АРХИВА
| АРХИВА ПРЕТХОДНИ МЕСЕЦ
|
04.12.2019.
МИЛОШ БАКОВИЋ ЈАЏИЋ: РАДНИЧКА ПРАВА СУ РЕГРЕСИРАЛА
ИНТЕРВЈУИ сриједа 4. децембар 2019. 5:44
Милош Баковић Јаџић из Центра за политике еманципације из Београда говори о социјалним покретима у региону и њиховом организовању данас
У СКЛОПУ ПРОГРАМА ОДРЖАНО ЈЕ И
ЈАВНО ПРЕДАВАЊЕ МИЛОША БАКОВИЋА ЈАЏИЋА ПОД НАЗИВОМ "СИНДИКАТИ, СОЦИЈАЛНИ
ПОКРЕТИ И ПИТАЊЕ ОРГАНИЗОВАЊА"
ПИШЕ: ЂОРЂЕ КРАЈИШНИК
Удружење за културу и умјетност Црвена покренуло је образовни програм под именом Политике свакодневнице посвећен критичком, феминистичком, теоријском и практичном испитивању изазова сувременог друштва и свакодневног живота. У оквиру другог модула, под називом "Рад и одмор", који је одржан протекле седмице, било је говора о питањима рада и радничких права, те организације радништва, слободног времена и одмора.
Зачарани круг
У склопу програма одржано је и јавно предавање Милоша Баковића Јаџића под називом "Синдикати, социјални покрети и питање организовања", у оквиру којег је предавач покушао дати одговор на питање каква је будућност синдикалног организовања у региону, какав је домет радничког интернационализма данас те могу ли синдикати опстати изван политике.
Колико се у односу на вријеме прије промијенио однос према ономе што подразумијевамо под радом и одмором, односно колико су та два пола данас у неолибералном капитализму изгубљена?
- То су важне и јако проблематичне ствари. Пре свега тај однос замагљења између те две категорије је проблематичан. Са једне стране, имамо огромну незапосленост у региону и делује да би неки људи желели да раде и живе од свог рада, а са друге стране, ако добију ту прилику, упадају у тај зачарани круг недефинисаности рада, радног времена и свих елемената радног права. У многим секторима, посебно међу млађом популацијом, делује да је та граница између рада и одмора заиста замагљена. У Србији је, на пример, у радном закону уведена категорија рад на позив, па сада послодавци могу да позивају запосленике на рад. О каквом ми онда одмору и слободном времену говоримо?
Практично су приватизирали и живот радника ван радног времена?
- Да, то је велики проблем.
Ваше излагање у оквиру овог модула се односило на рад и на радничка права, организацију радног времена и одмора. Гдје смо данас у погледу радничких права?
- Делује као да смо се вратили сто година уназад, ако не и више. На пример, услови рада у текстилној индустрији у региону, у којој претежно ради женска радна снага, личе на радне услове с почетка двадесетог века. То су заиста скандалозне ствари и цивилизацијска регресија. Али ако смо уништили оно што је постојало, некакав социјалистички систем у којем је постојало право на рад у правом смислу речи, и заштита тих радних права, онда је сасвим логична посљедица тога оно што данас имамо.
Несумњиво је, међутим, ако изоставимо причу о декларативној идеологији радничког покрета, да су ствари у питању радничких права раније биле кудикамо сређеније?
- Не само код нас него и у земљама капиталистичког центра. И оне су тада функционисале као социјалне државе благостања, али и тамо су ствари данас кренуле уназад. Када говоримо о радним правима и праву на рад и заштити радних људи, онда можемо рећи да глобално имамо цивилизацијско назадовање чак и у земљама центра. Овдје имамо потпуно десетковање свега што је постигнуто на том плану у социјализму.
Гдје видите могућност за реафирмацију радничких покрета, у смислу синдикалног организовања?
- Постоје различите идеје и праксе реафирмације синдикалног покрета у богатијим земљама, капиталистичког центра, за које је упитно да ли се заиста могу примијенити и пресликати на ова наша сада периферна друштва. Али свакако је нужна радикална трансформација синдиката као основне форме радничког организовања код нас. Што је једна линија приче, а друга је, ово на чему бих ја инсистирао, да је нужна политичка борба. И да се то двоје не може раздвајати. То је нужан услов да се синдикати обнове и на неки начин реструктурирају.
ДЕЛУЈЕ КАО ДА СМО СЕ ВРАТИЛИ СТО ГОДИНА УНАЗАД, АКО НЕ И ВИШЕ
Коректив система
Али то неће бити довољно само по себи да се било шта постигне без политичке подршке коју постојеће политичке снаге у региону не могу да понуде. Потребне су нам нове идеје и у синдикалној и у политичкој сфери.
Радници и раднице су данас углавном у страху, доима се кључним како разбити тај страх и освијестити права која припадају радним људима. Тачније, како разбити страх од отказа као одговора за сваки вид синдикалног организовања.
- То је тужна и страшна чињеница, да се чак и овакво радно законодавство, које је неолиберално јако рестриктивно спрам радних права и радничких интереса, да се чак ни оно не поштује у пуној мери. Ми не можемо изборити ни поштовање тога, нити било каква побољшања, а камоли неке радикалније измене, без овог другог крака борбе, а то је политички. Јер просто док не будемо имали неке нове политичке снаге које ће да изборе поштовање постојећег законодавства и да га онда унапређују, бојим се да сама радничка класа и синдикати неће имати снаге да то ураде. Без тога се не може изаћи из тог зачараног круга страха обичног човека који је запослен и који има неки проблем. Причамо о елементарним радним правима, дакле да постоји правни систем који штити радника.
Шта бисмо у том смислу могли научити из искуства радничког покрета у Југославији?
- Ја бих пре свега одбио ону тезу да су у Југославији синдикати били пука продужена рука режима. То се пречесто и даље врти и ниподаштава раднички покрет. А он је често имао конфликте са самом партијом и мислим да је ту лекција да ипак мора да постоји аутономни раднички покрет који је нека врста коректива система.
Шта је у том смислу будућност организовања радничких покрета на овим просторима, иако сви имамо неке специфичне проблеме, гро наших проблема је заправо исти, те да ли видите могућност радничке солидарности?
- Синдикална сарадња макар на нивоу репрезентативних централа постоји, и ту заиста дјелује да се не робује више оним одржаваним тензијама на релацијама политичких елита. Али делује и да је то често и само пука формална сарадња, под притиском ширих међународних фактора. Мислим да би морала и да могу да се нађу некаква конкретна места сарадње. На пример, текстилна индустрија може да буде један пример. Постоје међународне иницијативе за побољшање услова рада у текстилној индустрији, и њихова логика јесте регионално повезивање. Стварање неког кластера сарадње, по моделима југоисточне Азије, да би се изборила уједначена надница за све. А тај простор је много комплекснији од нашег простора, тако да сигурно постоји много могућности за радничко повезивање. Међутим, ту је опет нужна политичка подршка, синдикати не могу то сами да ураде. Када би постојала политичка подршка идеје да свуда постоји уједначена минимална надница, а не да то препуштамо корпорацијама на одлучивање, могли би да причамо и о радничкој солидарности и о побољшању услова рада.
|