АРХИВА
| АРХИВА ПРЕТХОДНИ МЕСЕЦ
|
07.08.2018.
РАДИКАЛНА ОДБРАНА ПРАВА НА ШТРАЈК
ALEX GOUREVITCH * 07.08.2018.
Фото: Немања Јовановић / Камерадес
Либерално поимање слободе не препознаје економску репресију. Због тога је неопходно право на штрајк.
Текст је првобитно објављен на порталу Jacobin.
Право на раднички штрајк је препознато у свакој либералној демократији. То право је гарантовано законом а понекад и самим уставом. Такође, штрајкови су један од најчешћих облика реметилачког изражавања колективног незадовољства. И поред драматичног пада штрајкачке активности од њеног врхунца седамдесетих година, прекиди рада и даље могу имати значајан утицај на наше животе. Само у протеклих неколико година у САД, илегални штрајкови наставног особља паралисали су главне школске округе у Чикагу у Сијетлу, као и у целим државама Западна Вирџинија, Оклахома, Аризона и Колорадо; штрајк таксиста је утицао на дебате и одлуке судова које се тичу питања миграната; а јавно изведени штрајкови радника трговинских и угоститељских ланаца били су од користи за доношење нове минималне плате и других уредби у државама као што су Калифорнија, Њу Јорк и Северна Каролина.
Ипак, штрајкови представљају дилему за либерална друштва. Уколико жели разумну шансу за успех, већина радништва се приликом штрајка мора послужити тактикама присиле као што је масовно протестовање.
Међутим, такве тактике представљају кршење закона и у супротности су с оним што се шире прихватају као основна либерална права. На којим се основама онда право на штрајк може оправдати?
Дилема
Штрајк је прекид рада како би се постигао одређени циљ. Међутим, "прекид рада" значи различите ствари у различитим деловима тржишта рада. Високо образовани, непроизводни радници - које је теже заменити, услед чега обично имају и боље плате, радно време и услове - могу организовати довољно ефективан штрајк уз мало присиле и без значајног кршења закона. Уколико одрже адекватну дисциплину они могу успорити или зауставити читаву производњу. Узмимо за пример штрајк у телекомуникационој компанији Верзион 2016. године. Компанија је покушала да доведе замене за раднике у штрајку, међутим те замене нису могле довољно ефикасно да обављају посао. Након седам недеља, компанија и даље није била способна да одржава постојеће линије, а камоли да уводи нове. Завршило се прихватањем важних радничких захтева.
Ниже образовани, производни радници у гранама као што су услуге, транспорт, пољопривреда и базична индустрија, су у другачијој позицији. Ови радници, делимично зато што их има довољно, често имају слабију преговарачку позицију па су стога принуђени и на ниже наднице, дуже радно време и лошије радне услове. Такође, они су подложнији и различитим облицима нелегалних притисака од стране послодавца, крађи плата и другим злоупотребама. То су радници за које интуитивно сматрамо да би требало да имају највише права на штрајк.
Ипак, чак иако сви ови радници изађу с радног места на протест, производња би се наставила пошто је за те послове много лакше наћи замене, обучити их и ставити у погон. Колективно одбијање рада у овом случају не задаје исти ударац послодавцу. То је један од разлога због којег су радници Мекдоналдса и Волмарта принуђени на једнодневне штрајкове - у супротном би остали без посла.
Како би имали веће шансе за успех, већина лако заменљивих радника често мора користити неке од тактика присиле. Они морају спречити менаџере да ангажују замене, као што морају спречити замене да преузму заузета радна места, или већ некако морају спречити обављање посла. Како би било јасно, под присилом, не мислим насилно. Историјски гледано, у највећем броју случајева, нису радници били ти који су доводили до насиља, већ држава и приватна обезбеђења које ангажују послодавци. Радници су трпели насиље док су се служили сасвим легитимним формама присиле. Стандардне тактике присиле су sit-down штрајк (окупација радног места ради спречавања радног процеса) и протест (окруживање радног места и спречавање уласка и изласка људи и материјала).
Обе ове тактике се супротстављају либералном капитализму. Основни принцип политичке моралности у сваком либерално капиталистичком друштву јесте да сви уживају основне слободе под условом да исте основне слободе не онемогућавају другима и да су те слободе гарантоване законима. Слободни сте да уживате ваше основне слободе док год присилно не спречавате друге да уживају њихове слободе.
Присилне тактике штрајка су у супротности са неким од ових основних слобода. Оне угрожавају имовинаска права власника и њихових менаџера, онемогућавају слободу уговарања и удруживања радника на замени, и доводе у питање свакодневни, уврежени осећај јавног реда либерално капиталистичког друштва. Стога не изненађује да су ове тактике готово у потпуности илегалне у САД, као и многе друге праксе солидарности које су некада биле стандардни део активистичке праксе америчког радничког покрета. Ипак да поновимо, ако се радници не могу организовати за масовни протест или блокаду, онда им у великом броју случајева остаје мало наде за смислено остваривање права на штрајк.
Једини начин да се разреши ова дилема је да се запитамо шта, данас и овде има приоритет: основне слободе либералног капитализма, онако како су предвиђене законом, или право на штрајк? А ако је то право на штрајк, какво је то право и како се може оправдати?
Првомајски протести у Атини 2010. године; Фото: Joanna / Flickr
Чињенице о репресији
Класно условљена репресија је неодвојива од либералног капитализма. Док постоје различите значајне варијације капиталистичких друштава, једна од фундаменталних заједничких именитеља је ова: већина радно способних људи је приморана да ради за чланове релативно мале групе, који поседују моћ над средствима за производњу и који, тиме, уживају контролу над активностима и продуктима ових радника. Дакле, постоје радници, и постоје власници и њихови менаџери.
Радници су гурнути на тржиште рада јер немају разумну алтернативу тражењу посла. Не могу да произведу добра која су им потребна, нити могу да се ослоне на милостињу других, нити могу да рачунају на адекватну државну подршку. У зависности како меримо приход и богатство, око 60 до 80 процената Американаца упада у ову категорију током већег дела свог одраслог живота.
Ова структурална принуда није симетрична. Значајна мањина популације има довољно богатства - наслеђеног, стеченог, или комбинацију та два - тако да могу да избегну излазак на тржиште рада. Може се десити да и они раде, али нису условљени.
Репресија, дакле, не долази од чињенице да су неки приморани да раде. На крају крајева, да је друштвено неопходни рад подељен једнако, можда би тада било фер терати свакога да уради свој део. Репресија је условљена чињеницом да је принуда неједнака - да су неки приморани да раде за друге, производећи шта год им послодавци плате да произведу.
Ову структурну неједнакост храни међуљудска димензија репресије. Радници су приморани да раде у окружењу које карактерише неконтролисана управљачка моћ и ауторитет. Ова репресија је међуљудска због моћи коју имају одређени појединци (послодавци и њихови менаџери) да натерају друге специфичне појединце (запослене) да раде оно што први желе. Можемо да разликујемо три преклапајуће форме међуљудске репресије на радном месту: подређеност, делегирање и зависност.
Подређеност: послодавци имају нешто што се понекад назива "менаџерским прерогативима" - законодавна и судска одобрења власницима и њиховим менаџерима да доносе одлуке о улагању, запошљавању и отпуштању, локацији производње, производном процесу и слично. Менаџери могу да мењају брзину рада и додељене задатке, радне сате, или, како Амазон тренутно ради, приморавају запослене да проведу неплаћени прековремени сат пролазећи кроз сигурносне провере. Могу да отпусте раднике због Фејсбук коментара, њихове сексуалне оријентације, изражене сексуалне привлачности, или што нису привлачни довољно. Могу радницима наметнути више обавеза него што могу обавити за одређено време, закључавати их на радном месту преко ноћи, да захтевају од радника да раде по екстремним врућинама или другим физички опасним условима, или да дисциплински изолујупојединце од осталих. Могу да пртискају раднике да предузму нежељене политичке акције, или, ако су у питању медицинске сестре да раде за двадесет два различита лекара.
Оно што обједињује ове наизглед различите примере је да у свим случајевима руководиоци користе законски дозвољене привилегије. Закон не изискује да радници имају икакав формални удео у томе како се ова овлашћења остварују. Заправо, у скоро па свакој либерално-капиталистичкој држави (укључујући социјалне демократије попут Шведске), радници су законом дефинисани као "подређени". Овим се мисли на подређеност у строгом смислу речи: радници подлежу вољи послодаваца.
Делегирање: Постоје додатна дискрециона правна овлашћења која менаџери уживају не због правног статуса већ зато што су им радници делегирали ова овлашћења у уговорима. На пример, радници могу потписати уговор који омогућава менаџерима да захтевају од запослених да имају насумичне тестове на употребу дрога или ненајављене претресе. У Сједињеним Државама, 18% од тренутно запослених и 37% од укупног броја радника у свом животу морају да раде под уговорима по којима се обавезују да неће радити у конкуренцији са послодавцем. Ове одреднице менаџерима дају законску моћ да забране запосленима да раде за конкуренцију, а у неким случајевима стављају раднике у положај безмало неслободног рада. Уговор који су амерички радници у сектору комуникација и медија имали са Веризоном до 2015. је подразумевао право менаџера да присиле запослене да раде 10 до 15 прековремених сати недељно и да бирају други дан у седмици, а не суботу, као слободан.
Иако су радници добровољно одобрили ове привилегије послодавцима, то је у многим случајевима само условно добровољно јер су присиљени да раде. Ово је нарочито тачно ако радници могу само да нађу послове у секторима где се овакве врсте уговора пролиферишу.
Што нас води до трећег лица репресије: дистрибутивни ефекти класне неједнакости. Стандардни рад у либералном капитализму доводи релативно малу групу власника и високо плаћених менаџера на врх друштвене хијерархије, где акумулирају већину својих прихода и богатства. У међувремену већина радника не заради довољно да са једне стране задовоље потребе и штеде како би могли да започну свој бизнис као самозапослени, са друге. Они малобројни који и успеју да се попну на лествици свргавају остале или користе ограничен број доступних прилика. Остали остају радници.
Зависност: коначно, менаџери могу имати материјална овлашћења да присиљавају запослене да се повинују наређењима или чак и да прихвате нарушавање својих права јер су у зависном положају у односу на послодавце. Истакнути пример је крађа плата, који погађа америчке раднике у опсегу од 8 до 14 милијарди долара годишње. Послодавци редовно кршезакон о раду кажњавањем, претњама или отпуштањима радника који желе да се организују, штрајкују или на било који начин практикују наводно заштићена радна права. У другим ситуацијама, радницима се забрањују паузе за тоалет и принуђени су да носе пелене, негира им се законски регулисана пауза за ручак или су принуђени да раде и током њих, да раде прековремено, или им се брани да читају или упале вентилацију током пауза. У посебним, нечувеним примерима, послодавци бране радницима да излазе викендом, већ их присиљавају да остану код куће, или да мењају цркве и религијске праксе под претњом отказа или депортације. Постоје, такође, многи примери системског сексуалног узнемиравања, у широким областима привреде где је потребно мало више од јавног срамоћења да би се контролисали шефови.
У свим овим инстанцама, послодавци не користе законска овлашћења да командују. Уместо тога, они искоришћавају реалну моћ која долази са претњама отказом или неким другим начином дисциплиновања радника. Ова, реална моћ да натерају раднике да раде оно што послодавци желе је делимично функција класне структуре друштва, како у ширем смислу радника који су зависни неједнако зависни од капиталиста, тако и у ужем смислу радника који су правно подређени послодавцима. Репресија не лежи само у постојању ових односа моћи, нити у неким лошим капиталистима, већ у начину како се ове моћи најчешће користе. Менаџери настоје да моћ користе "рационално", да експлоатишу раднике и згрћу профит.
Сваки од ових различитих облика репресије - структурални, међуљудски и дистрибутивни - је изузетно неправедан. Заједно они чине повезане и међусобно ојачавајуће елементе класне доминације која је карактеристична за капиталистичка друштва.
Заступници либералног капитализма инсистирају да капитализам продукује најпоштеније облике дистрибуције рада и награђивања друштвене производње. Често говоре у идиомима слободе. Па ипак, либерални капитализам фундаментално ограничава радничке слободе, генеришући експлоатацију једне класе од стране друге. Та репресија је разлог зашто радници имају право на штрајк и зашто се то право најбоље објашњава као право на отпор репресији.
Фото: Матија Јовановић / Машина
Право на отпор
Радници имају интерес у отору репресији у класном друштву користећи колективну моћ да умање, или чак превазиђу такву репресију. Њихов интерес је слободарски, у двоструком смислу.
Прво, отпор према класно условљеној репресији макар имплицитно носи са собом захтев за слободама које још нису остварене. Виша плата проширује радничко право на избор. Проширена радна права повећавају слободу радништва да утичу на услове запошљавања. О ком год конкретном сету питања да се ради, раднички штрајк је увек уједно и захтев за контролом оног дела живота који не контролишу.
Друго, штрајкови не теже само освајању веће слободе - они су по себи изрази слободе. Када радници напуштају радна места, они користе сопствена и колективна средства да освоје слободе које заслужују. Капацитет за самоопредељење на који се радници позивају када захтевају више слободе је исти капацитет који остварују када те захтеве освоје. Слобода, а не индустријска стабилност или једноставно виши животни стандард, је назив онога што желе.
Другим речима, право на штрајк има и унутрашњи и инструментални однос према слободи. Има унутрашњу вредност, макар имплицитно, кроз тежњу за само-еманципацијом. И има инструменталну вредност у оној мери у којој је штрајк ефикасно средство отпора угњетавању класног друштва и освајања нових слобода.
Али, ако је све ово тачно, а право на штрајк је нешто што би требало да бранимо, онда то мора бити и смислено. Право губи везу са слободом радника ако имају мало шансе да га користе ефективно. У супротном се ангажују само као симболични чин пркоса - похвални, можда али не и опипљиви начин борбе против репресије. Право на штрајк стога мора покривати барем некеприсилне тактике које штрајкове чине потентним, као што су прекиди рада и блокаде радних места, и масовни улични протести. Због тога је често савршено оправдано да се овакве тактике користе у штрајковима, макар биле и илегалне.
Ипак, остаје питање: зашто би право на штрајк имало морални приоритет над другим основним слободама? Разлог за то није само што либерални капитализам производи економску репресију, него што ту економску репресију са којом се радници суочавају делом стварају и одржавају саме економске и грађанске слободе које либерални капитализам негује. Радници су потлачени због начина функционисања имовинског права, слободе уговарања, корпоративног ауторитета, пореског и радног права. Претпостављајући да су ове слободе неприкосновене, не долази до мање опресивних и експлоатационих исхода, сасвим супротно. Право на штрајк има снажнији порив да штити зону оних активности који служе циљевима саме правде - приморати људе у односе са мање репресивним социјалним интеракцијама. Једноставно речено, причати о праву на штрајк јесте давање приоритета демократским слободама над имовинским правом.
На чијој си страни?
Скептици и даље могу да инсистирају на томе да је право на штрајк погрешан одговор на репресију. Није ли прави одговор залагати се за потпуно другачије социјалне политике - као што је универзални основни доходак, демократију на радном месту, и друштвена средства за производњу - која би онемогућила тлачење? Зашто бисмо се бавили хаосом и колатералним неправдама које штрајкови повремено проузрокују?
Кратак одговор је да је ово погрешан аргумент. Питање за нас је "имајући у виду чињенице о репресији, шта они који је трпе могу да ураде да би јој се супротставили?" Није добро уместо тога питати "Како би идеално, или барем разумно друштво изгледало?" Друго је посебно питање, али као одговор на наше је неприхватљиво. То се граничи са расправом да они који су највише потлачени морају трпети док утопија не постане могућа. У сваком случају, утопија једино постаје могућа када многи почну да користе властиту колективну моћ да захтевају ту утопију.
Може се такође противити томе што то звучи као да кажем да нема ограничења за оно што штрајкачи могу да ураде. Не говорим ни то. Моја поента је да објасним зашто одређени сет присилних тактика у штрајку, који је био централни део штрајкачког репертоара када год је већина радника имала идеју да ступи у штрајк, нису ограничени условом да поштују те економске слободе које нарушавају. Постоје различите ствари које штрајкачи не треба да раде само да би добили борбу. Али то је сложен и проблем одвојен од политичке етике - и њега можемо решити када најпре обзнанимо недостатке либералног капитализма и доминантног политичког морала који га окружује.
Улози су велики. Ако се не усагласимо да је оправдано укључивање радника у масовне, реметилачке и незаконите активности које су део права на штрајк, онда сматрамо да је држава оправдано насилна у сузбијању штрајкова - насиље које има дугу и крваву историју. Неки би јако добро могли извући последњи закључак. Али би они требало да буду јасни око тога чију страну бирају.
Или је оправдано радничко супротстављање употреби законитог насиља да се сузбијају њихови штрајкови, или је оправдано да држава насилно сузбија присилне штрајкове. Ни хиљаду лепих речи о слободи и правди за све не може да прикрије ту неизбежну чињеницу.
Превод с енглеског: Ирена Пејић
|