ЕКОНОМИЈА
ЗАШТО ЈЕ СРБИЈА ПРЕСТАЛА ДА ПРАТИ СТОПУ АПСОЛУТНО СИРОМАШНИХ?

В. Стојсављевић
19.10.2023.

Фото: BETAPHOTO/ДРАГАН ГОЈИЋ/МО

Стопа апсолутног сиромаштва за 14 година незнатно је смањена, а већ годинама се подаци о броју грађана из ове групације ни не бележе. Саговорници Данаса проблем виде у недостатку политичке воље, што потврђује и чињеница да Србија већ годинама нема стратегију ни социјалне заштите ни смањења сиромаштва.

У Србији од 2020. године подаци о броју апсолутно сиромашних грађана нису познати. То је узроковано тиме што Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва (СИПРУ), који је ове податке прибављао, од краја 2021. године више не ради.

Иако је овај тим у свом последњем извештају навео да би број апсолутно сиромашних у нашој земљи требало и даље пратити, то се, ипак, није десило.

"Будући да концепт релативног сиромаштва није најпогоднији за праћење кретања стопе ризика сиромаштва током времена, потребно је наставити континуирано праћење апсолутног сиромаштва према досадашњој методологији. Праћење апсолутног сиромаштва је важно не само са аспекта праћења динамике броја сиромашних, већ и због формулисања јавних политика за смањење сиромаштва", навели су они тада.

Према последње доступним информацијама из 2020. године (Подаци су процењени на основу добијених информација из Анкете о потрошњи домаћинстава која је прекинута, затим настављена половином 2021. године), проценат апсолутно сиромашних у Србији износио је 6,9 одсто. То значи да је 446.000 грађана на месечном нивоу трошило мање од 12.695 динара.

Како је тада наведено, стопа апсолутног сиромаштва у Србији се незнатно смањује у посматраном извештајном периоду од 2006. до 2020. године, иако је и даље нешто виша него током периода од 2008. до 2012. године, са изузетком 2010.

Подаци су тада показали да је најугроженије становништво изван урбаних подручја, посебно у региону Јужне и Источне Србије, деца до 14 година старости, али и деца старости 19-24 године, као и лица која живе у домаћинствима са необразованим или ниско образованим, незапосленим и неактивним носиоцима домаћинства.

Иако сада не знамо колико грађана наше земље живи у апсолутном сиромаштву, оно што знамо је да је висина социјалне помоћи недовољна, а за појединца, односно носиоца права у породици износи 11.122 динара.

Из Иницијативе за економска и социјална права А11 објашњавају да се стопа инфлације са којом се усклађује новчана социјална помоћ односи на општу стопу инфлације која је значајно нижа од стопе инфлације која се односи на цену хране.

"Због тога се трошкови живота примаоца новчане социјалне помоћи и даље ефективно повећавају из месеца у месец. Таква ситуација је већ дуго реалност имајући у виду да је још од августа 2021. године па све до данас у Србији индекс потрошачких цена хране већи од општег индекса потрошачких цена", објашњавају они.

Из ове Иницијативе указују да држава годинама уназад смањује број корисника новчане социјалне помоћи, иако се потреба за социјалним давањима не смањује.

"Драстично смањење броја корисника уочено је нарочито након увођења система социјалне карте. Од 226.897 корисника у 2019. години, до садашњег броја од 176.580 корисника, смањен је њихов број за 50.817. С друге стране, само од 1. фебруара 2022. године, што је један месец пре почетка примене Закона о социјалној карти, до 1. августа 2023. године тај број је смањен за 34.686", наводе из А11.

На упит о подацима о апсолутном сиромаштву, из РЗС за Данас кажу да они од 2013. године спроводе истраживање „Анкета о приходима и условима живота“ (СИЛЦ).

"На нивоу Европске уније (ЕУ), СИЛЦ је обавезно истраживање и представлја референтни извор података за обрачун индикатора релативног сиромаштва, социјалне исклјучености и услова живота, како би се добили међународно упоредиви подаци. У Србији, пре увођења СИЛЦ истраживања у систем званичне статистике, РЗС је у недостатку релевантног истраживања за обрачунавање стопе апсолутног сиромаштва користио податке из "Анкете о потрошњи домаћинстава". Примењена методологија је методологија Светске банке, базира се на концепту потрошње домаћинстава и није међународно упоредива", наводе из РЗС-а.

С обзиром на процес придруживања Србије ЕУ и обавеза усклађивања система званичне статистике са Европским статистичким системом (ПГ 18), РЗС је, како кажу, преузео обавезу да обрачунава и објављује индикаторе релативног сиромаштва који се израчунавају искључиво на основу података из СИЛЦ истраживања.

"Из тих разлога РЗС је престао са објављивањем података о стопи апсолутног сиромаштва. С обзиром на делокруг рада СИПРУ тима, РЗС је у сарадњи са њима и за њихове потребе до 2020. израчунавао и стопу апсолутног сиромаштва. Престанком рада СИПРУ тима престала је и потреба за израчунавањем и објављивањем стопе апсолутног сиромаштва", објашњавају они.

Директор Центра за социјалну политику Жарко Шундерић за Данас наводи да је Србији много важно да и даље прати податке о апсолутном сиромаштву.

Како објашњава, веома је технички једноставно да РЗС то уради, а политички је само потребна молба Заводу да се то произведе.

"Технички постоји могућност да Србија веома једноставно има податке о апсолутном сиромаштву зато што РЗС редовно спроводи Анкету о потрошњи домаћинства и њихов напор би био минималан да те податке дају и произведу. Завод то може да уради уколико постоји захтев од стране извршне власти за то", наводи Шундерић.

Он појшањава да података нема јер СИПРУ више нема, а нико други у Влади Србије такве податке не тражи, а, како додаје, не постоји ни захтев ЕУ за тим, зато што то спада у домен националне статистике.

"Подаци о апсолутном сиромаштву нам говоре о људима који су у најтежем положају и све ове мере које су усмерене на смањење сиромаштва би требало да гађају, пре свега, ту популацију. Како да знамо да мере државе имају ефекта, ако немамо податке", пита Шундерић.

Он истиче да је важно да Србија настави да прати податке о апсолутном сиромаштву.

"Пре свега зато што Анкета о потрошњи домаћинства мери, како јој име каже, потрошњу, а не само приходе. Будући да Србија има велики удео сиве економије у свом економском моделу, код нас је важно да пратимо податке о потрошњи, јер на тај начин хватамо и податке који се тичу сиве економије"+, објашњава наш саговорник.

Он указује да без добре стратегије, нема ни ефеката.

"Србија већ годинама нема стратегију ни социјалне заштите ни смањења сиромаштва, суштински је тај документ истекао још 2010. или 2011. године и од тада постоје неки покушаји да се такав документ произведе. ЕУ је Србији дала средства да се направи нова стратегија, али Србија је новац потрошила, а стратегију није усвојила", наводи Шундерић.

Иако смо последњих година ускраћени за податке о броју апсолутно сиромашних у нашој земљи, оно што знамо јесте да је, према подацима за 2022. годину, сваки пети грађанин Србије живео у ризику од сиромаштва.

Подаци РЗС показали су да је стопа ризика од сиромаштва била 20 одсто.

Такође, оно што знамо, јесте да у Србији велики број грађана живи на улици, а највише у Београду, иако тачна бројка није позната.

Бескућници су у центар пажње поново дошли скорим изјавама градоначелника Београда у оставци Александра Шапића око које се дигла прашина.

Наиме, медији су пренели Шапићеву изјаву у којој се наводи да је то што на улицама Београда има око 5.000 бескућника доказ да је Београд постао метропола, јер најбогатији градови имају проблем са бескућницима. Ипак, он је рекао да је та његова изјава „фалсификована“, јер фали то да је изговорио "нажалост" и да није полудео да се хвали тиме.

Како је за Данас рекла Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, према њеним сазнањима, нема званичних података о броју бескућника у Србији.

"Процене организација као што су Црвени крст, али и других удружења су да је бескућника негде између 5.000 и 15.000, и то највише у Београду и другим већим градовима. Ако не знамо тачан број људи који се нашао у овој ситуацији и ако не анализирамо разлоге бескућништва, питање је колико можемо креирати адекватне мере", пита она.

Извор