МАХМУД БУШАТЛИЈА ЗА ФОРБЕС СРБИЈА: БАЈКЕ О ЕКОНОМСКОМ РАЗВОЈУ ГОСПОДИНА ДОКТОРА МАЛОГ

Данас су у више градова у Србији одржани протести просветних радника и радница у циљу указивања на лоше стање у просвети, ниске плате и нерешено питање насиља.

БИЗНИС
Форбес Србија
28.10.2024.

Фото: Весна Лалић/Nova.rs

Аутор је саветник за развој и инвестиције

Већ 24 године живимо у "срећним и берићетним6quot; временима демократије и либералне економије. Сведоци смо свакодневног, никада до сада постигнутог раста, али не и развоја наше економије који би резултирао растом животног стандарда грађана ове "срећне" земље. Сви досадашњи министри финансија су били поносни на свој допринос расту БДП-а и животног стандарда, осим др Синише Малог.

Он се не посвећује томе на тај начин, већ је своје знање и вештине посветио расту БДП-а који му дозвољава да с времена на време повећа минималне плате и пензије. Тако онда порасте и просечна плата, али никако да порасте куповна моћ становника.

Надам се да Завод за статистику обрачунава куповну моћ, ако ништа друго да бисмо могли да пратимо развој наше економије. Пошто Завод није ажуран у презентацији тог обрачуна јавности, можемо сазнати од Еуростата, на пример, да је Србија 2023. достигла око 45 одсто просечне куповне моћи ЕУ. Мању куповну моћ од нас у Европи има само једна земља.

Са овим сазнањем, тешко је поверовати у изјаву господина доктора да само једна држава у Европи има бржи раст БДП-а. Уосталом, да ли је уопште важно којом брзином расте наш БДП ако то не прати пораст животног стандарда, достигнут растом куповне моћи?

Шта је важно, БДП или животни стандард

До сада смо преживели уништавање индустрије, подинвестирање економије, пад конкурентности наших производа... Животни стандард никако да се усагласи са "величанственим" растом БДП-а. Нажалост, ниједна од државица насталих од Југославије није до сада успела да достигне ниво из далеке 1989. Претходне 24 године нама се продаје прича о расту, али без развоја.

То је лако постићи ако се манипулише обавештавањем становништва, што је карактеристична "забава" политичара свуда у свету. Та манипулација је врло једноставна, приказујући БДП као мерило за упоређивање са осталим земљама и при томе избегавајући да се прикаже куповна моћ становништва.

N1

У наставку ћу покушати да што једноставније прикажем најважније елементе манипулације.

У уређеним, сувереним земљама, национална валута је један од темеља тог суверенитета и мора бити огледало националне економије. Ако динар већ годинама има непромењиву вредност према евру, да ли то значи да је наша економија развијена као немачка, француска, италијанска или било која економија земаља чија је валута тај исти евро?

Да ли се наша економија развија истим темпом, има исти БДП по становнику или макар исту куповну моћ као те земље? Да ли су наша роба и услуге конкурентне са робама и услугама тих земаља? Наравно да је одговор негативан и потврђује наш колонијални статус.

Домаћа валута је темељ суверенитета

Бруто домаћи производ (БДП) је укупна новчана или тржишна вредност свих добара и услуга произведених у држави, у одређеном времену. Када се посматра као укупна домаћа производња, представља показатељ економског здравља. Уједно и даје економску слику за процену величине и стопе раста привреде посматране државе.

БДП се може израчунати на неколико начина, али сваки начин даје нешто другачији резултат и информације. Без обзира на који начин се рачуна, БДП мора бити искључиво изражен у домаћој валути. У уређеним, сувереним земљама, домаћа валута је један од темеља суверенитета и мора бити стабилан према националној економији.

Ако више од 9,5 година динар има готово фиксни курс за евро (117 РСД = 1 евро) то значи да није стабилан према нашој економији него је стабилан према евру. Употреба туђе валуте као мерила наше валуте не дозвољава да се реално и ефектно балансира вредност динара, променом курса евра. То онда доводи до прецењености динара, што значи да је наша роба постала мање конкурентна у међународној размени, односно постаје прескупа и за извоз и за домаће тржиште.

БДП и паритет куповне моћи

БДП по глави становника може бити исказан у номиналном износу или према паритету куповне моћи (ППП).

ППП се у првом реду користи за претварања података из националних рачуна у заједничку валуту две или више земаља, ради међусобног упоређивања националних економија. На тај начин се елиминише разлика у нивоу цена различитих привреда и приказује само разлика у обиму и коначном производу посматраних привреда.

То је макроекономска анализа за поређење економске продуктивности и животног стандарда између више земаља. ППП је економска теорија која упоређује валуте различитих земаља преко "корпе добара". Према овом концепту, две валуте су у равнотежи када је цена корпе у обе земље иста, узимајући у обзир девизне курсеве. Земље које желе да упоређују своје економске перформансе са другим земљама прилагођавају резултате свог БДП-а, тако да одражавају паритет куповне моћи.

Бајке о развоју

Иако није директно мерило БДП-а, паритет куповне моћи омогућава да се БДП једне земље упореди са другима, користећи методу прилагођавања разлика у локалним ценама и трошковима живота, да би се могли упоређивати реална производња, реални приходи и животни стандард. Да би се омогућило упоређивање економија различитих земаља, мора се оперисати широким спектром добара и услуга, упоређујући велику количину података.

Shutterstock/Jo Panuwat D

Већ почетком шездесетих година прошлог века било је јасно да се упоређивање економија две или више земаља не може постићи поређењем БДП-а (било номиналног или реалног), јер је то искључиво мерило домаће економије. Због тога су Пен Стејт Универзитет и Уједињене нације – кроз своје институције (United Nations Statistical Division) и ад-хок експертске групе – уз финансијску помоћ Форд фондације и Светске банке, креирали Међународни програм поређења (ИЦП) и презентовали га 1968. године, а исте године га прихватиле и Уједињене нације.

Упаривање

Ни номинални ни реални БДП једне земље нису упоредиви са другим земљама, чак и када се изражавају у домицилним валутама тих земаља. Зато се користи прилагођавање БДП-а кроз вредности ППП-а, конвертујући БДП у бројеве који су лакше упоредиви између земаља са различитим валутама.

За пример како функционише ова конверзија можемо претпоставити да један производ по јединици мере кошта 10 евра у Немачкој, а код нас кошта 1.500 РСД, што прерачунато по средњем курсу НБС 117,5 динара за евро износи 12,77 евра. У овом случају ППП износи 12,77/10 = 1,277, а то значи да је исти производ код нас скупљи за 27,7 одсто.

Ако се узме у обзир да су наша радна снага, домаће сировине и енергија далеко јефтинији од Немачке, можемо претпоставити да је курс од 117,5 нереалан. Уколико би средњи курс НБС био 150 онда би цена производа била 10 евра, дакле потпуно иста као у Немачкој, што је још увек нереално због истих разлога. Ако би вредност динара смањили до курса од 170, цена производа би била 8,82 евра, а ППП би био 8,82/10=0,88, што значи да је код нас исти производ јефтинији за 12 одсто.

Занимљиво је да кумулативно гледано свих седам чланица Г7 има знатно мању куповну моћ од осам најбољих економија земаља у развоју. Кина, Индија, Русија, Бразил, Индонезија, Мексико, Иран и Турска, кумулативно имају за 24,4 одсто већу куповну моћ од САД, Јапана, Немачке, Британије, Француске, Канаде и Италије.

Како се манипулише монетарном и фискалном политиком

Зашто је грађевинарство развојна грана наше економије? Што је већа вредност изведених грађевинских радова, а изграђени станови, пословни и комерцијални простор скупљи, БДП је виши. По својој функцији грађевинарство је сервисни сектор за потребе развоја привреде. На пример, ако компанија има одговарајућу акумулацију и кредибилитет, платиће грађевинару радове и опрему нове фабрике, која је нова вредност компаније.

Да би добила нову вредност, компанија мора инвестирати што мање новца и то би регулисало нижу цену грађевинских радова. Држави би та компанија платила већу количину новца по основу пореза на добит, насталог на основу продаје већег обима производње. Због тога ће се смањити укупна вредност инвестиције и/или тржишна вредност нове фабрике и смањити БДП.

Фото: Весна Лалић/Nova.rs

Зато је држава прогласила грађевинарство мотором развоја и постала највећи инвеститор. Директно финансирајући инфраструктурне пројекте или индиректно гарантујући сервисирање дугова државних, јавних и комуналних предузећа, па чак и приватних предузећа од "посебног интереса". Да би БДП растао доводи се до енормних грађевинских цена готове инфраструктуре. Али, не доноси развој, јер се добија мањи обим готове инфраструктуре и вишак новца преко реалних цена радова.

Тај вишак се одлива у неконтролисаном/приватном правцу. Пошто држава нема приходе којим би покривала инвестирање грађевинарства, финансирање се обавља комерцијалним кредитима и продајом државних обвезница, што повећава јавни дуг.

Манипулација БДП-ом

Грађевинарство не повећава број сталних радних места. Планирање, пројектовање, истражни и припремни радови који су утемељени на сталним радним местима вишег и високог образовања, захтевају врло мали проценат запослених. Оператива, опет, на одређено време запошљава раднике нижег и ниског образовања према потребама градилишта. Грађевинска оператива има сезонски карактер и оперише великим делом инвестиција, али не повећава број својих радних места.

Допринос грађевинарства БДП-у је у диспропорцији са растом радних места у грађевинарству. Грађевинарство мора да буде сервис развоја индустрије, која повећава број сталних радних места. За потребе ЕXПО 2027 је најављена инвестиција од 1,2 милијарди евра, која ће бити приписана грађевинарству.

Запослиће један броја радника на одређено време, али ти радници неће остати ангажовани на неодређено време по завршетку радова. Претпоставља се да ће предузеће које ће управљати објектима EXPO 2027 запослити неки број радника на неодређено време, али тај број радних места неће бити ни близу броја радних места на неодређено време који се могу створити износом ове инвестиције.<7p>

Политичари нису подобни за планирање

Просечна вредност новог радног места у ЕУ, које се попуњава радницима средњег, нижег и ниског образовања је око 35.000 евра. То значи да би улагање 1,2 милијарде евра у ауто индустрију отворило више од 30.000 радних места. Нажалост, ми већ 24 године немамо професионално планирање развоја економије на хоризонт од 25-30 година. Политичари нису подобни за дугорочно планирање. Нису у стању ни да сагледају развој у оквиру свог пуног мандата од четири године.

Обрачун реалног БДП-а се прилагођава инфлацији, са ценама које се одржавају константним из године у годину у посматраном периоду, како би се одвојио утицај инфлације, или дефлације. Овај БДП није згодан за политички приказ, јер открива утицај инфлације. Номинални БДП је знатно згоднији за политичку манипулацију, јер расте и на бази цена које су резултат инфлације.

Дакле, инфлација нам се приказује као развој, али било ко може проверити да ли му се развија стандард, увидом у новчаник.

Курс уништава економију

Реалан курс према валутама земаља са којима имамо највећу размену, омогућио би конкурентност наших производа и услуга у извозу, а увоз роба и услуга би био скупљи. Ова промена би била подстицај развоју производње размењивих добара, подизање њиховог квалитета и реално повећање броја запослених.

Дакле, имали бисмо већи приход од извоза, мање трошкове увоза и нижи дефицит у међународној размени. То би довело и до смањења јавног дуга. Произвођачи би за исту цену свог производа у извозу добили знатно више динара. Онда би могли подићи плате, стимулисати већу продуктивност и квалитет. Повећала би се и потрошња, што би повећало фискални приход државе и БДП. Све то би довело до повећања животног стандарда, засновано на повећању прихода и потрошње на бази повећања куповне моћи.

Нажалост, наша стварност је другачија. Ми живимо у земљи у којој се од почетка овог века без озбиљног, (могло би се рећи без икаквог планирања) дешавају процеси на штету јавног интереса. Практично, ми немамо монетарну политику, јер динар нема улогу наше националне валуте будући да је чврсто везан за туђу валуту.

Прецењен динар користи власти

Сви уговори, сви планови, све цене, плате и пензије обрачунавају се у евру. Па чак и БДП који се статистички и реално/номинално реализује искључиво у динарима. Ово је један од најозбиљнијих разлога зашто је динар прецењен омогућавајући да БДП буде што већи у еврима.

Shutterstock/Maksym Kapliuk

Доводећи динар у реалну вредност повећао би количину динара повлашћеним увозницима и количина за сервисирање дуга према иностранству. Ипак, највећи проблем за министра финансија био би како да објасни драстичан пад БДП-а, јер не би дочекао да индустријализација, пољопривреда, сточарство подигну БДП, на начин како се једино може подићи и развити економија.

НБС брани интерес страног капитала

НБС функционише као Валутни одбор, а не као наша централна банка, бранећи интерес страног капитала, а не јавни интерес.

Претпоставимо да локална банка чији власник је странац, узме кредит на европском финансијском тржишту и те евре прода нашој НБС (која ће се јавности похвалити да је повећала девизну резерву). За динаре које је добила од НБС, банка ће купити наше државне обвезнице деноминоване у динарима.

Наш трезор мора купцу плаћати годишњи принос у износу 6-7 одсто од укупне вредности обвезница. У овој трансакцији банка ће сваке године зарадити најмање 5-6 одсто од укупне вредности наших обвезница, јер ће имати 2-2,5 одсто камату на свој кредит. Оно што ће највише привући банку јесте чињеница да нема никакав ризик, све док је динар фиксиран за евро. И на крају, ова трансакција се проводи у динару, а не у евру. Зато што је принос на државне обвезнице деноминоване у евру око два-три пута мањи од приноса на динарске обвезнице.

У овој трансакцији НБС ће потрошити велике суме из девизних резерви да би задржала евро на нивоу од 117 динара. Трезор ће потрошити исплаћени принос на обвезнице, а то ће морати да се плати из буџета. Посуђене паре продајом обвезница инвестираће у нерентабилне пројекте који никада неће моћи својим активностима да поврате инвестицију.

Извор