља:
Основни проблем је што се очекује да се нормално понашамо у ненормалној ситуацији. Што је изузетно тешко када послодавац очекује да обавиш све обавезе везане за професионални живот а оца (старог и болесног) покушаваш да одвратиш од сулудих идеја изласка напоље. Додати на ово и сву набавку, кућне послове и осталу логистику за функционаисање. А ово је само почетак и сви смо здрави.
Но упркос оправданом страху од неизвесности које је новонастала ситуација узрокована коронавирусом произвела у животима поменутих жена - и многих других у Србији и свету - осећај заједништва и припадности, могућност да се фрустрација, анксиозност и немоћ подели са другим женама, као и примери солидарности који се из дана у дан умножавају, дају наду да "заједно" можемо и боље и лакше.
|