РАДНА ПРАВА - ОСАМ САТИ РАДА ЈЕ ПРЕВИШЕ
БОРБА ПРОТИВ САГОРЕВАЊА НА ПОСЛУ?

Због чега у толикој мери сагоревамо на послу и зашто је у Србији немогуће живети од осмочасовног рада? Како до побољшања услова рада и живота? О томе читајте у тексту ауторке Лане Николић која је разговарала са Саритом Брадаш, психолошкињом и истраживачицом и Меланијом Лојпур, активисткињом и портпаролком политичке платформе Солидарност.

Лана Николић
26.01.2024.

фото: Марко Рисовић / Камерадес

Када сам почела јавно да говорим о синдрому сагоревања мој инбоx на друштвеним мрежама био је преплављен порукама подршке, али и врло емотивним микроесејима у којима су људи делили своја лична искуства, врло слична ономе што сам и сама прошла. Осим што ми је на тренутак лакнуло јер сам знала да нисам сама, и да је све што сам преживела заједничко многима, па нас стога повезује за мене централна идеја заједништва, осетила сам огромну забринутост — како то да нас је толико? Недељама сам се питала на који начин смо дошли довде и неприметно доживели нормализацију сагоревања на пословима, прековремени рад, мобинг, геслајтинг? Један од кључних разлога за то проналазим у ћутању ког сам и сама била део, ћутању из страха, из осећања да ништа не можемо променити као појединке и појединци, из немогућности да препознамо симптоме, и да на њих адекватно реагујемо трагањем за различитим механизмима подршке. Са идејом да само јавним говорењем о проблемима можемо да покренемо промену, а да једино познавањем што шире слике о неком феномену можемо да формирамо мишљење и реагујемо како би сутра било мање изазова него данас, разговарала сам са Саритом Брадаш, психолошкињом и истраживачицом, и Меланијом Лојпур, активисткињом и портпаролком политичке платформе Солидарност.

Синдром сагоревања као последица радне несигурности

Разумевање синдрома сагоревања полази од схватања тога у колико се неповољном положају налазе радници и раднице у различитим секторима. Сарита Брадаш њихов положај описује једном речју — несигурност (прекарност): "Финансијска несигурност јер зараде већине не омогућују адекватан животни стандард. Несигурност запослења јер близу пола милиона радница и радника има привремено запослење. Поред тога, више од петине (22,1%) радника и радница у Србији недељно ради 45 и више сати што је пет пута веће учешће него што је просек ЕУ 27. На прекарну запосленост указује атипично радно време, рад у време које је обично слободно и резервисано за друге животне активности (викенди, вечери, ноћи): 29,6% радница и радника ради викендима, а сваки десети ноћу". Меланија Лојпур примећује да "сви они који живе од свог рада живе тешко", и да је положај радника и радница лош, а да они који имају само средњу школу морају да раде и по два посла да би се побринули за своје породице: "Често заборављамо да наша висока плата почива на нечијој ниској заради, или да наша лагодна позиција у друштву почива на већем раду неких других елемената друштва. Неолиберална парадигма у којој живимо и радимо труди се да нам покаже како смо ми ти који смо одговорни за сопствени успех или неуспех. Али то није тако. Наше позиције се од самог старта разликују и немамо једнаке шансе од тренутка када дођемо на овај свет" истакла је и додала: "Индивидуализација је још један од момената на коме ова парадигма почива. У неолибералном моделу, ви сте сами себи ослонац, време вам је новац и ви се тако ослањате на себе и пристајете на овај модел. То што нам је укинута колективност, заједништво, то нас и доводи у ситуацију да не можемо да мислимо о решењима ван капитализма нити га доводимо у питање. Како неко ко јури за егзистенцијом може да има луксуз да о условима свог живота мисли, да им се супротстави, када нас капитализам доводи у ситуацију да немамо када. Радници су преморени, то је сигурно, а о томе сведоче две важне ствари – највећи број радних сати у Европи, које наши радници имају, а то је преко 43 сата недељно, као и то да преко 16% БДП-а представља неплаћени кућни рад жена и 8% неплаћени кућни рад мушкараца".

Сарита Брадаш; Фото: Медија центар

Бројна кршења радних права доводе до исцрпљености и сагоревања радника и радница

Кршења права радника и радница су бројна, истиче Лојпур, а највећи је проблем што није могуће живети од осмочасовног рада, зато је прва ствар "коју треба да срушимо у нашим главама – да је нормално радити два посла, да је нормално радити прековремено, да је нормално учестало радити док се не заврши посао, као и да је нормално радити све оне послове које држава има обавезу да нам да као сервис или услугу. Ја не желим да причам о томе шта је ситуација на терену, већ шта је ситуација у нама која доводи до тога да ситуација на терену постане могућа. Није само прековремени рад, већ и лоша безбедност, потплаћеност, недостатак одмора, довољног броја дана за одмор и тако даље". Лојпур даље каже да ми као радници и раднице морамо имати свест о томе да услови рада зависе од нас: "Морамо завршити са тим да нам је нормално да радимо два посла да бисмо преживели, да је нормално да послодавац може да нас уцењује да радимо прековремено, да је нормално да вас директор фирме уцени да због продужења уговора уђете у аутобус да идете на неки политички митинг, да вас годинама држе на привремено-повременим пословима, да је нормално да радите без заштитне опреме, да је нормално да као жена будете мање плаћени у односу на ваше мушке колеге за исти посао који обављате, да вас питају да ли планирате породицу на интервјуу за посао, да слабије напредујете од ваших мушких колега само зато што сте жена, као и да неко не поштује вашу сексуалну или родну специфичност или вас на основу тога дискриминише." Сарита Брадаш указује на то да се право на адекватне зараде, које не остварује већина радника и радница, најчешће ни не препознаје као право: "Право на адекватне зараде не остварује већина радника и радница, а ово право се најчешће не препознаје као право. Подаци из Анкете о радној снази показују да поред 100 хиљада неформално запослених који не остварују ниједно право из радног односа и међу формално запосленим радницима/ама њих близу 50 хиљада не остварује право на плаћено боловање нити право на плаћен годишњи одмор, а здравствено осигурање нема њих 10 хиљада. Сваком четвртом раднику/ци нису плаћени прековремени сати".

Решење је у синдикалном организовању

Логично питање које се након ових података намеће јесте ко штити раднике и раднице и које мере би тебало предузети да њихов положај буде бољи. За Меланију Лојпур кључ је у синдикалном образовању као једином правом механизму: "Ја не верујем ни у шта друго. Само и једино синдикално организовање. Ко може боље од вас који радите на неком месту у некој фирми боље да разуме са чиме се суочавате? Нико. Зато само и једино синдикално организовање на радном месту постаје прва и основна линија одбране нашег достојанства као људи. Самоорганизовани и солидарни имамо шансу да променимо услове у којима живимо и радимо. Организовање значи да слушамо, учимо и информишемо се, да растемо заједно и да стварамо боље услове за све. Ја желим да људима будимо наду. Нада је најважнији инструмент борбе са дехуманизујућим системом у коме радимо. Ја сам од оних који мисле да је солидарност и заједница оно што нам даје снагу, даје решења, даје подршку и даје одговорност да деламо у интересу свих нас. Ми смо сви повезани и део смо система. Сулудо је и деструктивно мислити другачије". Брадаш препознаје Инспекцију рада као место заштите права радника и радница које, ипак, не реагује: "Чак и у случајевима флагрантног кршења радних права који су познати јавности као што је Јура, Линглонг, Аптив и многи други, то се није догодило. Судски поступци су други начин, али већина радника и радница их не може приуштити. Уколико су чланови/ице синдиката правну помоћ могу добити од њих и мислим да је ово најбољи начин да заштите своја права. Она такође препознаје удруживање као једини начин да побољшају свој положај: „Било да је реч о формалном (кроз синдикате) или неформалном удруживању (самоорганизовање). Нажалост, због неповерења у синдикате све више ће бити случајева самоорганизовања као што је то случај са радницима и радницама Поште. Надам се да ће синдикати коначно схватити да треба суштински да промене деловање јер ће остајати без чланства уколико наставе да се договарају са послодавцима не консултујући своје чланство, а то није било само у Пошти већ пре који месец и у просвети". Синдром сагоревања јесте комплексан феномен, али његов корен можемо да потражимо најпре у условима рада. Брадаш препознаје да је он "у првом реду повезан са радним окружењем, а резултат је хроничног стреса на радном месту који није успешно решен. Ниске зараде, несигурност посла, велико радно оптерећење, високи захтеви и ниска контрола над послом су фактори који доприносе развоју синдрома сагоревања на послу. Последице стреса на послу већ деценијама се разматрају не само као погубне за психофизичко здравље појединца, већ као проблем система социјалног осигурања, система здравствене заштите и послодаваца широм Европе, пре свега због пораста боловања изазваних болестима повезаним са стресом. Чини се да је у Србији мало кога брига за физичко и психичко здравље радника и радница".

Радници из синдикалне организације Локал 863 у Шеронвилу подржавају борбу; Извор: Tina Hurley Ball / Facebook

Значај физичког и менталног здравља

У недостатку бриге за здравље радника и радница посебно је важно нагласити значај менталног здравља и његову повезаност са условима рада. Брадаш указује на идентификоване ризичне услове за појаву стреса на послу који су идентификовани у истраживањима: "Лоша комуникација, ниска зарада, несигурност посла, ниска социјална вредност рада, слабо учествовање у процесу одлучивања, недостатак контроле над послом, интерперсонални конфликти, помањкање социјалне подршке, конфликтни захтеви посла и породице, фрагментирани или бесмислени послови, велика неодређеност посла, преоптерећеност или премала оптерећеност радом, недостатак контроле времена, јак временски притисак, рад у сменама, нефлексибилан радни распоред, непредвидив радни распоред, предуго радно време или радно време које мења социјални ритам. Наведени неповољни услови рада доводе до стреса на послу који за последицу има нарушавање и физичког и менталног здравља". У Србији званичних података о изложености стресу, према њеним речима, или нема или нису доступни ако и постоје. Наводи да, са друге стране, постоје подаци Европског истраживања о условима рада који показују "да је у 2021. години половина запослених у Србији осећала анксиозност, близу половине је било физички и/или емоционално исцрпљено, а 28% је било у ризику од клиничке депресије". Фокус је неопходно усмерити на интеракцију особе и њене радне околине, а не на појединца, наглашава Сарита Брадаш, и наводи интервенције за превенцију и смањење стреса: "Примарне интервенције су усмерене на елиминисање извора стреса везаних за радно место, секундарне су усмерене на повећање ресурса појединца да се носи са стресом, а терцијарне интервенције су усмерене на терапију и рехабилитацију особа које пате од озбиљних здравствених проблема изазваних стресом на послу. Дакле, за здравље је неопходно уклонити изворе стреса, зато су то примарне интервенције. Остало је отклањање последица". Ако података о изложености стресу нема, а заштита права радника и радница је угрожена, поставља се питање постоји ли могућност да радници и раднице који препознају да се налазе у стању бурноута то поделе са послодавцима. Према речима Меланије Лојпур у многим областима о томе се и не говори: "О бурноуту се готово не прича када је реч о индустрији и сезонском послу, када је реч о раду у социјалним службама, педагошко-васпитачком послу или образовању, а о здравству да не говоримо. Здравство је област где би о томе требало највише да се говори, али изгледа да је код нас ситуација таква да пуко преживљавање не даје луксуз да не будемо добро нити да своје стање прегорелости освестимо, вербализујемо, решавамо или налазимо системске одговоре. Ситуација је таква да се о томе говори у цивилном сектору, као и у страним компанијама које се баве маркетиншким, ИТ или неким другим делатностима где имате нешто образованије и информисаније раднике. Људи са средњом школом, на чијем реалном раду почива цео систем тај луксуз немају".

Ко је одговоран за овакво стање ствари?

Питање одговорности мора бити постављено и у смеру државе и у смеру нас као појединаца. Лојпур каже да је одговорност нас као појединаца и појединки у томе што нисмо довољно ангажовани интелектуалци и интелектуалке: "Наш зазор од јавног делања у земљи која је деградирала и у којој сви заједно нисмо поштовани као људи је велика. Треба нам храбрости да престанемо бити они који се жале, они који уживају привилегије какве-такве средње класе, као и да престанемо бити они који се склањају и повинују властима које се понашају неодговорно. На нама је највећа одговорност. Како су нас разне власти довеле у ово стање пред-друштвености, наша је обавеза да информишемо, критички деламо, помажемо у организовању и борби за боље услове свих, а пре свега оних који нису имали среће као ми". Кад је реч о држави наглашава да је у питању систем који почива на нама, и да њена ваљаност зависи од наших захтева: "Она је ту да буде систем који ће нам омогућити квалитетан и достојанствен живот, заштитити слабије и оне на маргинама. Држава је добра и ваљана онолико колико се брине о својим старима, онима који су немоћни или угрожени, болеснима. То мора бити наша лествица. Држава која брине и момогућује достојанствено живљење". У примерима добре праксе предњаче скандинавске земље, сматра Лојпур наглашавајући да ми радимо најдуже у Европи, и додаје: "Замислите да имате не три, већ 4 дана да проведете са својом породицом, ближњима или у неком комуналном раду који нам је непходан. Времена која долазе од нас ће захтевати заједницу. Захтеваће нашу повезаност, ослањање једних на друге, дељење, солидарност. Криза коју отвара вештачка интелигенција као и климатске промене, али и геополитичке тензије, захтеваће од нас као релативно малог друштва прилагодљивост. Прилагодљивост подразумева да имате заједништво и солидарност. Нису ово речи неке пророчице, већ реалност са којом се морамо суочити што пре". У том смислу препознаје значај скраћења радног времена које би могло да смањи прегоревање на послу, али и значај других фактора у којима кључну улогу има заједничко деловање: "Ја навијам за скраћење радног времена на макар 6 сати, навијам за заједнички рад нас као грађана на систему заштите и одбране од климатских промена, променама живота у урбаним срединама, већи повратак на село и едукацију о репродуктивној привреди, важности заштите биодиверзитета, ваљаним и смисленим јавним радовима, већој ангажованости нас кроз месне заједнице, а све то треба да дође од нас ангажованих грађана који морају да заузимају места у јавној сфери и јавним пословима, политичком борбом, јер држава то смо ми – грађани".

Меланија Лојпур, портпаролка Политичке платформе Солидарност. Фото: ПП Солидарност

Удруживање и солидарност као пут ка побољшању услова рада

Шта радници и раднице могу да учине како би њихов положај био бољи у будућности када је реч о заштити радних права, али и менталног здравља? Сарита Брадаш истиче удруживање и солидарност: "Појединачно не могу да заштите своја права, а ако их не заштите и ако се не изборе за боље услове рада неће моћи да заштите ни ментално здравље. Болесни радници и раднице су јасна порука послодавцу да је створио радно окружење које изазива хроничан стрес или да није успешно управљао стресом. Мало је послодаваца који ће то сами признати и нешто променити. Зато удружени радници и раднице требају захтевати унапређење услова рада". Меланија Лојпур истиче одупирање као посебно важно: "Ништа не прихватајте здраво за готово. Ништа није што би моја бака рекла "Свето писмо", све се може поставити другачије, покажите које су границе, питајте, информишите се. Нисте сами. Све је ствар вере, зато верујте у себе и своје ближње, верујте у своје комшије, верујте у људе који су различити, да вас њихова перспектива може обогатити и учинити бољим човеком. Ништа није непромењиво; верујте у заједнице, јер у њима имамо могућност раста, креирања и одржања." Будућност радника и радника неће бити светла ако, како каже Сарита Брадаш: "и даље будемо имали на власти оне који сматрају да је конкурентска предност ове државе јефтина и обесправљена радна снага. Раније сам мислила да ће одлазак из ове земље великог броја становништва радног узраста подстакнути доносиоце одлука да нешто учине како би људима омогућили да достојанствено раде и живе у својој земљи, али све што они раде уверава ме да су им намере сасвим другачије. Доносе законе и програме који младе гурају још дубље у прекарност, а мањак радника и радница у неким секторима и занимањима решавају доношењем закона који ће олакшати увоз још јефтиније и обесправљеније радне снаге". Меланија Лојпур наглашава да верује у "онај део нашег живља које је вековима одолевало разним пошастима – од империја које су нас колонизовале, и окупатора који су нас тлачили. Ја верујем у буђење људског достојанства пред сваком неправдом пред којом се налазимо. Неправду само треба схватити и и опојмити. Тада почиње процес ослобођења, а то је наша заједничка ствар. Сви ми смо радници и раднице".

Извор