РАДНА ПРАВА
ТЕШКИ И НЕСИГУРНИ УСЛОВИ РАДА ДОВОДЕ ДО САГОРЕВАЊА

Машина
29.01.2024.

Фото: Марко Рисовић / Камерадес

Физичко и психичко сагоревање је директна последица лоших радних услова у Србији.

УСрбији се ради мање-више најдуже у Европи, показују статистике које су поново запалиле друштвене мреже. Раднице и радници у нашој земљи просечно раде преко 43 сата, док се у богатијим земљама у просеку ради знатно краће. Статистика, наравно, обухвата само званичне податке, док је стварна ситуација много лошија, будући да је велики број људи принуђен да ради на црно да би спојили крај с крајем.

Преоптерећеност радне популације има низ негативних последица. Како је недавно за Машину скренула пажњу Лана Николић, једна од њих је и сагоревање (бурноут). Светска здравствена организација од 2019. сагоревање на послу препознаје синдром концептуализован као резултат хроничног стреса на радном месту "који није успешно адресиран". По СЗО, карактеришу га три димензије: осећај губитка енергије или исцрпљености; повећана ментална дистанцираност од посла или осећај негативизма или цинизма у вези с послом; и смањен професионални учинак.

Бурноут као последица "јаке амбиције" – да не умреш од глади

Стање сагоревања на послу, још названо и енглеским термином, је пре неколико деценија у овом крају света звучало као нешто резервисано за преамбициозне фах-идиоте, берзанске спекуланте, јапи менаџере и сличне антипатичне ликове – као стање чији би узроци, ако се ослонимо на популарну психологију, могли бити несигурност, ниско самопоштовање, недруштвеност и емотивна ускраћеност. Све у свему, као психичко стање са индивидуалним, психолошким узроцима које треба решавати исто тако индивидуално. Бурноут се, међутим, одавно проширио на оне који не раде превише из избора, већ из нужде. Како је за Николић прокоментарисала Меланија Лојпур, портпаролка Политичке платформе Солидарност, "сви они који живе од свог рада живе тешко". "Разумевање синдрома сагоревања полази од схватања тога у колико се неповољном положају налазе радници и раднице у различитим секторима", сматра Николић. У разговору са њом психолошкиња и истраживачица Сарита Брадаш положај радница и радника у Србији описује једном речју: — несигурност (прекарност)"Финансијска несигурност јер зараде већине не омогућују адекватан животни стандард. Несигурност запослења јер близу пола милиона радница и радника има привремено запослење. Поред тога, више од петине (22,1%) радника и радница у Србији недељно ради 45 и више сати што је пет пута веће учешће него што је просек ЕУ 27. На прекарну запосленост указује атипично радно време, рад у време које је обично слободно и резервисано за друге животне активности (викенди, вечери, ноћи): 29,6% радница и радника ради викендима, а сваки десети ноћу".

Радници и раднице Лира пристижу на посао; Фото: Андраш Јухас / Машина

рећина радништва у Србији у ризику од депресије

О разлозима за такву ситуацију пишемо већ десет година. Издвојимо само неке: дуге радне сате условљава ниска продуктивност – што не значи (само) да се у државној управи испијају кафе, него да ниску продуктивност условљава неоколонијални положај домаће индустрије праћен систематским уништавањем научно-технолошке базе. За дуге радне сате још су значајнији робовски положај већине радника, који у великом броју случајева не смеју да одбију прековремени рад, већ морају да раде и по два посла да би обезбедили пуко преживљавање. "Како неко ко јури за егзистенцијом може да има луксуз да о условима свог живота мисли, да им се супротстави, када нас капитализам доводи у ситуацију да немамо када. Радници су преморени, то је сигурно, а о томе сведоче две важне ствари – највећи број радних сати у Европи, које наши радници имају, а то је преко 43 сата недељно, као и то да преко 16% БДП-а представља неплаћени кућни рад жена и 8% неплаћени кућни рад мушкараца", нагласила је за Машину Меланија Лојпур. Како Сарита Брадаш истиче, у Србији нема званичних података о изложености стресу. Европско истраживање о условима рада говоре "да је у 2021. години половина запослених у Србији осећала анксиозност, близу половине је било физички и/или емоционално исцрпљено, а 28% је било у ризику од клиничке депресије". И.К.

Извор