ЕКОНОМИЈА - "ЈЕДИНО РАЗЛОЖНО РЕШЕЊЕ - ПРЕСТАТИ СА УЧЕШЋЕМ У ФАРСИ": ДА ЛИ ЈЕ НАЈАВЉЕНО ПОВЕЋАЊЕ МИНИМАЛНЕ ЦЕНЕ РАДА ОПТИМАЛНО?

Г. Влаовић
12.09.2023.

Фото: Бета/Милош МИшков

С обзиром на то да је рад Социјално-економског савета у потпуности обесмишљен јер уместо да одређује износ минималне цене рада, одлуку о томе ипак намеће Влада Србије, репрезентативни синдикати би у знак протеста требало да напусте то тело и размисле о другим методама којима би се изборили за радничка права, сматра домаћа стручна јавност.

Подсећања ради, представници Владе Србије, репрезентативних синдиката и послодаваца прошлог четвртка нису на седници СЕС-а постигли договор о минималној заради за 2024. годину, која би била изједначена са вредношћу минималне потрошачке корпе.

Очекује се да ће Влада потврдити сопствени предлог да минималац са 40.000, колико је ове године, буде повећан на 47.154 динара.

Наиме, према Закону о раду када се не постигне сагласност између социјалних партнера, проценат повећања минималне зараде одређује Влада Србије, најкасније до 15. септембра.

И док представници Владе Србије и репрезентативног послодавачког удружења сматрају да је повећање минималне цене рада које предлаже Министарство финансија оптимално, синдикалци са друге стране истичу да тај износ није довољан и да изазива незадовољство и тензију у редовима запослених.

Са друге стране, репрезентативни синдикати ће у наредним данима размотрити на који начин ће реаговати на одбијање Владе да се минимална зарада изједначи са минималном потрошачком корпом али и чињеницу да су зараде у Србији генерално ниске.

Економски аналитичар Бранко Павловић каже за Данас да је захтев репрезентативних синдиката да се минимална зарада изједначи са минималном потрошачком корпом апсолутно оправдан.

– Веома је лоше што у Србији не постоји социјални дијалог већ уместо тога Влада сваке године, ради оно што би требало да буде само преседан, а то је да одлучује о висини минималне цене рада. Влада би требало да интервенише искључиво у случају када се о износу минималца не договоре послодавци и синдикалци а не да из године у годину самоинцијативно одлучује о његовом износу – истиче наш саговорник.

Према његовим речима, разлог због чега репрезентативни синдикати на одбијање надлежних да испуне њихове захтеве не реагују изласком на улицу је тај што су најорганизованији и најборбенији синдикати изван редова репрезентативних.

– Реч је о синдикатима који делују у јавним или предузећима у власништву државе који имају боље плате од просечних па одатле потиче и незаинтересованост за уличне социјалне протесте са њихове стране. Сваки пут када се на СЕС-у покрену питања попут висине минималне зараде треба очекивати да власт стане на страну капитала. Сходно томе, деловање кроз СЕС није довољно да би се остварила радничка права без да синдикати немају своју партију која ће се на политичком плану борити за испуњење њихових социјалних захтева. У Србији влада заблуда је да је недопустиво да синдикати имају своје политичко крило. Ту се ради о замени теза јер с обзиром на то да капитал има своје политичке представнике због чега их не би имао и синдикат. Ни борба на политичкој разини синдикатима не гарантује да ће успети да остваре своју агенду али непостојање партије која заступа њихове интересе је унапред осуђује на пропаст – наводи Павловић.

Стручњак за радно право Марио Рељановић каже за Данас да не постоји ниједан разлог да репрезентативни синдикати учествују у раду СЕС-а с обзиром да то тело не доноси одлуке о висини минималне зараде већ то чини председник Србије Александар Вучић пре него што преговори у оквиру тог тела на ту тему и почну.

– Фактички дијалог између послодаваца и синдиката о износу минималне цене рада не постоји. Таква одлука се једноставно донесе унапред а представници Владе на СЕС-у чак ни не изнесу аргументацију због чега се предлози синдиката одбијају. У таквој ситуацији потпуно је беспредметно да синдкални представници учествују у раду СЕС-а и на тај начин му дају легитимитет. Другим речима, с обзиром да се на том месту не одлучује о било чему битном за статус запослених, да у пракси социјалног дијалога нема, онда је једино разложно решење престати са учешћем у једној врсти фарсе – наводи Рељановић.

Он додаје да се власт у Србији игнорантски односи према захтевима репрезентативних синдиката због тога што су они у више наврата најављивали врућу јесен и социјалне протесте а од тога никада досад није било ништа.

– С обзиром да нема адекватног одговора синдиката, Влада наставља са својом тактиком да просто намеће своја решења знајући да при томе неће наићи на озбиљнији отпор. Дакле, у ситуацију у којој нема социјалног дијалога, на СЕС-у не доносе одлуке о социјалним питањима а требало би, синдикатима једино преостаје да добро размисле о другим методама борбе, када је конкретно реч о минималној заради, који би могли да донесу резултате – каже наш саговорник.

Рељановић наводи да је захтев синдиката да се изједначи минимална зарада са минималном потрошачком корпом исправан али да то треба да буде само први корак.

– Истраживања која су рађена показују да је плата за живот довољна за једну породицу у износу око 120 хиљада динара. Дакле добро је што се синдикати залажу да минимална зарада не буде нижа од минималне потрошачке корпе, што је сада случај, али је и тај износ недовољан за пристојан живот те треба инсистирати на још већим примањима – истиче Рељановић.

Председник Удружених синдиката Србије “Слога” Жељко Веселиновић наводи да актуелна власт, као и претходна, ради на систематском уништавању синдикалног покрета те да је то разлог због чега нема социјалних протеста против антирадничких одлука Владе Србије, попут неизједначавања износа минималне зараде са минималном потрошачком корпом.

– Синдикати нису довољно присутни ни у медијима нити у институцијама у којима се доносе одуке које су битне за егзистенцију радничке класе. Једино рационално решење у овој ситуацији је, а "Слога" је то предлагала репрезентативним синдикатима, да њихови представници напусте СЕС јер се на том телу не одлучује о било чему и да организују протесте, односно генерални штрајк на који би били позвани и сви други синдикати. Репрезентативни синдикати пак сматрају да је потребно да и даље делују у оквиру СЕС-а иако од тога нема бољитка за запослене и евидентно је да у том свом ставу апсолутно греше – наводи Веселиновић.

Председник Конфедерације слободних синдиката Ивица Цветановић каже за Данас да је захтев за изједначавање минималне зараде и минималне потрошачке корпе потпуно разложан и да га треба усвојити.

– При томе треба преиспитати и који је заиста реалан износ минималне потрошачке корпе. То свакако треба урадити ако се зна да је за нормалан живот у Србији потребно да породица има примања између 80 и 100 хиљада динара. С обзиром на то да сваки пут о износу минималца одлучи Влада Србије уместо да се одреди током дијалога на седници СЕС-а међу радницима се појавило неповерење према том телу јер је евидентно да оно не доноси одлуке о социјалним питањима а створено је управо да би се бавило том тематиком. Наш предлог је да се састав СЕС-а прошири и да на њему узму учешће све релевантне синдикалне централе. На тај начин би се повећала солидарност међу синдикатима а са друге ојачала њихова позиција у преговорима са представницима власти и послодаваца. Уједињеним наступом на СЕС-у притисак на надлежне би се ојачао и на тај начин би синдикати могли да се изборе за већи износ минималне зараде и без да организују социјалне протесте – закључује наш саговорник.

Извор