АРХИВА
| АРХИВА ПРЕТХОДНИ МЕСЕЦ
|
07.05.2020.
ЧУВАЈТЕ СЕ РАДА ОД КУЋЕ ПОСЛЕ ПАНДЕМИЈЕ
Фото: АФП / Бехроуз Мехри Вук Вуковић / 07.05.2020.
Рад од куће пријети да постане "нова нормалност" за незанемарив број радника. Иако се сматра да је ријеч о привилегираном слоју радничке класе, нови облици надзора, пребацивање трошка фиксног капитала на саме раднике у облику скупљих режија и оскудни капацитети организације тих радника с обзиром на изолиране просторе рада, сугерирају понешто друкчију будућност.
Пре крупних промена које је изазвала пандемија вируса ЦОВИД-19 - чији се значај огледа и у томе што са њом мора, изгледа, почети сваки осврт - рад од куће био је амбивалентна привилегија малог броја немануелних радника, углавном концентрисаних у високотехнолошким делатностима, и то оних чији се рад може обавити преко интернета, са ослонцем на "знање". У случају запослених у фирмама са физичком локацијом, шефови су на то често гледали са подозрењем као на још један начин да се ленствује или избегне надзор; у случају фриленсера или "радника на даљину" нису имали другог избора. Деловала је и традиција по инерцији - на радно место се мора ићи јер томе и служи - а немали је и број оних којима је одлазак на посао уједно био и бекство од куће.
Према подацима Еуростата, у 2018. години је у Европској унији удео радно способног становништва који углавном или често ради од куће износио 5,2% и, током претходне деценије, био је константан, за разлику од оних који од куће раде понекад, чије се учешће попело са 5,8% у 2008. на 8,3% у 2018. години. Од земаља чланица ЕУ, водећа је била Холандија са читавих 14% оних који углавном раде од куће, тик испод ње били су Финска (13,3%), Луксембург (11%) и Аустрија (10%), док су на дну листе Бугарска и Румунија са 0,3% и 0,4% редовних "радника од куће". Присутна је и родна и старосна димензија: нешто више радно активних жена редовно ради од куће у односу на мушкарце (5,5% према 5%), а стопа рада од куће расте сразмерно годинама.
Међутим, треба имати на уму да у ове бројке улазе и "самозапослени", те да је стопа редовног рада од куће код запослених била изразито ниска - свега 3%!
У САД је ситуација била нешто другачија - према извештају савезног Бироа за статистику рада из септембра 2019, око 7% америчких радника имало је могућност редовног рада од куће, и то су углавном били менаџери и други немануелни радници. Класно-доходовна подела очекивано је изражена: у првом квартилу (25%) најплаћенијих занимања, 19% запослених могло је рачунати на ову опцију, док је у најнижем тај број износио тек 1%. Свакако, узрок ове неједнакости је и у томе што се, као што смо и имали прилике да видимо током примене социјалног дистанцирања, многи слабо плаћени, мануелни послови не могу обављати од куће, а обавља их "традиционална" радничка класа. Они су током пандемије били и најугроженији из епидемиолошког угла, било да се ради о Амазону или о јужнокорејској Јури у Србији.
Трошкови надзора
Коронавирус је ова кретања, као и многа друга, додатно заоштрио и убрзао, а нека окренуо наглавачке - према последњим информацијама, Мицрософт и Амазон ће својим запосленима омогућити рад од куће чак до октобра уколико им посао не захтева физичко присуство у канцеларији, а сличне одлуке донело је још фирми. Најзанимљивије ствари се, по правилу, ипак догађају испод површине и мимо ударних наслова. Према анкети коју је крајем марта спровео амерички Гартнер међу 317 финансијских директора и других менаџера, чак 74% испитаника очекује да ће бар 5% запослених почети трајно да ради од куће, док скоро половина мисли да ће то бити случај са четвртином запослених. У Немачкој, због епидемиолошких мера, осам милиона људи - четвртина немачке радне снаге - ради од куће, што је двоструко више него пре пандемије, када је њихов удео износио око 12%, због чега је Хубертус Хајл, министар за рад и социјална питања, позвао на законско регулисање права на рад од куће. Стотине хиљада радника широм света, којима је до сада саопштавано да се њихови послови морају обављати ван дома а који не припадају менаџерском кадру, одједном је открило да то можда и није случај и разумно је очекивати да их неће бити толико једноставно вратити на посао свих пет или шест дана недељно.
Све је више оних који позивају да се рад од куће на неки начин институционализује и да се запосленима дозволи да комбинују рад из фирме са радом од куће, наводећи низ предности поред оних здравствених: од избегавања закрченог градског превоза, преко смањења загађења и саобраћајних гужви, до већег ступња аутономије запослених, лакше бриге о породици и лакшег запошљавања особа са инвалидитетом.
Али не лези враже - биће да предности за запослене ипак нису главни покретач могућег померања ка заступљенијем раду од куће. Нема сумње да је један од мотива уштеда на трошковима фиксног капитала (закуп простора, електрична енергија, канцеларијска опрема, осигурање и мере заштите на раду и томе слично), чиме ће се, с једне стране, покушати предупредити очекивани пад профитабилности (који, према мишљењу неких економиста, заправо тиња већ деценијама у развијеним капиталистичким привредама) а, са друге, ослободити новац за сервисирање дугова или ново задуживање у неизбежној надолазећој рецесији. Другим речима, не само што ће капитал гледати да се неких трошкова ослободи, већ ће покушати да део њих пребаци на рад - запослени који раде од куће тешко да ће добити накнаду за више утрошене струје, реорганизацију свог простора, трошкове бржег интернета (неопходног уколико се деси масовнији прелаз на рад од куће), припрему хране која је можда претходно била покривена од стране фирме, трошкове превоза који се користи и за приватне потребе и томе слично. Свакако, уштеде остварене услед рада од куће биће довољне да покрију неке од ових ставки, али то и даље не значи да се не одвија један вид прерасподеле. Са друге стране, треба однекуд покрити и трошкове увођења нових система надзора над радом и продуктивношћу запослених.
Атомизација радника
То је уједно и главно питање - шта могу да очекују радници који ће радити од куће? На првом месту, инвазивне системе надзора и контроле у својим домовима, чије ће увођење моћи да одбију као и све друго: по цену својих примања, дакле, тешко. Уколико обавезне апликације за праћење контаката у име борбе против новог таласа пандемије заживе (а сва је прилика да хоће) доћи ће до нормализације опсежног надзора над биолошким и физиолошким активностима људи - па зашто онда не и над дигиталним? Друго, брисање оштрих граница између простора за доколицу и простора за (отуђени) рад. Дом постаје канцеларија, али и канцеларија постаје дом. Једна од последица тога биће и ефективно дуже радно време и могућност "цимања" запослених и ван радног времена, с обзиром да не постоји могућност "остављања" посла у канцеларији.
Јасна граница између доколице и рада - између дома и радног места - често је последња линија "герилске", свакодневне одбране од тоталног преузимања времена и живота радника од стране тотализујућег капитала.
Треће, даљу приватизацију своје егзистенције и, понекад, гурање у праву усамљеност, а с тим и даљу атомизацију, где чак не постоји ни колектив живих, опипљивих људи с којима се може олајавати фирма или организовати за боље услове - колеге постају аватари, нестварни скупови пиксела који постоје једино у оквирима званичних, од фирме санкционисаних и надзираних канала комуникације. Ако је фабрика са мноштвом уморних, радом изобличених и бунтовних тела била плодно тле за масовне акције, приватни стан је плодно тле једино за аномију пасивизованог, атомизованог радника. Или за радницу која је изложена још већем злостављању и породичном насиљу, чега је пораст већ забележен.
Да се не заваравамо: чак и уз све мане и недостатке, радити од куће у време глобалне пандемије вируса је поприлична привилегија, и свакако је здравији, безбеднији и бољи исход од одласка у фабрике, салоне, ресторане или канцеларије без заштитне опреме и излагања себе, али и других, непосредној опасности. Проблеми "радника од куће" и даље ће бити проблеми сразмерно малог дела радне снаге, док ће проблеми "есенцијалних радника" бити исти, ако не и већи. И немачких 25% радника који раде од куће и даље остају само то - четвртина укупне радне снаге. То, додуше, и није спорно - ствар је у томе што ће капитал на овом сегменту радне снаге испробати нове технике контроле и надзора и начине да се промени конституција и композиција дигиталне радничке класе, која је у последње време почела да диже главу.
Потреба за новим техникама супсумције рада под капитал - саображавања и потчињавања рада искључиво потребама капитала - одговараће јагми да се што више привредних делатности пребаци у дигитални домен, како би се у будућности избегли поремећаји крајње аналогног порекла.
Државни апарати, ободрени новом-старом способношћу да крупно интервенишу у друштво, биће на страни "иноватора" као што су били и до сада, бар у покушају да се трошкове "нове нормале" пребаце на шире друштво.
На страх и затвореност услед
пандемије, поред све већег страха од "странаца" у лику миграната и
затворености која с тим иде, и страх хиљада "есенцијалних" радника које
ће државе терати у жрвањ производње по цену живота, доћи ће и ова нова
врста затварања.
|