АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
29.03.2019.
ЗАШТО СУ ИНВЕСТИЦИЈЕ У СРБИЈИ НИСКЕ?
Business Intelligence Balkans
Око ретко којег питања међу економистима постоји тако висок степен сагласности, као што је то случај у погледу значаја инвестиција (у фиксну имовину) за будући привредни раст.
Тако и теоријски модели, резултати бројних емпиријских истраживања указују да инвестиције имају снажан позитиван утицај на будући привредни раст, нарочито у земљама у развоју.
Подаци за земље Централне и Источне Европе (ЦИЕ) показују да су оне у периоду брзог привредног раста, када су оствариле осетније приближавање развијеним европским земљама, имале високе стопе инвестиција од око 25% БДП-а. Кина, као и земље источне Азије, које су у последњих пар деценија оствариле велики привредни раст, су у том периоду такође имале врло високе стопе инвестиција, од 30 до 40% БДП-а.
Насупрот томе, Србија је свој модел привредног раста у претходних 18 година углавном заснивала на расту личне и државне потрошње, а у појединим периодима и на расту извоза, док су инвестиције углавном биле ниске. Иако је у првој фази транзиције, од 2001. до 2008. године, привредни раст био доминантно заснован на расту потрошње, укупне инвестиције су у том периоду ипак расле, са око 14% БДП-а (2001. године) на 23,7% БДП-а (2008. године), да би од 2009. године целу наредну деценију оне биле врло ниске и кретале се у распону од 16% до 20% БДП-а.
Иако је од 2009. године дошло до пада инвестиција и у другим земљама ЕУ, ЦИЕ и Западног Балкана, у тим земљама су се оне у читавој претходној деценији (2009-2018.) године кретале у распону од 20% до 24% БДП-а. То значи да се утицајем светске економске кризе, а затим и кризе Евро зоне, може само делимично објаснити низак ниво инвестиција у Србији, док се већи део објашњења ипак налази у унутрашњим факторима, повезаним са карактеристикама привреде Србије, њеног инстиуционалног система и квалитета јавних политика.
Да би се идентификовали узроци ниских инвестиција у Србији, фокусираћемо се посебно на петогодишњи период од 2013. до 2017. године, у којем су укупне инвестиције у Србији биле нарочито ниске и износиле испод 17% БДП-а, што је за петину мање у односу на земље ЦИЕ, а за чак четвртину мање у односу на просек земаља Западног Балкана.
Укупне инвестиције се према изворима могу поделити на јавне (државне) и приватне, које се састоје од домаћих и страних инвестиција. Тако су у Србији јавне инвестиције у том периоду износиле око 2,8% БДП-а, што је у односу на земље ЦИЕ и Западног Балкана мање за око 30-40%. Последично, ниво јавног капитала (вредност инфраструктуре и друге имовине државе) по глави становника у Србији је за око 80% мањи у односу на Европски просек. Слично томе, и домаће приватне инвестиције, које су у Србији у том периоду износиле испод 9% БДП-а, су биле за 30-45% мање него у земљама ЦИЕ и Западног Балкана.
Једина категорија инвестиција, у којој је Србија у претходном периоду остваривала добре резултате су приватне стране инвестиције, које су у просеку износиле око 5% БДП-а, што је слично резултату других земаља Западног Балкана, а више него у земљама ЦИЕ.
Сходно наведеном, може се закључити да су укупне инвестиције у Србији мале, због ниских јавних и домаћих приватних инвестиција. Низак ниво јавних инвестиција у Србији, само делимично представља последицу спровођења фискалне консолидације од 2014. године, што потврђују и подаци да су јавне инвестиције биле ниске и у годинама које су претходиле консолидацији.
Низак ниво јавних инвестиција у Србији, у значајној мери представља последицу кратковидости у вођењу фискалне политике, будући да се приоритет, на страни расхода буџета, даје издвајањима за повећање плата и пензија, као и за субвенције, које у кратком року утичу на политичку подршку, за разлику од инвестиција, чији се утицај на раст привреде, зарада и запослености остварује након неколико година.
Осим тога, низак ниво јавних инвестиција у Србији представља и последицу неефикасности државе у планирању и реализацији инвестиционих пројеката, што може бити узроковано све већом заступљеношћу некомпетентних кадрова, са дипломама сумњивог квалитета на средњим и вишим нивоима управљања, а вероватно није занемарљив ни утицај корупције.
С друге стране, ниво приватних инвестиција одређен је нивоом приноса и ризика на улагање.
На принос од улагања директно утичу трошкови камата и пореза. Трошкови камата у Србији, као и у већини европских земаља, у претходним годинама су на рекордно ниском нивоу.
Трошкови пореза на добит предузећа и на доходак од дивиденди у Србији су испод европског просека. То значи да се низак ниво домаћих приватних инвестиција у Србији не може објаснити овим непосредним факторима. Будући да су у Србији ниске управо домаће приватне инвестиције, које се превасходно финансирају из домаће штедње, потенцијални узрок ниских инвестиција се може тражити у овом правцу.
Тако је бруто домаћа штедња у Србији у претходних пет година износила свега 9,3% БДП-а, што је 2,5 пута мање од просека земаља ЦИЕ и ЕУ, а 3,5 пута мање од земаља источне Азије. Ниска домаћа штедња у Србији се не може објаснити ниским нивоом дохотка, будући да земље са сличним дохотком по глави становника (нпр. Румунија и Бугарска) имају вишеструко већу домаћу штедњу.
Могући узрок ниске домаће штедње у Србији налазе се у дугогодишњој неадекватној политици доходака, која је по правилу подразумевала бржи раст доходака од раста инвестиција и продуктивности. Осим тога, битан узрок ниске штедње представља и неразвијеност финансијског система, услед чега је грађанима на располагању мали број инструмената штедње.
На одлуку предузећа и грађана о штедњи и инвестирању утиче и економска политика, тако што макроекономска стабилност подстицајно делује на инвестиције. У Србији је до 2014. године утицај макроекономских фактора на инвестиције био негативан, да би након тога, услед остварене макроекономске стабилизације (смањење фискалног дефицита и јавног дуга, ниска инфлација, стабилност курса и др.) тај негативни утицај био смањен.
Ипак, и након остварене макроекономске стабилизације, структурне карактеристике економске политике су и даље негативне - закони се често мењају, по убрзаној процедури и без јавне расправе, улагања у саобраћајну, комуникациону, енергетску и еколошку инфраструктуру су ниска, у 2018. зараде у јавном сектору расту брже од раста привреде и тд.
Осим економске политике и финансијског система, на низак ниво домаћих приватних инвестиција утичу и слабе институције. Према већини међународних истраживања, Србија се према ефикасности институција и квалитету управљања налази на европском зачељу, при чему су од ње слабије рангиране само БиХ, Северна Македонија и Молдавија.
Слабе институције повећавају тзв. некомерцијалне ризике пословања. Тако високи ризици у погледу заштите својине и уговора (неефикасност судства и администрације), непредвидивости прописа, компликованих бирократских процедура, високе корупције, неравноправности учесника на тржишту, високе сиве економије и др. повећавају трошкове инвестирања у Србији, што директно утиче на мањи обим инвестиција.
Осим тога, слабе институције подстичу предузетника да уместо у продуктивне активности (инвестирање, развој иновација и нових тржишта и сл.) велики део времена и ресурса троше на трагање за везама, лобирање, подмићивање, будући да на тај начин могу остварити економске користи релативно брзо.
Наведени фактори чине опште окружење у којем послују и домаћи и инострани инвеститори. Ипак, негативан утицај ових фактора на стране инвестиције је мањи, јер страни инвеститори често добијају посебну административну подршку државе, која им помаже да прођу кроз сложене бирократске процедуре и смањује ризик њихове изложености коруптивним захтевима.
Иако су стране инвестиције несумњиво неопходне и позитивне, за подстицање раста укупних инвестиција и привредног раста, неопходно је унапредити опште услове пословања, чиме би се потреба за пружањем посебне подршке појединим категоријама инвеститора смањила.
Извор: Квартални монитор (Економски факултет Универзитета у Београду)/ Преузето са сајта: https://novaekonomija.rs
|