АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
17.01.2017.
ПЕДЕСЕТ НИЈАНСИ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ
АНИЦА СТОЈАНОВИЋ * 17.01.2017.
фото: Милован Миленковић / Камерадес
Стажирање, приправнички рад и други програми стицања радне праксе све чешће представљају предуслов заснивања радног односа. Иако полазници тих програма обављају реалан рад, они најчешће нису плаћени, нити их чека загарантовани посао након завршетка програма.
Немате радно искуство, а желите да га стекнете? Креативни сте, спремни да се ангажујете и унапређујете своја знања и вештине? Желите да учите и напредујете, стекнете прилику да добијете посао?
Ова или слична питања могу се наћи у бројним огласима у којима послодавци нуде стицање радне праксе за, најчешће, младе који улазе на тржиште рада. Понудa за стражирање, приправнички рад, праксу, интернсхипе, траинерсхипе, аппрентицесхипе, па и волонтирање има све више, па се поред већ "традиционалних" дисциплина, као што су медицина и право, они данас нуде у готово свим областима: од магационера у супермаркету до активизма у невладиним организацијама. Иако на први поглед ове могућности могу деловати као корисне и потребне, најчешће се испостави да су плодно тло за легалну експлоатацију оних ионако угрожених.
Већ је познато да је незапосленост младих у Србији велика, те да је у популацији од 15 до 24 године око 41%,1 док је незнатно мања уколико укључимо младе до 30 година.2 Узроци се, према Националној стратегији за младе, могу пронаћи у ниској стопи активности младих на тржишту рада (читај: млади у недовољној мери траже посао), односно одлагању запошљавања ради школовања, недовољном нивоу квалификација или неодговарајућем образовању. Поред поменуте стратегије, и Национална стратегија запошљавања и Национални акциони план запошљавања препознају изузетно угрожен положај младих, те као решење нуде могућности њиховог радног ангажовања путем радних пракси, стажирања, приправничког и волонтерског рада, а "ради сузбијања дугорочне незапослености младих и стицања искуства неопходног за заснивање квалитетног радног односа".
Субвенције за приватни сектор путем програма НСЗ
Национална служба за запошљавање (НСЗ) је, у складу с Акционим планом за запошљавање за 2016, расписала јавне позиве за Програм стручне праксе3 и Програм стицања практичних знања. Први је намењен незапосленим лицима која су стекла одговарајуће образовање/квалификације а неопходно им је да стекну практична знања и вештине за рад у струци. Програм не укључује заснивање радног односа, а реализује се претежно у приватном сектору (свега 30% укључених може се ангажовати у јавном сектору, и то у области здравства, образовања и социјалне заштите). Незапослена лица финансира НСЗ у максималном трајању од дванаест месеци у износима од 12.000--16.000 динара, у зависности од нивоа образовања, те уплаћује доприносе за случај повреде на раду и професионалне болести. Други програм намењен је незапосленима без квалификација а ради стицања вештина искључиво у приватном сектору. За разлику од првог, послодавац заснива радни однос с незапосленим лицем, али има право на накнаду трошкова запошљавања у нето износу од 23.000 динара (за пун фонд радних сати), као и припадајући порез и доприносе за обавезно социјално осигурање у трајању од шест месеци, те има обавезу да задржи лице у радном односу још шест месеци након завршетка програма, кажу нам у НСЗ-у.
Из НСЗ-а додају да је од почетка 2016. године до 22. децембра у оквиру првог програма било укључено 4.010 лица, те 147 лица у оквиру другог програма. Нагласили су и то да "подацима о ефекту програма на запошљавање и након изласка лица из програма Национална служба не располаже у овом моменту, јер се ефекти процењују шест месеци након изласка лица из програма". Како је, за сада, немогуће утврдити досеге ових програма, намеће се питање колико су они уопште ефективни. Оно што је у сваком случају проблематично јесу јавне субвенције за приватни сектор. Ово је наравно далеко проблематичније уколико су мере краткорочне, односно уколико су послодавци охрабрени да краткорочно запошљавају људе чије се плате и порези финансирају из јавног буџета, те их замене новима и запосле их по истом принципу.
Стажирање као експлоатација
Програми пракси или приправничког рада постоје већ дуго у процесу образовања. У областима као што су право или медицина они су обавезни и незаобилазни, и трају и по неколико година. У другим струкама, а пре свега на факултетским смеровима везаним за образовање наставничког кадра, они постоје у нешто сведенијој форми праксе у школама. Последњих година, међутим, тенденцију "стицања неопходног практичног искуства" можемо приметити и на осталим смеровима где је стажирање увршћено и као обавезан предмет.
Гордана Милановић, са завршеним мастером из историје уметности и менаџмента у култури, једна је од многих који су били обавезни да стажирају у оквиру студија, али и за потребе полагања кустоског испита. Она је праксу стицала на чак девет места -- у музејима, галеријама, при удружењима грађања и сл. -- а свега два пута је за то била и плаћена. Иако тврди да су јој нека од ових искуства значила, каже: "Нисам запослена, нити имам неку наду да се могу запослити у музејској бранши". Гордана сматра да су њена искуства далеко позитивнија од искустава њених колега и колегиница.
Колегиница је радила у једној галерији 10 до 15 сати сваки радни дан у периоду од годину дана, динара није добила, а неће да јој плате ни полагање кустоског испита који кошта 8.000 динара.
Иако програми стажирања не морају нужно бити екплоататорски, чему у прилог говори и чињеница да се нису одувек спроводили на овај начин, у тренутној друштвеној констелацији ипак представљају врсту промоције или чак подршке израбљивању ионако већ угрожене радне снаге. Наиме, већ смо могли читати о томе како се и у "класичним" областима стажирања (право и медицина) приправници не плаћају, што је потврдила и наша саговорница, др Т.Л., доктор медицинских наука и научна сарадница с Медицинског факултета у Новом Саду.
"За обављање наведеног обавезног приправничког стажа здравствени радници и здравствени сарадници нису плаћени. Евентуално могу бити плаћени уколико су засновали радни однос у својству приправника, што је врло ретко случај", те је надаље истакла: "Здравствени радници су раније, у време бивше Југославије, били плаћени за обављање приправничког стажа, и накнада за рад износила је и до 80% плате запосленог здравственог радника с положеним државним испитом." Сам државни стручни испит будућег здравственог радника или сарадника кошта скоро 9.000 динара, а "обављање приправничког стажа и полагање стручног испита не гарантују будући радни однос и нису ни у каквој непосредној вези с накнадним запослењем здравственог радника, односно представљају само предуслов за заснивање радног односа", закључује наша саговорница.
Проблем постаје далеко дубљи уколико имамо у виду легализацију оваквих пракси законском регулативом. Закон о раду тако дозвољава могућност заснивања радног односа од највише годину дана током приправничког стажа, где приправник "има право на зараду и сва друга права из радног односа" (члан 47), те "зараду најмање у висини од 80% основне зараде за послове за које је закључио уговор о раду, као и накнаду трошкова и друга примања" (члан 109). Међутим, према члану 201, послодавац може закључити и "уговор о стручном оспособљавању, ради обављања приправничког стажа", где је обезбеђивање новчане надокнаде (не зараде) и других права ствар воље послодавца. Није потребно много рачунати да би се проценило који се модел послодавцу више исплати.
Овакве праксе премашују границе Србије. Бриселска организација стажиста Б!НГО процењуједа више од 8.000 људи стажира у такозваном EU-Bubble4 сваке године, а скоро половина их није плаћена, иако њихов рад често "вреди" више од минималне наднице. Познат је и скандалозни случај Дејвида Хајда, стажисте при Уједињеним нацијама, кога је "престижно искуство" стажирања натерало да спава у шатору, пошто није могао себи да приушти ништа друго. Кратак преглед огласа за стажирање/радну праксу (те енглеске еквиваленте интернсхип, траинерсхип, аппрентицесхип) такође нам говори о огромном броју неплаћених позиција у најразличитијим областима у земљи и иностранству, а намењеним најчешће онима којима је ова пракса потребна ради испуњавања студентских обавеза (где је стажирање обавезан предмет). Поврх свега, сами факултети ретко нуде контакте потенцијалних послодаваца, а за финансирање током трајања програма треба да се побрине сам студент/киња (у ретким случајевима постоје програми стипендирања који покривају мање од минималних трошкова неопходних за преживљавање).
Отпор је неопходан
Као што видимо, механизми експлоатације путем додатног образовања, односно практичне едукације, не познају националне границе -- механизми који, с једне стране, остављају могућност стицања знања "са терена" искључиво онима који то себи могу да приуште те, са друге, служе као бесконачан извор бесплатне радне снаге претежно приватном сектору. Међутим, отпор оваквим праксама није немогуће замислити.
Британска организација Прецариоус Wоркерс Бригаде покренула је програм подршке неплаћеним стажистима, под називом "Наплата" (Payback), којим помаже у њиховом потраживану новчаних надокнада чак и након завршеног неплаћеног стажа. Фаир Интернсхип Инитиативе, група бивших и садашњих стажиста при УН-у, заговара квалитетније и прикладно плаћено стажирање.
Можда је немогуће укинути овакав начин рада, поготово у случајевима када је стажирање нужно за стицање диплома или права на рад у одређеним областима. Међутим, оно што јесте могуће то је заједничка борба за основна права током ових периода -- није то само минимална зарада, већ и здравствено осигурање, путни и други трошкови које стажисти морају да покрију како би уопште могли да се посвете стицању практичних вештина. Како се бришу границе експлоатације, тако се могу брисати и границе отпора.
------------------
|