АРХИВА
| АРХИВА ПРЕТХОДНИ МЕСЕЦ
|
14.09.2021.
ДРУШТВОНАОРУЖАНА ИНТЕРНЕТ СЛОБОДА
Наизглед бескрајно пространство слободе на интернету је заправо простор ограничен интересима великих компанија и држава које из различитих интереса усмеравају и контролишу комуникацију.
Светомир Николић 14.09.2021.
Интернет кафе у Даблину; Фото: Joseph Mischyshyn
Шта подразумевамо под слободом кад говоримо о интернету и начину на који га користимо? Интернет је информативна платформа којој може да приступи свако ко је рудиментарно технички опремљен и вешт, тако да можемо рећи да, осим у екстремним условима, какви нажалост још постоје у неким државама, интернет представља информативни медиј коме је најлакше приступити. Ова универзална лакоћа приступа омогућава да интернет буде прва и практично једина глобална медијска платформа. Шта то значи? Не би требало да постоји разлика у нашој могућности да се информишемо и комуницирамо путем интернета у зависности од тога с ког места на свету приступамо интернету. Не би требало, али ипак је тако.
У својим почецима, пре него што је постао мрежа за размену информација међу универзитетима, а потом и ова садашња "мрежа свих мрежа", Интернет је развијан као информативна мрежа између војних база САД, па је морао неометано да настави да функционише након потенцијалног глобалног нуклеарног сукоба, односно нестанка било ког свог дела. Под дикататом тог екстремног услова Интернет је смишљен као потпуно децентрализован. Резултат те децентрализованости у данашњем свету је чињеница да практично свака држава има своје парче интернета, а да глобална правила постоје као консензус између држава. Наравно, тај консензус само формално и само донекле постоји. Интернет једноставно није свуда и до краја исти. Што је власт у некој држави ауторитарнија, то је већа потреба за контролом приступа информацијама, па се неки садржаји блокирају или филтрирају. То ипак није тако једноставно, јер је на интернету релативно лако заобићи ове филтере и забране коришћењем VPN или Proxy сервиса, односно технологијом енкриптовања интернет сабраћаја с корисничке стране.
Шифрирање комуникације
Енкрипција је начин да се комуникација на мрежи шифрира тако да неко трећи не може да утврди шта је садржај комуникације, па самим тим ни да ту комуникацију филтрира или блокира на основу тога. Значај енкрипције, која је дотад била препознатљива само стручњацима, светској јавности су приближили трагични хероји борбе за слободу нашег доба - Џулијан Асанж и Едвард Сноуден.
Асанж је новинар који је путем своје платформе Wикилеакс, помоћу енкрипције, омогућио узбуњивачима, односно људима који могу да укажу на све незаконитости и злоупотребе које су од јавног интереса (а углавном све и јесу од јавног интереса), безбедно и анонимно достављање и објављивање оваквих осетљивих информација. Едвард Сноуден је управо узбуњивач који је читавом свету доставио низ врло битних, а дотад непознатих информација о томе колико заправо наша приватна комуникација на интернету није слободна и није приватна и како је енкрипција, ако ни због чег другог, онда због тога веома важна. На основу Сноуденових објава, испоставило се да су безбедносне службе САД обезбедиле себи приступ међусобној приватној комуникацији корисника интернета у оквиру САД јурисдикције на интернету, па чак и изван те јурисдикције, свуда у свету.
Слобода објављивања и јавна неометана доступност објављеног, с једне стране, и приватност комуникације која није јавна, са друге, две су међусобно неодвојиве цивилизацијске тековине а испоставило се да је управо енкрипција данас темељни гарант ових слобода и представља технолошки критеријум на основу кога можемо да дефинишемо меру наше слободе на интернету.
Вид слободе чији ниво, пре појаве интернета, никад у историји није ни избиза достигнут, јесте слобода објављивања. Интернет наизглед омогућава да одређена информација врло лако постане јавно доступна, али да ли је то заиста тако? Мада је до тачне информације технички практично неизводљиво доћи, према подацима Интернет Ливе Статс, на интернету постоји преко 1,8 милијарди сајтова, односно теоријски исто толико места за објаву информација. О каквим се информацијама овде ради?
Да је интернет штампани медиј, биле би то новине специјализоване за огласе, међу којима би били доминантни огласи личне природе, а информативни садржаји који немају комерцијални карактер тек би понегде били једва видљиви у том мноштву. Наравно, заједно са интернетом развијали су се и програми који омогућавају претрагу те незамисливо велике количине информација односно интернет претраживачи. Коришћење интернета је у тој мери постало немогуће без претраживача да су они постали синоним за интернет. Ово је даље довело до ситуације у којој је најзначајније комерцијално, политичко и друштвено питање постало "како раде претраживачи?", односно "како да информација коју сам ја објавио пронађе неког ко би имао интерес да је види?".
Googleplex, централа компаније Google у Сан Хозеу, САД; Извор: Wikipedia
Мета-претраживање
Синоним за интернет претраживач је Гугл, али нити је то једини интернет претраживач, нити су само интернет претраживачи заправо интернет претраживачи. Многи други интернет сервиси, попут друштвених мрежа имају функцију претраживача односно просејавају интернет и приказују нам садржаје који су у складу с нашим интересима чак иако их нисмо експлицитно изразили у виду неког термина уписаног у поље за претрагу. Иако у ужем смислу интернет претраживање значи просејавање страница према одређеном задатом критеријуму, није тешко разумети да ће било који критеријум који се примени на милијардама страница дати превише резултата који ће због свог мноштва бити неупотребљиви. Са друге стране, ми ипак добијамо обично у првим резултатима претраге оно што тражимо. Како?
Тако што претраживачи уче. Претраживачки програми већ деценијама сабирају знање о нашим претрагама и користе га тако да нам свима пронађу оно што тражимо. Оно што су током процеса развоја својих алгоритама програмери претраживача и других сервиса који за нас филтрирају интернет схватили јесте да се корисници интернета разликују, односно да исти термин у претраживач људи уписују са различитим циљевима. Претраживачи су, осим веб места на интернету и њиховог садржаја, почели да индексирају и нас, односно наше претходне претраге, а са њима и наша интересовања, навике, жеље, опредељења итд. Страшна је чињеница да нико заправо не зна шта је све индексирано о корисницима интернета јер то је пословна тајна интеренет корпорација које су власнице интернет сервиса. Такође је пословна тајна на који начин се ти подаци користе у одабиру онога што ће међу првим резултатима бити приказано у нашим претраживачима, односно у нузфидовима на друштвеним мрежама. Оно што знамо јесте да су резултати наших претрага у довољној мери контекстуално прилагођени тако да углавном задовољавају наше информативне потребе. Једноставно речено, добијамо оно сто тражимо. Или то бар тако изгледа. Не добијамо сви исто. Зашто је то уопште важно?
Један велики део наше стварности сачињавају информације о свету које добијамо посредно. Доминација интернета је учинила да је порекло тих информација све већим и већим делом управо на Интернету. То што свако од нас има различит скуп информација које је добио путем интернета значи да свако од нас, у крајњој линији, има различит опис стварности. Ово обиље информација и њихово персонализовано филтрирање доводи већину корисника интернета до илузије како су довољно или чак и превише информисани, а да заправо нико нема ширу слику стварности изван свог информативног стакленог звона.
Врло удобан затвор у ком затвореник има илузију слободе је и даље затвор.
Притом нетранспарентност алгоритама на основу којих се цео овај процес одвија, а који су пословна тајна интернет коорпорација, додаје причи о овим пријатним и неприметним затворима још један виши ниво нелагодности јер се на основу некаквих додатних параметара могу мењати резулати наших претрага, које ће тако посредно и неприметно мењати наше виђење света у коме живимо. Ко може да одређује ове параметре и на основу чега? Интернет корпорације на основу своје пословне политике, или једноставно на основу своје политике? Корпорације које су власнице претраживача по свом богатству и утицају се могу мерити са врло озбиљним државама и то никако не треба занемарити.
Интресантно је да нису сви интернет претраживачи, односно алгоритми на основу којих они раде, у власништву великих интернет коорпорација. Неки од њих су засновани на пројектима отвореног кода и солидарном добровољном раду чланова интернет заједница. Коришћењем ових претраживача задобија се право на неутралнију претрагу информација, односно нешто већу слободу избора у крајњој линији. Постоје такође и такозвани метапретраживачи, који користе резултате претраживања комерцијалних претраживача, али им не омогућавају приступ информацијама о ономе ко претражује. Тако добијамо наизглед непрецизније резултате, али ће они бити поузданији односно неутралнији. Резултати ће вам изгледати непрецизнији пре свега зато што нису прилагођени вама, и то је једна заиста чудна врста информативне слободе.
Слобода која се на интернету задобија наоружавањем енкрипцијом и метапретраживачима неодољиво асоцира на време француске буржоаске и још више америчке револуције када се само човек који је имао право да носи и носио је оружје сматрао слободним. Овај наизглед романтичан концепт слободе ипак је суштински анахрон и врло онеспокојавајући. Како да ова лична наоружаност не буде крајње мерило наше слободе? Само тако што ћемо створити моделе колективног управљања и контроле.
Интернет је једна од првих ствари на коју на неки начин полажемо право сви, као људи, као човечанство, независно од држава или коорпорација. Пре интернета, или паралелно с њим, постали смо свесни да сви делимо и некакво светско тржисте, а још пре тога смо некако подразумевали да сви делимо право на живот на овој планети. Интернет представља планетарни феномен који нам својим развојем поставља питања на која морамо дати одговоре управо на том нивоу. Да ли ће и на који начин бити остварена могућност ширег јавног управљања и контроле над интернетом, с нагласком на гаранцију наших колективних и индивидуалних интернет слобода? И хоће ли њом руководити некаква вештачка интелигенција или некакав светски форум? Док на ова питања не одговоримо остаје нам само ова индивидуална наоружана интернет слобода.
|