АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
15.03.2017.
НЕУСТАВНОСТ ЗАКОНА О РАДУМарио Рељановић 15/03/2017 |
Фото: Предраг Трокицић
Одавно је јасно да најављене измене и допуне Закона о раду из 2014. неће оправдати очекивања и да ће отворити ново поглавље обесправљивања запослених у Србији. О томе је пуно писано у претходне две и по године и није тајна како је Закон о раду мењан, зашто је тако лош (не само за запослене, већ је то и нормативно траљаво и аљкаво урађен текст) и како се уклопио у слагалицу инвестиционе политике актуелне Владе.
Сада се међутим у причу умешао Уставни суд, и то са пуним правом.
Још 7.9.2015. покренут је поступак за оцену уставности одредбе члана 179. става 3. тачке 5) Закона о раду и то на основу три поднете иницијативе. Ова одредба гласила је: "Послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину, и то... 5) ако његово понашање представља радњу извршења кривичног дела учињеног на раду и у вези са радом, независно од тога да ли је против запосленог покренут кривични поступак за кривично дело".
У све три иницијативе тражило се да се процени сагласност овог решења са чланом 34. ставом 3. Устава Републике Србије, који гласи: "Свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда". Законом о раду је послодавцу дато овлашћење (!?) да огласи некога починиоцем кривичног дела, чак и ако су јавни тужилац, односно суд, нашли да не постоје елементи за кривично гоњење, односно да не постоји кривична одговорност тог лица. Тумачење према којем послодавац није ценио кривичну одговорност запосленог, него да ли његово понашање одговара радњи која је предвиђена као радња извршења кривичног дела, деловало је смешно и наивно. Послодавац не само да није суд -- који једини утврђује да ли је неко понашање кривично дело -- него нема ни потребна знања, као ни могућности да спроведе било какав поступак у оквиру отказног поступка, који би макар издалека оправдао моћ која му је на овај начин додељена. Одокативна процена послодавца да ли нешто представља кривично дело и санкционисање запосленог које је утемељено искључиво и само на таквој процени, тешко је кршење претпоставке невиности која је један од основних постулата савременог кривичног поступка, али и једно од основних права сваког грађанина, а која је управо садржана у цитираној одредби Устава.
Одлука о неуставности донета је 17.11.2016, а коначно објављена у Службеном гласнику 13/2017 од 24.2.2017.
Према мишљењу судија Уставног суда, послодавцу су овим решењем "дата овлашћења која може имати само суд". Послодавац наравно не може водити кривични поступак у улози суда, па самим тим ни гарантовати права која у кривичном поступку поседује окривљени, а која су гарантована Уставом. Тиме се крши и право на правично суђење, као и претпоставка невиности.
Суд међутим даље закључује и да су овом одредбом прекршени начело владавине права које је такође гарантовано Уставом и које представља "једно од темељних начела сваког демократског друштва", као и начела правне сигурности и једнакости свих пред Уставом и законом. Оспорена одредба према процени суда није нити довољно јасна, ни прецизна, ни предвидива. Ово је такође сасвим логично јер запослени никако не може знати када ће, како и због чега послодавац искористити своје (неуставно) законско овлашћење да неко понашање запосленог окарактерише као одређено кривично дело, и због тога му откаже уговор о раду. Могуће је дакле да понашање запосленог не буде притивправно у смислу постојећих одредби кривичног закона (чак и према процени јавног тужиоца, односно суда у кривичном поступку), али да према процени послодавца то ипак буде "радња извршења кривичног дела". Решење је дакле несхватљиво и са становишта овлашћења послодавца који узурпира ексклузивна овлашћења правосудних институција, и са становишта правне сигурности која је у овом случају практично укинута.
Наведена одредба није једина која је супротна Уставу, другим законима, па и здравом разуму. Још најмање две одредбе су свакако могле да буду предмет испитивања уставности.
Прва таква одредба је део члана 191. и односи се на незаконит отказ: "Ако суд у току поступка утврди да је постојао основ за престанак радног односа, али да је послодавац поступио супротно одредбама закона којима је прописан поступак за престанак радног односа, суд ће одбити захтев запосленог за враћање на рад, а на име накнаде штете досудиће запосленом износ до шест зарада запосленог". Оваквим решењем, како је већ писано, уводи се подела на "мало" и "велико" кршење закона од стране послодавца. Одредба не само што је супротна основним правилима накнаде штете из Закона о облигационим односима, већ представља и повреду основних начела логике. Послодавац који је прекршио закон је поступио противзаконито, па нема нити једног разлога да му се за незаконито понашање прогледа кроз прсте ако суд установи да оно није сасвим озбиљно -- довело је свакако до незаконитог отказа, чиме је послодавац начинио штету запосленом и несхватљиво је да не одговара за причињену штету. При томе, више пута је понављано да су у прошлости судови сасвим елегантно решавали сличне ситуације, када је отказ био споран због техничких пропуста послодавца -- о тим питањима постоји добро утемељена судска пракса. То међутим није сметало законодавцу да послодавцу осигура излазну стратегију.
Друга одредба је нашла своје место у прелазним и завршним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о раду из 2014. (члан 117): "Одредбе колективног уговора, односно правилника о раду који је на снази на дан ступања на снагу овог закона, а које нису у супротности са овим законом, остају на снази до истека важења колективног уговора, односно до закључивања колективног уговора, односно доношења правилника о раду у складу са овим законом, а најдуже шест месеци од дана ступања на снагу овог закона". Њоме је дакле одређено да сви колективни уговори, без обзира на њихову сагласност са законом, престају да важе шест месеци након што закон ступи на снагу. Чак и одредбе које су у сагласности са законом, чиме је законодавац у потпуности поништио све (ионако скромне) резултате дотадашњег колективног преговарања. Ова одредба је нажалост примењена и на тај начин исцрпљена -- колективни уговори су престали да важе још у јануару 2015, а социјални дијалог и колективно преговарање су задобили ударац од којег се нису опоравили (упркос упорним настојањима власти да се кроз статистику прикаже другачије), тако да би свако њено испитивање сагласности са Уставом било беспредметно. Али остаје као подсећање да послодавци могу од државе добити значајну заштиту -- када се колективни уговори не могу срушити оснивањем фиктивних синдиката под контролом послодаваца, могу се обратити држави која ће их "успешно" укинути законском одредбом.
Али необично је важно што је макар само једна одредба Закона о раду симболично пала на тесту уставности. То није разлог за славље због победе владавине права, већ и велики подстрек свима који се залажу за то да срамотни садржај Закона о раду буде што пре замењен новим, који ће одговарати минималним потребама достојанства на раду и права запослених у 21. веку. Уставни суд је поручио да поруке о гажењу права запослених нису увек усамљени вапаји у ноћи, да те поруке понекад стигну до онога ко може да уложи своје надлежности, ауторитет и знање да ствари промени набоље. Ова одлука је и подстрек синдикатима, који сада могу да кажу да су пронашли механизам за каналисање кроз правни систем својих фрустрација нарастајућим кршењима права запослених и њоховој легализацији од стране државе. Ако се по реакцији синдиката може судити, овај подстрек је изузетно значајан и биће још много сличних иницијатива у будућности са њихове стране.
Уставни суд наравно не треба да се заустави на једној одлуци. У односу на састав Суда који је у новембру прошле године одлучио да је одредба члана 179. Закона о раду неуставна, сада у Уставном суду седи низ нових судија. Требало би показати да одлука у том тренутку одлазећих судија није била на нивоу прања савести, већ једини могући исход са становишта права. Ако Уставни суд настави да ради свој посао може се очекивати да ће још одредби разних прописа из области радног и социјалног права бити проглашено неуставним (на пример, фашистичка Уредба о мерама социјалне укључености корисника новчане социјалне помоћи, којом је уведен неуставни и нехумани институт принудног рада најсиромашнијих становника, како би задржали право на социјалну помоћ коју примају).
Још важније од тога, може се очекивати да се даљим напорима Уставног суда пошаље порука законодавцу да његова самовоља није без граница и да постоје институције које се још увек залажу за очување владавине права и основног минимума достојанства радника у Србији.
Pescanik.net, 15.03.2017.
|