АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
30.03.2017.
ТРЕБА НАМ ДРУГАЧИЈА ВИЗИЈА ДРУШТВАКонфедерација слободних синдиката (КСС) је практично једина синдикална централа у Србији која је настала "одоздо", удруживањем већ постојећих, самостално основаних и развијаних синдикалних структура. Окупља углавном раднике јавног сектора.
Пише: Иван Златић 30. март 2017. 14:56
Недавно је најавила да ће након председничких избора ући у протесте ако Влада настави да урушава јавна предузећа и установе "мерама штедње", и ако не одустане од намере да их приватизује. Ова најава је непосредан повод да разговарамо са председником Конфедерације Ивицом Цветановићем о необичном искуству, пређеном путу и перспективама КСС-а, као и о болном искуству Србије у приватизацији и о перспективама друштва.
Ивицин матични Синдикат Телекома "Србија" настао је 1997. године, као алтернатива постојећем синдикату који је подржао прву продају Телекома. Разговор смо почели подсећањем на разлоге због којих су синдикати у јавним предузећима дуго функционисали без синдикалне централе, и на разлоге за њихово удруживање у КСС. "Кад су 1990. године подржављени велики системи, који су пре тога били у друштвеном власништву, формирано је између осталог и наше тадашње предузеће ПТТ саобраћаја Србије", објашњава Цветановић. "Синдикат је остао, односно формиран је у том новом, државном, јавном предузећу. Већина синдиката великих система и јавног сектора, када се све то подржавило, су тако формирали нове синдикате, који су међутим остали острва. Практично нису више били чланови Већа."
ИЗ: Нису хтели, или нису могли?
ИЦ: Један од разлога за то што су остали усамљени је и тај што нико није реаговао на суштински проблем, да је оно што је било власништво свих преко ноћи 1990. постало државно власништво. Самим тим су се и ти синдикати формирали као нови. Дакле синдикати у Електропривреди Србије, тадашњем јавном предузећу ПТТ саобраћаја Србије, синдикати у јавном сектору који су формирани као алтернатива касније, деведесетих нису били чланови ни једне централе. То су базични синдикати, директно су везани за своје чланство и за фирме у којима постоје.
Када је донет нови закон о приватизацији 2001. године, поново без социјалног дијалога, нити се неко бунио против тог закона, онда су се организовали ти синдикати који су функционисали као острва, који нису били чланови Већа, а који су одржали своје чланство. Тадашњи синдикат Електропривреде Србије, и тада већ Синдикат Телекома "Србија", који је формиран када се поделило јавно предузеће ПТТ саобраћаја Србије на Пошту и Телеком, други синдикат Телекома, такође репрезентативан, синдикат Поште и Синдикат финансијских организација Србије су формирали 2003. године Конфедерацију, централу која је, и само име јој каже, конфедерално организована, односно базични синдикати су ти који су стожер централе. Они функционишу и кроз гране, с тим што грана није орган, него само тело које обједињује синдикате по делатностима. До 2005. године је било в.д. стање, да би онда била одржана оснивачка скупштина и централа креће да функционише. Финансијске организације су се укључиле зато што је тада био удар на банкарски систем, па је удруживање био један од њихових одговора. Ујединили су се синдикати који су постојали у нашим банкама, и касније су и опстали, без обзира на приватизацију већине банака. Остале су само Поштанска штедионица и Комерцијална банка, и осигуравајућа друштва.
ИЗ: Да ли у приватним банкама данас има синдиката?
ИЦ: У некадашњим домаћим банкама које су приватизоване има. У онима које су новоотворене практично ни у једној нема. Није било могуће, било је гушено кроз разне активности послодавца, а ни држава већ није више бринула о праву на синдикално организовање.
ИЗ: Кажеш да није било отпора усвајању Закона о приватизацији 2001. године. Ја колико се сећам, поједини синдикати, а УГС Независност изразито, чак су отворено подржавали примену овог закона, то су истицали као своју предност. У смислу да иду у корак са временом, за разлику од осталих.
ИЦ: Мислим да је ангажовањем синдиката да то подржи и њиховом едукацијом кадрова и чланства у том правцу свима нама начињена велика штета. Мада, у тој фази транзиције, која је кренула и раније, али када говоримо о тој фази после 2000. године, мислим да су ти синдикалци то несвесно радили, и да су касније то увидели кад им се бумеранг вратио кроз пад броја чланова, када су кренула отпуштања и када се видело да су фирме приватизоване зарад свега осим онога што је требало да буде циљ -- да се настави производња и да се унапређују фирме. Уместо тога радили су се разни марифетлуци, од прања пара до куповине објеката да би се користили за друге намене, мада се многи данас више не користе уопште, тако да смо за тих десет година практично постали индустријско гробље. И на крају су опет радници о оптуживани да су фирме пропале зато што су они узимали штекере. Све опљачкано, радници шта ће, дошли да узму нешто што им треба за кућу, а испало је да су они за све криви.
У то време кад је почела примена Закона о приватизацији централа КСС-а још није била организована. Наша борба против приватизације великих система је почела тек касније, и траје и данас, али на почетку приватизације, заиста, неки су је заговарали, неки су ћутали. Такође тадашња власт је имала велику подршку народа и сматрало се да се то све ради у јавном интересу. Сви су листом били за приватизацију. Знали смо да на западу постоје приватне компаније са јаким синдикатима, у којима постоји и партиципација радника у одлучивању, обећавали су нам да ће са приватизацијом сви ти добри обичаји доћи и код нас, тако да неки синдикалци стварно нису били свесни шта раде. А неки су били и инструирани. На крају смо добили милион незапослених.
Имали смо ми и раније приватизације, деведесетих година, али тада се некако опрезно радило, више се размишљало о томе да приватизоване фирме наставе да раде исти посао. Међутим, тада смо имали проблем да су се воде приватизовале, и неки кључни национални ресурси које не треба приватизовати, као што је Телеком 1997. године. Додуше, то је био доста јак уговор, забрањивао је отпуштања пет година, фирме које су купиле акције су даље развијале телекомуникације, па је касније имало шта и да се врати. Телеком је данас у државном власништву, али су сталне активности да се поново прода. Сад имамо реструктурирање великих система, које иде у правцу да се делови који су профитабилни понуде на продају.
ИЗ: КСС је убрзо након оснивања артикулисао свој предлог закона о подели бесплатних акција јавних предузећа радницима и грађанима.
ИЦ: Ми смо схватили да законом из 2001. године губимо сва права, зато смо покренули и предложили закон о подели бесплатних акција. Тражили смо власништво, јер смо некада сви били власници тих компанија. Ми смо и покренули и бранили тај закон два пута у скупштини. Покренули смо га као народну иницијативу, другачије нисмо могли као синдикат. Предлог је одбијен, али је Динкић касније искористио идеју и поделио акције шест великих система. Ми смо инсистирали да се овај модел примени и на локална јавна предузећа, да се људи заштите ако крене, а на жалост изгледа да ће кренути то јавно-приватно партнерство, у овој задњој фази приватизације и реструктурирања то ће бити нешто што ће оставили велики број радника на улици и нећемо више имати услугу као што би имали да је управа над јавним предузећима одговорна онако као што се то некада радило. Цео концепт јавно-приватног партнерства се своди на манилупацију да се послови дају људима блиским власти у том тренутку, ко год био, није битно, то се увек тако ради. Мислим да су се све те лоше појаве могле барем обуздати да је усвојен наш предлог и да је радницима и грађанима било омогућено да постану власници јавних предузећа. Уместо тога, ми данас имамо јавно-приватно партнерство и у јавним службама, што је веома опасно, у здравству, просвети, социјалној заштити... Стварно не знам када ћемо да се отргнемо од тог неолибералног приступа, кад имамо толике примере у свету да се национални ресурси, који су важни за опстанак друштва, под државном контролом и са одговорном управом, а не да се у предузећима збрињавају партијски кадрови који се стављају на функције које не знају да обављају.
ИЗ: Ваш предлог закона о подели бесплатних акција је у то време била прва народна иницијатива која је успешно спроведена у складу са процедуром и која је дошла до парламента.
ИЦ: Ми смо за неких петнаестак дана скупили 600.000 потписа, и то у два наврата! Али као што рекох, у скупштини је одбијена и једна и друга иницијатива.
ИЗ: Како сте дошли до концепта поделе бесплатних акција? Како је текла дискусија, јел било другачијих мишљења?
ИЦ: Један од разлога је био тај што смо некада сви били власници тих предузећа. Други разлог је била потреба да одговоримо на најаве приватизације јавних предузећа по закону из 2001. године. Мислили смо да ћемо тако моћи да се одбранимо од преузимања. Постоји та демагогија да смо самом поделом акција ми омогућили приватизацију. Наш интерес није била приватизација, него да се кроз то власништво јаче бранимо, да имамо и тај инструмент.
ИЗ: Одакле је долазила та критика да је подела акција први корак у приватизацији?
ИЦ: И споља и изнутра (смех). Критике споља су биле у смислу: "Шта ће радницима акције?" Знаш и сам какво је било време, а и дан данас је. Те критике смо лако одбацивали, из простог разлога што постоје многи примери на западу да компаније поделе акције своји радницима, тако да је већина нашег чланства била за то и то је био велики успех синдиката. Изнутра су биле критике да ћемо са поделом акција омогућити приватизацију, али ипак смо постигли јединство, и пошто имамо добре мреже врло брзо и ефектно смо испунили услове да поднесемо народну иницијативу.
ИЗ: Телеком је постао важна тачка отпора приватизацији 2010. године. Тада је поред синдиката против продаје иступила и једна група интелектуалаца, у којој су били Александра Смиљанић, Милан Ковачевић, Небојша Попов, Верица Бараћ и други, који су износили аргументе да продаја Телекома није у јавном интересу. То је по мом мишљењу био први озбиљан знак друштва које учи на лошим искуствима приватизације, јер неки од тих људи десет година раније сигурно не би заузели исти став.
ИЦ: Последњи пут кад је покушана продаја Телекома имали смо баш велику подршку стручне јавности, али да, то је почело 2010. године и касније се развијало. Не само зато што Телеком доноси профит, па га не треба продавати, него и због тога што продаја страним компанијама доводи до тога да наши најстручнији кадрови више не раде у Србији, него одлазе да раде у централу компаније, у Немачку, Француску, где већ, а да овде људи остају да раде само оперативне послове. Све смо то видели у приватизацији.
ИЗ: Поред ваше позиције и позиције стручне јавности, последњих година почиње све јасније да се артикулише још једна битна позиција према јавном сектору, а то је позиција корисника његових услуга. Ту је најдаље отишао покрет скупштина станара у Нишу, који је настао око протеста због цене грејања и проширио се на друге проблеме корупције и лошег рада локалних јавних комуналних предузећа. Како ви, као синдикат који окупља раднике јавног сектора гледате на ове покрете?
ИЦ: Могу само да замислим кад уђе оно што се предвиђа, да се уведе јавно-приватно партнерство и кад крене реструктурирање, колико ће се тек онда незадовољство грађана бити. Да ме не схватиш погрешно, ми нисмо против реструктурирања, у смислу да треба да се унапреди пословање. Ко би био против тога? Али под реструктурирањем се до сада подразумевало само технолошки вишак и продаја, а касније ће и грађани осетити лоше последице, јер ће цене услуга бити много веће. Имамо бројне такве примере у окружењу. У Бугарској је пала влада зато што народ више нема новца да плаћа рачуне за струју, јер су цео енергетски сектор исцепкали и продали, и ту су ушле компаније које су подигле цене на европски ниво, што народ са својим платама и приходима више није могао да издржи и пала је влада. Замисли шта би се тек десило код нас, где народ не може да издржи ни ову цену која још увек није економска. Нормално да су људи у Нишу реаговали. Нашим јавним предузећима се не руководи професионално, у многим градовима имамо проблем да се "одокативно" праве рачуни за грејање, да људи то не могу да издрже и нормално је што су се организовали кроз грађански активизам да заштите своја права. Са друге стране, поред професионалног управљања постоји огроман проблем недостатка јавне контроле и онемогућавање истински независних институција које би вршиле контролу.
ИЗ: Ваш однос према приватизацији је био битно другачији и по мом мишљењу квалитетнији од других великих синдикалних централа, оних које седе у Социјално економском савету. Мислиш ли да то има везе са начином на који сте настали и развијали се -- повезивањем одоздо?
ИЦ: Па јесте, ми зато и дан данас имамо тај проблем да не учествујемо у раду највишег трипартитног тела у Србији, а да не говоримо о локалним социјално економским саветима, а свуда у Србији, практично у сваком селу где има амбуланта, пошта, струја, ми имамо своје чланове. Сваки од наших синдиката је пре уласка у Конфедерацију имао неки свој проблем, и онда смо почели да полако али сигурно каналишемо те проблеме и да их на неки начин дефинишемо као заједничке. Зато и ми као централа имамо ту политику да сваки синдикат решава своје проблеме у својој кући уз нашу подршку, а да се заједнички проблеми дефинишу на нивоу грана и на нивоу председништва Конфедерације. Ево у овом тренутку је материјални положај врло битан, онда је битна ствар активност државе по налогу ММФ-а да се врши даље реструктурирање, да се уведе јавно-приватно партнерство и тако даље, без синдиката, и ми ћемо бити на удару сигурно у наредном периоду по свим тим питањима. Са друге стране, потребна нам је подршка, мало пре смо говорили, стручне јавности, цивилног сектора, и потребна нам је подршка и политичких партија које се залажу за праведније друштво него што је сад.
Запослени у јавним предузећима су на истој страни као и грађани који се буне због високе цене услуга. Али ми имамо тај проблем да се у Србији у последње време шири мантра да су по јавним предузећима сви људи нерадници, паразити и тако даље. Ја морам да кажем, када смо имали поплаве 2014. године, сви они који су ишли као радна снага да санирају последице поплава, то је такође био јавни сектор. И да се спасу људи, и да се оспособи електро-енергетски систем, да се сачува електрана, термоелектрана Обреновац, да се телекомуникациони систем успостави, да не дође до епидемије, да се покрене и настави са образовањем... Мислим да је ту јавни сектор показао која му је улога и да у њега треба улагати. Међутим шири се пропаганда да је јавни сектор гломазан и неефикасан, иако имамо седам запослених на сто становника, што је далеко испод просека у Европи. Значи негде смо на дну. Није нама толико велики јавни сектор колико нам је мала индустрија и привреда, то јесте чињеница, са тим што јавни сектор мора да функционише. Наравно, има ту великих проблема, пре свега због тога што индустрија висе не ради, па су многи на сваки начин гледали да се запосле у неком јавном предузећу, да примају неке плате, па негде сада имамо проблем вишка, али негде имамо и мањак запослених. То све може на један рационалан и системски начин да се реши, али не ако се истовремено води хајка да су сви у јавном сектору паразити. Онима који воде хајку није ни циљ да било шта реше, него само да окрену грађане против јавних предузећа и да подстакну приватизацију и јавно-приватна партнерства, али ја сам сигуран да су грађани већином тога свесни. Значи, уз озбиљну стратегију менаџмента и јавну контролу за било које предузеће, мислим да ми можемо да много побољшамо рад јавних предузећа, а не само да понављамо реструктурирање-отпуштање-приватизација.
ИЗ: У саставу КСС-а се налазе и рудари из Колубаре, који су одиграли одлучујућу улогу у променама 2000. године. Та улога је у међувремену системски занемарена, пошто владајућем поретку не одговара чињеница да је у смени Милошевићевог режима кључна била улога радника, које су нове власти касније изневериле, опљачкале и, као што и сам кажеш, оптужиле их поврх свега да су сами себе опљачкали. Да ли мислиш да је данас поново могуће да радници буду субјекти промена као што су били 2000. године?
ИЦ: Да, јесу изневерени радници, јер касније смо имали све те процесе о којима сада причамо негативно, и мислим да су и радници, као и грађани, у овом тренутку због тога у дубокој апатији. Морамо да се реорганизујемо, да повећамо ниво солидарности, уопште визију развоја друштва кроз колективни рад, јер ми практично имамо владајућу идеологију која намеће индивидуализам, и врло је тешко, за разлику од тог времена. У том тренутку друштво је било поларизовано, где су и једна и друга страна скоро имале исту тежину. И онда су радници у једном тренутку одлучили где ће. У овом тренутку имамо једну другачију, тотално другачију слику, где имамо у скупштини владајућу коалицију са скоро двотрећинском већином, и опозицију која ту не делује на прави начин, где самим тим и организације као што су синдикати и невладин сектор остају на маргини. Синдикати морају озбиљно да размишљају на који начин ће даље деловати, јер ово деловање кроз извршну власт се показало да не може да оствари интересе радника. И ми ћемо морати да тражимо неки пут, на који начин ћемо учествовати и у одлучивању и у Скупштини. С тим што синдикати имају проблем, значи све централе, па нормално и Конфедерација, имамо чланове различитих политичких убеђења и не смемо да дозволимо да нас то подели, онда би ми као синдикат изгубили чланство. Али уколико се настави оваква ситуација да нема баланса у Скупштини, ако се настави са маргинализацијом синдиката и невладиног сектора, мислим да је неминовно да дође до стварања једног ширег социо-економског фронта око проблема у друштву и тражења неке заједничке визије на који начин треба друштво да се развија. Проблем је што ми у Србији назадујемо, што одлазе они који су најпаметнији и најбољи и нема прогреса. Али добро, такви какви смо, морамо наћи начин да заједно мењамо друштво.
Текст је објављен у додатку Билтен за самообразовање и друштвена питања, Учитељ незналица и његови комитети
|