АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
27.02.2020.
СМЕТЊЕ НА ВЕЗАМА ИЗМЕЂУ НАЈВЕЋИХ СИНДИКАТА
Датум: 27. фебруара 2020 Категорија: Вести УГС
Да ли и зашто и даље опада синдикално организовање у Србији? Колико су синдикати одговорни за растућу прекаризацију рада и живота? Могу ли синдикати да озбиљније сарађују и тако оснаже своју друштвену и политичку позицију? Зашто социјални дијалог слабо функционише на свим нивоима, од предузећа до националног нивоа? Да ли синдикати у недостатку савезника међу партијама треба да се реполитизују и изађу на изборе?
На ова и друга слична питања за портал Уједињених гранских синдиката "Независност" одговарају председници пет највећих синдикалних централа у Србији.
Ово је четврти наставак разговора са Љубисавом Орбовићем (Савез самосталних синдиката Србије), Зораном Стојиљковићем (Уједињени грански синдикати "Независност"), Ранком Савић (Асоцијација слободних и независних синдиката), Ивицом Цветановићем (Конфедерација слободних синдиката) и Жељком Веселиновићем (Удружени синдикати "Слога").
Постоји ли потреба и спремност синдиката за јачање међусобне сарадње? Шта су "сметње на везама" између различитих синдикалних централа?
Љубисав Орбовић:
Што се тиче односа два репрезентативна синдиката могу рећи да се не сећам да ли је било неког важног питања око којег смо се разликовали или да нисмо усагласили заједнички став. Никада се, рецимо, на Социјално-економском савету није догодило да представници Савеза самосталних синдиката и Независности гласају другачије. Дакле, то је веома коректна сарадња. Други синдикати немају капацитете да уђу у Социјално-економски савет и то нема никакве везе са нашом жељом за сарадњу. Нисмо ми кочница већ законски критеријум да морате имати најмање 10 одсто чланова од укупног броја запослених. На жалост, све наше консултације о неким заједничким темама завршавају том њиховом намером да уђу у Савет и некаквим нереалним подацима о броју чланова. Понекад када чујете такве претеране податке помислите да има више чланова синдиката него запослених.
Зоран Стојиљковић:
Део традиције не бог зна како уљудних и добрих односа између синдиката везана је за 90-те године и позицију тада официјелног Самосталног синдиката као млађег послушног брата Милошевићеве власти. Након промена 2000. Самостални синдикат се превео на страну различитих синдиката који јесу и нису репрезентативни а чији ужи организацијски интереси у великој мери праве шумове. Требало је да прође доста времена да дођемо у ситуацију међусобног пријатељског неразумевања. То је начелно схваћена потреба сарадње а и остварена сарадња онда када конкретан интерес запослених на то принуди синдикате, као што се то догодило у Републичком геодетском заводу и у још неким ситуацијама. Проблем је што је структура запослених и њихових интереса врло разноврсна. Имамо синдикате чија позиција је грански како тако стабилизована а којима је држава послодавац и где има смисла преговарати, а постоје и синдикати, поготову у приватном сектору под утицајем корпоративног капитала, који ту могућност преговарања немају. У таквој ситуацији једни би се мотком и протестима обрачунавали, док другима то не пада на памет, а то није лако усагласити. Највећи проблем је нека врста фрагментације која је везана и за програме и за конкретну оријентацију. Показало се да синдикати тешко могу јединствено наступати ако немају отворени разговор и координацију и око односа према политичкој изборној арени. Ту су традиционалне позиције крајње различите. Рецимо, традиција Независности је да има аутономан, критички став према свакој власти, посебно 90-тих када је била директно против режима, што је ретка ситуација, и да оствари утицај до парламента али да у њега не улази. Позиција Самосталног синдиката је да од млађег савезника власти еволуира у неутрални однос да би касније нашао начина да се уђе у парламент. Имамо и синдикате који свој ограничени утицај покушавају да наслоне на политичко присуство у парламенту и тако компензирају своју нерепрезентативност. С тим што неки од тих синдиката мењају политичке партнере од избора до избора па чак дођу у чудну позицију блиске сарадње са странкама са наглашеном либералном оријентацијом. Кад се то све узме у обзир питање је шта може заједно да се уради. Генерално, већина запослених па и грађана је за већу једнакост, мање сиромаштво и мање економске и социјалне разлике, што би требало да буде позиција левице. Међутим, у Србији на свим изборима, осим можда 2012., доминирају вредносна питања националних, конфенсионалних и неких других идентитета који се недовољно добро уграђују у класни идентитет. Онда имаш, помало сурово да кажем, запослене који су економски на левици а вредносно припадају склопу ауторитараца који мисле да Србија не може да буде перфектна демократија, него демократија са вођом кога треба следити без поговора. Ипак, лично очекујем да седнемо и анализирамо та различита искуства, да се сарадња програмски утемељи, односно да се договоре акциони приоритети а онда, и ако се не нађе јединствени оперативни модел, да се ипак не ради по принципу - ко у клин, ко у плочу.
Ранка Савић:
Који год синдикат да то питате одговориће вам да је отворен за сарадњу. Међутим, поново се враћам на то да нам треба реконструкција темеља који треба да буде озакоњен. Буди репрезентативан по слову закона и ја ћу те уважавати и сарађиваћу с тобом, али не дозволи да учествујеш у фарси. Овако имамо следећу ситуацију: Савез самосталних синдиката је највећа и финансијски најача организација, док је Независност, иако бројчан и финансијски слабији синдикат, по својим кадровским, идејним и акционим капацитетима далеко јаснији и искренији у залагањима за промене. Међутим, у тој комбинацији Самостални синдикат држи на узици Независност јер увек може да покрене питање доказивања репрезентативности. Све стране у Социјално-економском савету међусобно се држе тако што једни диктирају а други на то пристају. Асоцијацију слободних синдиката сви они доживљавају као претњу тој идили. У таквим околностима нема реалних могућности за јаку и ефикасну међусиндикалну сарадњу.
Ивица Цветановић:
Међусиндикална сарадња је боља него што је била али је потребно да се она утемељи неким принципијелним договором или споразумом. Још 2003. године три највеће синдикалне централе, које су то и данас, потписале су један такав споразум којим је тачно дефинисано шта и како централе раде заједно. Потребно је да седнемо и поново разговарамо о сарадњи и координацији на принципима формулисаним једним таквим документом. Конфедерација слободних синдиката је за сарадњу али тражимо и да активно учествујемо у социјалном дијалогу јер нас има доста и јер смо битни. У тој сарадњи, пре свега и за почетак, не сме бити међусобних напада. Иначе, синдикати у предузећима и у оквиру грана боље сарађују што треба да буде путоказ и синдикалним централама.
Жељко Веселиновић:
Похваљујем ову идеју Независности да се направе озбиљни разговори са председницима свих синдикалних централа, и то би могао да буде добар почетак сарадње. Лично мислим да би колега Зоран Стојиљковић могао да буде добар иницијатор озбиљних разговора о успостављању искрене међусиндикалне сарадње. Слога би такав позив свакако прихватила. За почетак, по угледу на наше синдикате у Крагујевцу, могли би да удружено приступимо решавању неких горућих проблема и конфликата. На пример, да сви заједно одемо на лице места и јавно пред новинарима искажемо подршку нашим колегама у вези неког проблема. Тако би послали и јасну, непријатну поруку властима да синдикати у Србији могу заједно да наступају. Велика сметња је начин располагања синдикалном имовином и без решавања тог питања нећемо моћи да остваримо неку приснију сарадњу. Немам ништа против тога да Самостални синдикат као наследник оног јединог синдиката бивше Југославије и као највећи данас има и највећу имовину. Али, просто је нелогично да сви остали синдикати плаћамо кирију а они огроман вишак простора изнајмљују државним институцијама, као што је РЕМ и слично и тако остварују екстра профит. Договор о томе не би требало да буде велики проблем јер, рецимо, нашем синдикату треба 500 квадрата од њихових 66.000 квадрата. Претпостављам да су сличне потребе и других синдиката тако да би Самостални синдикат и даље имао убедљиво највише, на пример 60.000 квадрата. С друге стране, тако бисмо сви били спремни да сутра бранимо ту синдикалну имовину, јер нисам сигуран да зграда Дома синдиката на тако атрактивном месту у центру Београда сутра неће да западне за око неком тајкуну или компанији, као што је Комерцијална банка купила Дворану Дома синдиката.
Угледни социолог Срећко Михаиловић тврди да у већим српским фирмама постоје послодавачки "жути синдикати". Знате ли ви за такве квази синдикалне организације?
Љубисав Орбовић:
Таквих синдиката има и у приватном сектору али много мање, јер приватног послодавца занима да како тако уреди правила игре, са којим синдикатима ће преговарати и томе слично. У државном или јавном сектору то је далеко израженији проблем. Примера ради, рекордер по броју синдиката је државно предузеће Железнице Србије у којем постоји више од 30 различитих синдикалних организација. Нешто мање их је у београдском Градском саобраћају предузећу. До тога долази тако што свака политичка опција када дође на власт поставља своје екипе директора а они формирају своје синдикате. У свим тим фирмама наш синдикат је најбројнији. У београдском ГСП, на пример, у нашем чланству је половина запослених. С друге стране, има синдиката са само неколико чланова који служе за неке ad hoc ситуације, рецимо да нападну неку иницијативу нашег синдиката у интересу директора или да се додворе директору или другој управљачкој структури. И то је тако од 2000. године, чак и нешто раније. Такви лажни синдикати умногоме ремете атмосферу социјалног дијалога. Жути синдикати су историјски познати као штеточине које се увредјиво и потцењивачки понашају према правим синдикатима али и запосленима уопште. На жалост, често им држава даје легитимитет, као на пример у Републичком геодетском заводу где је само неколико дана после оснивања новог синдиката њиховог представника прима министар за рад. То је преседан.
Зоран Стојиљковић:
Апсолутно се слажем с колегом Михаиловићем али и са вишедеценијском праксом. Некада је била доминантна пракса да се постојећи синдикати доведу у зависну позицију а данас се оснивају нови приватни, кућни, директорски синдикати. Синдикат није нека магловита али ни проста организација коју оснива и региструје неколико појединаца, па тако у јавним предузећима као што су Железнице Србије или ГСП постоји више десетина синдиката. Зато смо дефинисали шта јесу синдикати са којима Независност може сарађивати. Елементарни услов је да синдикат буде аутономан и да мисли својом главом, односно да одлуке доносе искључиво његови органи. Друга важна претпоставка је да синдикат који не живи претежно од чланарине тешко може да очува своју аутономију. Трећа ствар је да синдикат има инфраструктуру, капиларну мрежу од повереништава преко гране до централа, са кадровским, материјалним и стручним ресурсима.
Ранка Савић:
Формирање "жутих синдиката" јесте распрострањено мада не у мери о којој то повремено пише штампа. Неки од таквих синдиката су познати, на пример у фабрици "Милан Благојевић" чији радници долазе да пред судом подрже директора насупрот породици колеге страдалог на радном месту. Постоји много компанија у којим не можете ни да оснујете прави синдикат, јер већ постоји некаква синдикална организација чији председник дилује са пословодством. Данас и министар Вулин има своје синдикате. На жалост, све синдикалне централе, рачунајући и Асоцијацију, неко чешће неко ређе, срећемо се са таквом праксом и у својим редовима. И то је још један крупан разлог губљења поверења у синдикате.
Ивица Цветановић:
Поједине колеге из других синдиката понекад ми пребаце како послодавци директно финансирају синдикате у великим јавним предузећима који су у саставу наше Конфедерације. То је тачно, али никако не би смело да буде спорно или да некоме смета, јер је и европска пракса да послодавци у својим компанијама финансијски помажу несметан рад синдиката. То нису жути синдикати о којима говори Михаиловић, јер њима руководе људи који уживају поверење својих колега и чланова управо зато што не дозвољавају да директори утичу на њихов синдикални ангажман. Жути синдикати су основани у Железницама Србије, Републичком геодетском заводу и још неким предузећим где су такве организације оснивали директори. Међутим, добро је што међу њима нема неких великих, снажних организација.
Жељко Веселиновић:
Жути синдикати постоје, има их много у Србији, и стварно представљају све већи проблем. По правилу, настају тамо где послодавци мисле да је боље да имају синдикат који могу да контролишу него да га уопште нема. Недавно сам чуо да у Мекдоналду, веома озбиљној компанији, постоји само један синдикат који је формирао послодавац и да је на његовом челу директорка сектора за људске ресурсе, што је стварно апсурд. Драстичан пример жутих синдиката постоји и у италијанском "Геоксу" у Врању где је после штрајка који смо организовали директор договорио сарадњу са повереницом Самосталног синдиката која је почела да брани пословодство. За само неколико дана тај синдикат је добио приближно 600 чланова. Међутим, ми и данас добијамо жалбе због шиканирања радника, да им се не исплаћује прековремни рад, да не могу у току рада да оду ни до тоалета и слично. Значи тај синдикат тамо постоји само про форме, да би имитирали некакав дијалог или потписали некакав колективни говор који радницима ништа не гарантује. Рекао бих да је највећи жути синдикат у земљи Синдикат Електропривреде Србије који је неговала свака власт дајући им све веће и веће привилегије. И онда тај синдикат подржи антираднички закон о раду или критикује раднике Фијата који због минималних зарада изађу на улицу да штрајкују. Други велики жути синдикат је Независни синдикат полиције који је продужена рука министра и који заједно с њим руши други репрезентативни Полицијски синдикат Србије. И министар Вулин је формирао некакав стелт синдикат који малтене забрањује било какву критику власти и који је на жалост добио репрезентативност на нивоу Града Београда и то тако што су репрезентативност одузели Слоги. Ми смо их тужили и спор је у току. Веома лоша је и ситуација у Железницама Србије где кажу постоји више од 40 регистрованих синдикалних организација а председници многих од њих су директори.
Да ли сте задовољни позицијом и резултатима вашег синдиката?
Љубисав Орбовић:
Природно је да човек увек тражи више и боље. Нисам и не могу да будем задовољан јер су плате у Србији врло ниске. Поред тога, све више људи је, како смо већ рекли, радно ангажовано на одређено време, без правне заштите, што природно изазива велико незадовољство. Посебно боли то што велики број радника и стручњака, нарочито младих одлази у друге, богатије земље где онда показују своју способност и креативност. Овде је све мање квалитетних, добро плаћених послова. На пример, Србија је својевремено имала једну фабрику каблова која је одлично пословала. Њу су уништили а довели десетине страних фирми које се баве тиме са десетинама хиљада радних места али и ниским зарадама. Није лако преговарати, посебно у приватним предузећима. Боља су искуства са послодавцима са капиталом из европских земаља који показују спремност за уређен социјални дијалог. Потпуно је друга, крајње негативна прича са фирмама из других крајева света, као рецим са компанијом "Јура" у којој забрањују да се радници синдикално организују. Различита су и искуства са домаћим капиталистима, од оних који потпуно негирају потребу постојања синдиката до оних који разумеју обострану корист од социјалног дијалога. Нормално, има разлога и за задовољство. Мислим да се упркос свим тешкоћама о којима причамо, ипак, ствари полако крећу у бољем правцу. Помака има и ако се он настави и задовољство ће бити веће. Посебно сам задовољан што је у синдикату све више младих, одлучних и креативних људи.
Зоран Стојиљковић:
Не бих могао да будем председник организације са оваквом традицијом а да кажем да сам задовољан с обзиром на реалне економске и социјалне параметре. Независност није стабилизовала своју позицију и биће на великом искушењу уколико се овако високо одређена репрезентативност буде тражила у односу на укупан број радно ангажованих. То би значило да на два милиона људи морамо имати најмање 200.000 чланова. То би било као када би у парламент улазиле странке које имају најмање 25 одсто бирачке подршке. Задовољан сам јер, како то кажу неке моје колеге у руководству наше организације, одлично је јер нисмо пропали, односно што смо зауставили неку врсту пада и што смо у обавештеној јавности препознати по идентитету а не по неком нашминканом имиџу. Очували смо репрезентативност као једна од две синдикалне централе у Србији и на међународном плану. Бије нас глас да се самофинансирамо, да смо своји и својеглави, али и да имамо стручни капацитет. Укратко, свакако нисмо идеални али смо критични и аутономни.
Ранка Савић:
Мислим да могу да будем задовољна пре свега зато што је Асоцијација слободних и независних синдиката која постоји 27 година успела да опстане. Овај синдикат никада није био љубимац власти. Искрено, у једном кратком периоду могли смо лакше да дишемо јер је министар био наш члан Драган Миловановић, а Асоцијација је учествовала у Социјално-економском савету, али ни тада нисмо имали никакву финансијску помоћ државе. Касније смо увек били неомиљени јер смо били оштри критичари сваке власти, и Бориса Тадића, и Томислава Николића и актуелне власти. Упркос великим проблемима, блокадама и притисцима данас смо једна велика синдикална централа која се сама издржава и то, слободно могу да кажем, добро. Успели смо то јер смо престали да губимо енергију у сталним безуспешним покушајима да успоставимо чвршћу сарадњу са другим синдикатима и посветили се јачању и ширењу мреже наше организације. Наравно, то не значи да смо затворили врата сарадњи. Уколико Самостални синдикат и Независност покажу искреност и одлучност да заједнички наступамо спремни смо да о томе крајње отворено и добронамерно разговарамо. Тим пре што сам уверена да без такве сарадње синдикатима прети још гора ситуација.
Ивица Цветановић:
Пуно је разлога и аргумената за задовољство али и за незадовољство. О бројним проблемима и разлозима за незадовољство сам већ доста тога рекао. С друге стране, Конфедерација слободних синдиката из године у годину постаје снажнија и ефикаснија организација са великим бројем чланова и у јавном и у приватном сектору. Углед синдиката зависи од конкретних резултата. Ми смо, на пример, на Аеродрому "Никола Тесла" после доласка француског послодавца успели да синдикално организујемо око 900 људи међу којима је већина била ангажована по уговорима на одређено време. Преговарали смо и успели да издејствујемо да сви пређу у статус стално запослених. То је велики али не и једини наш успех којим смо задовољни.
Жељко Веселиновић:
Па с обзиром да је Слога најмлађа синдикална централа у Србији и да смо од самог настанка увек били на страни критике сваке власти и зато често плаћали скупу цену таквог ангажмана, могу да кажем да сам задовољан. Уз то, нама је од почетка било отежано да уђемо у државне фирме у којима је позиција синдиката далеко повољнија него у приватном сектору. Поносан сам управо зато што смо се позиционирали у приватним фирмама где имамо доста успеха, иако је то веома тежак пут. Рецимо, пред крај прошле године успели смо да вратимо на посао једног нашег члана који је у шведској фирми био проглашен за технолошки вишак. Било је још таквих примера претходних година. Имамо доста узбуњивача у предузећима али зато и пуно проблема. Недавно је човек који ради у Градској чистоћи добио отказ чим је саопштио да заједно са још 250 радника прелази из Вулиновог квази синдиката у Удружене синдикате Слога. Он ће ускоро, наравно уз нашу подршку, јавно да саопшти каквом је малтретирању био изложен. Такви случајеви најбоље показују како се власт обрачунава са синдикатима који нису њени истомишљеници и послушници. То је одмазда којој ћемо се најодлучније супротставити.
С.Раковић
|