АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
09.12.2013. НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА КРОЗ ОЧИ МЕДИЈА
| понедељак 9.12.2013 | Сања Будимовић
Кампања "16 дана активизма" започета обележавањем Међународног дана борбе против насиља над женама ставила је још једном овај проблем под лупу јавности. Иако медији у Србији често извештавају о родно заснованом насиљу, квалитет медијског извештавања о овој теми далеко је од идеалног.
О грешкама које новинари најчешће праве и ефектима које оне имају на друштво разговарали смо са проф. Зорицом Мршевић, која ради на истраживању медијског извештавања на тему насиља над женама у оквиру УНДП-овог пројекта "Интегрисани одговор на насиље над женама".
Истраживања показују да штампани медији највише пажње поклањају физичком насиљу, а електронски скоро искључиво третирају мешавину физичког и сексуалног. Шта доводи до тога да се психичко злостављање ставља у други план и колика је његова важност у насиљу над женама?
Слажем се са констатацијом да медији највише пажње поклањају физичком насиљу, али јер је то тип насиља који је пријављиван, за разлику од психичког које најчешће није препознат, почев већ од стране ванмедијских актера, нпр. полиције и судова као пуни облик насиља и зато је регистрован готово невидљив проценат текстова који као тему имају психичко насиље. Исто важи као и за покушано насиље. Оно што треба критиковати је да текстови о физичком насиљу не садрже извештаје о сигурно постојећим елементима психичке тортуре, страха, притисака, претњи, контроле и сл. Психичко насиље се углавном не помиње као самосталан облика насиља већ се помиње углавном као пратеће код убиства или физичког насиља и тако остаје медијски невидљива и непрепозната категорија.
Превише извештаја о насиљу могу да имају супротан ефекат. Медијски стручњаци указују да то може да буде начин да се насиље учини "обичним". Ако замислимо хипотетичну ситуацију у којој медији објављују све случајеве физичког и сексуалног насиља учињеног од стране насилника који је жртви био познат и оног који јој није био познат, а не као до сада само најекстремније случајеве, па затим и случајеве психичког насиља (претње, праћење, застрашивање, уцењивање децом током поступка развода) који се за сада ретко или уопште не објављују и на све то додамо још и покушано насиље, имаћемо количину медијског материјала који ће квантитативно потпуно заузети цео медијски простор. Осим што је то немогуће очекивање, тиме би се највероватније постигао супротан ефекат који се састоји у све већој привикнутости јавности на насиље, њеној брутализацији, нормализацији зла.
Које су најчешће грешке које новинари праве приликом извештавања о сексуалним деликтима?
Ретко о њима извештавају, кад известе по правилу изостаје епилог, тј извештај о откривању, хапшењу, процесуирању и санкционисању силоватеља, нпр јавност је остала ускраћена за епилог бруталног силовања у јавној гаражи у Македонској улици у новогодишњој ноћи. А за то нису криви искључиво медији, можда полиција није још расветлила тај случај, али на медијима је да питају и понављају питање много пута, ако је потребно. Медијска слика сексуалног насиља иначе садржи одраз друштвеног става о том виду насиља а друштво као такво препознаје углавном сексуално насље над децом и серијске силоватеље (силоватељ са Мостарске петље нпр). Као да "обичног" силовања уопште нема. И то није кривица медија, и друштво и надлежне институције као да игноришу сексално насиље над одраслим женама, оне као да нису силоване, као да се према њима сексуално насиље уопште не дешава, као да оно не треба да изазове емпатију друштва према жртви, друштвену осуду силоватеља.
Извештавање о случају Пајчин-Каписода у медијима је често упоређивано са трагичном љубавном судбином Шекспирових јунака, Ромеом и Јулијом. Какав ефекат на јавно мњење има овакво романтизовање трагедије?
У периоду од пар месеци који је непосредно уследио, уочен је видљив пораст случајева убисто/самоубиство по "моделу случаја Пајчин/Каписода". То је добро познат ефекат медија на ширење "социјалне заразе". До тога долази када медији афирмативно представљајући криминал и насиље, глорификују или романтизују насилника и насиље, што може да изазове ефекат плагијата, односно "copy cat" случајева. Ти "тзв "copy cat" случајеви већ су одавно познати у криминологији код серијских убистава проститутки, пацијената у медицинским или корисника у социјалним установама и сл. Медији не смеју да величају злочине, недопуштено је оправдавање злочина и стварање слике да се насиље над женама може "одбранити" неким "квазиаргументима". Изостала је чињеница да љубомора није љубав него облик контроле других, да је контрола других облик насиља на корак до физичког насиља (што се у овом случају управо догодило). Изостале су праве теме за медије након овог трагичног убиства и самоубиства: анализа феномена насиља у партнерским односима, насиље мушкараца према женама, затвореност круга насиља из којег жртва често жива не може да изађе, постојање одговорности полиције и других институција у спречавању и сузбијању насиља, те напори да се подигне свест о опасности и ризицима поседовања ватреног оружја.
Иако је одређени ниво медијског простора посвећен извештавњу о родно заснованом насиљу ретко кад смо у прилици да сазнамо о процесуирању различитих случајева насиља и кажњавању починиоца. Колико је заправо важно да јавност сазна епилог догађаја о којем се писало?
Епилог који је познат јавности доприноси ономе што се у кривичноправној теорији назива генералном превенцијом. Пружа и добру слику о ефикасности институција, полиције и правосуђа, поготово ако је од извршеног дела до изрицања пресуде прошло релативно кратко време, као случају бруталног убице Дарјана Мусића. То код грађана ствара осећај сигурности и поверења у институције, а код насилника доприноси стварању уверења да насиље не пролази некажњиво и да се може лако десити баш као Д. Мусићу да се добије затворска казна у вишедеценијском трајању, за које време ће проћи најбоље године живота, што све има ефекат одвраћања.
Уколико желите да погледате целокупни интервју, можете посетити сајт сигурнакуца.нет на овом линку http://sigurnakuca.net/vesti.396.html .
Комплетан текст Квалитативна анализа медијских
садржаја о насиљу над женама др Мршевић налази се на овом линку
http://sigurnakuca.net/un_protiv_nasilja/publikacije_projekta/
|