23.10.2014.год.

КУЋНИ РАД ЈЕ ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ

МИРЈАНА ДРАГОСАВЉЕВИЋ * 23/10/2014

У Хисторијском музеју Босне и Херцеговине у Сарајеву, 9. октобра је отворена изложба Моја кућа је и твоја кућа као заједнички пројекат Сарајевског отвореног центра и Удружења за културу и умјетност Црвена. Кустосица изложбе је Данијела Дуганџић Живановић, а за потребе изложбе радове су продуковале и изложиле уметнице: Адела Јушић и Андреја Дуганџић, Емина Кујунџић, Лана Чмајчанин и Сандра Дукић. У оквиру изложбе могуће је погледати и филм Креше Голика Од 3 до 22 из 1966. године који приказује један радни дан у животу раднице у бившој Југославији.

Изложба Моја кућа је и твоја кућа се бави проблематизацијом улоге породице у капиталистичком друштву, јер као што Данијела Дуганџић Живановић наводи у опису изложбе: "Породица се представља као основна јединица капиталистичког друштва у којој је улога жене јасно одређена, а оквири понашања унутар ње су унапријед постављени како би очували патријархални систем и нацију." Будући да се политички и друштвени значај улоге жене у кући негира и у приватној и у јавној сфери, ауторка изложбе скреће пажњу на чињеницу да јавно и приватно, али и простор између њих представљају места феминистичког отпора у овом столећу и да без обзира што су многа права и бољи услови живота и рада жена изборени, борба није завршена. Да би се то догодило ауторка сматра да је неопходно мењати моделе моћи и у приватном и у јавном простору, женску еманципацију поставити као темељ сваке будуће политичке борбе и трансформисати концепт "жени породица, мушкарцу држава" са закључком да "Кућа, била она град, улица, држава или властита кућа, јесте и остаје свакодневни фронт борбе за једнакост и заједничко."

Рад уметнице Сандре Дукић Сама пала сама се убила, бави се нормализацијом односа жртве и починиоца у породичном насиљу и врло присутним ставом у друштву да је жена која трпи насиље сама крива за ситуацију у којој се налази. У оквиру поставке овог рада могуће је послушати исповест једне жене која је преживела насиље, а која нам кроз своју интимну причу открива сву комплексност и различите нивое породичног насиља, који такође рефлектују и односе у друштву као целини.

Лана Чмајчанин је у раду Природа статистике извела хуманизацију званичних статистичких податка који говоре о положају жена у Босни и Херцеговини. Она је на основу тих података креирала портерте доделивши им типична женска имена која потичу од назива воћа и цвећа (Јагода, Дуња, Вишња, Ирис, Ружа, Кала). Свака од портретисаних жена је из неког града у БиХ, а за датуме рођења је одабрала датуме цветања или рађања плода наведених биљака.

Радови Свила и кадифа и Рад љубави налазе се изван изложбеног простора музеја и представљају интервенције у јавном простору. Свила и кадифа уметнице Емине Кујунџић је шаблонски графит на спољашњем зиду Хисторијског музеја БиХ, а приказује одевање босанскохерцеговачке жене у последњих сто година. Приказане жене су сама уметница и жене из њене породице, али и иконичне фигуре као што је Мелиха Варешановић са чувене фотографије из 1994. године. На тој фотографији Мелиха елегантно одевена и дотерана достојанствено иде на посао у опкољеном Сарајеву.

О Раду љубави који се бави питањем неплаћеног кућног рада разговарамо са ауторкама Аделом Јушић и Андрејом Дуганџић које нам на почетку дају опис њихвог рада.

Рад се ослања на текстове Мариаросе Далла Цосте, Селме Јамес, Силвие Федерицци и деловање покрета Наднице за кућни рад. С обзиром да је проблем неплаћеног кућног рада свеприсутан и тиче се свих нас, потражиле смо упориште у њиховом раду. Одрасле смо гледајући своје мајке и баке како свакодневно обављају посао који никада не завршава, како су увијек на дужности. То је још увијек наша стварност. Посао домаћице се не проматра као посао који има вриједност, он је замаскиран у природност и добровољност жене да га обавља без икакве накнаде. Капитализам ту има највећу корист, јер жена бесплатно репродуцира оно што је капитализму најважније, а то је радна снага. Кућни рад надаље одузима вријеме које би жене требале посветити друштвено политичкој организираности и изградњи властитих капацитета. Управо је то порука коју наш рад шаље, по кући смо радиле довољно!

Занимљиво је да сте у реализацији рада користиле и некада јако популарну "Књигу за сваку жену",[1] коју већина нас има у својим кућним библиотекама.

Садржајно она нуди бројне савјете за домаћице које у склопу својих дужности обављају послове кухарице, кројачице, везиље, мајке, одгајатељице, чуварице здравља, његоватељице, итд. У самом уводу, "Економија домаћинства", посао домаћице се представља као изнимно значајан, захтјеван, а свако домаћинство као мала држава. Истиче се и да домаћинство није приватна ствар, јер држава не може бити индиферентна према потрошачким навикама домаћинства, с обзиром да је домаћица највећа потрошачица у друштву. Због опсежности посла, обавеза и вјештина потребних за обављање кућног посла, домаћинство није и не смије бити само женска брига, већ брига читаве породице. Наредних петстотињак страница обилују исцрпним инструкцијама о вођењу домаћинства, а књига завршава поглављима о правној заштити мајке и дјетета и важности женских задруга. Занимљиво је да у 14. издању Књиге за сваку жену, из 1972. године нпр. изостаје поглавље које покрива област права и друштвене организираности. Књига је послужила као инспирација, а постала и дјелом визуалног рјешења Рада љубави.

Ваш рад се налази на спољашњем зиду Хисторијског музеја БиХ у веома прометној улици и садржи натписе попут: "Жена бесплатно репродуцира најважнију капиталистичку робу -- радну снагу", "Аутоматизација кућног рада не дозвољава више слободног времена за жене. Оне су увијек на дужности", "Женска "фригидност" је заправо наметнута пасивна рецептивност која ствара компулзивно уредну домаћицу", итд. Будући да сте га постављале три дана, пуно је људи пролазило и коментарисало. Какве су биле реакције на поруке које рад садржи?

Реакције су биле јако позитивне. Значајно је то да су похвале долазиле већином од жена, веома различитих жена, које су ипак биле потпуно сложне у препознавању онога што је написано. Драго нам је да је рад на прометној улици, да се види из трамваја, аутомобила, да се поред њега пролази. У тренутку када се свуда по граду налазе постери страначких изборних кампања у којима су питања женских права и еманципације углавном изостављена, овај рад можда може да се посматра као порука жена друштву.

У контексту свеопште ре-традиционализације која се догађа на простору бивше Југославије оваква врста интервенције у јавном простору је важан облик деловања.

Да. Јавни простор је манифестација друштвено-политичког, манифестација одсуства жена из јавног простора. Док су наше куће чисте и уредне, наше су улице прљаве и ружне. Јавни простор је као и кућа мјесто насиља, па тако и фронт наше борбе. Позиционирање ових питања у јавни простор је једно од оружја којима се у тој борби користимо.

Изложба Моја кућа је и твоја кућа се не завршава са овом поставком, имате план да се даље разрађује и шири?

Идеја о путујућој изложби је настала на самом отварању, тако да се још нисмо стигле забавити њеном разрадом. Тренутно не располажемо средствима која би помогла да се то деси, тако да је то питање наших ограничених ресурса и капацитета.

Занимљиво је место одржавања изложбе, а то је Хисторијски музеј БиХ који је припадао пројекту музеја Револуције на просторима бивше Југославије. Већина ових музеја је преименована током 1990-их година, па је тако и тадашњи Музеј револуције Босне и Херцеговине 1993. године добио назив Хисторијски музеј Босне и Херцеговине. Чувени витраж Воје Димитријевића Смрт фашизму слобода народу, иако видно оштећен током грантирања у рату, ипак успева да опстане, као уосталом и сама институција упркос тешким условима. Осим што представља један од ретких музеја који раде у БиХ, овај музеј има посебан историјски значај и симболичку вредност за Сарајево данас.

Колектив Црвена сарађује са Хисторијским музејом од 2006. године и та сарадња се наставља и данас. Андреја и Адела сматрају да је зграда музеја, поред њене историјске важности и једна од најлепших грађевина у Сарајеву. За опстанак музеја је најзаслужније његово руководство које је отворило институцију за сарадње и пронашло начине да је одржава и поред свих резова државног буџета. Музеј је колективу Црвена отворио и врата своје библиотеке где се у оквиру програма Шта је нама наша борба дала? ствара дигитализована архива грађе везане за Антифашистички фронт жена, која ће у наредних пар месеци постати доступна јавности.

Обе сте чланице Удружења за културу и умјетност Црвена, чији су чланови и чланице активни у феминистичком покрету у Босни и Херцеговини и на простору бивше Југославије. На представљању изложбе Данијела Дуганџић Живановић је истакла да је за Црвену поље уметности важно, јер према њеним речима "уметницама дозвољено да буду радикалније".

Пре бисмо рекле да умјетнице себи дозвољавају да буду радикалне, него што им то неко други дозвољава. Црвена у том смислу значи подршку и мјесто гдје се сви разумијемо и уважавамо, гдје можемо бити храбрије него што би биле саме.

У оквиру Mess Off програма Жене Босне и Херцеговине у (пост)југословенском времеплову, одржаном два дана након отварања изложбе Моја кућа је и твоја кућа, између осталог покренуто је питање заборављене традиције феминизма на простору бивше Југославије и питање односа феминистичке и марксистичке теорије данас, као и питање солидарности унутар феминистичког покрета.

Феминистичко наслијеђе нам је јако важно. Ми данас не бисмо могле уживати наша права, да се неко прије нас за њих није изборио. Ми идемо у смјеру те одговорности. Управо кроз поменути програм Шта је нама наша борба дала, радимо на афирмацији наслијеђа Антифашистичког фронта жена, како би судјеловале у поновном успостављању континуитета који је нажалост прекинут.

1 Ријеч је о VII проширеном издању Књиге за сваку жену, издате у Загребу: Знање, 1959.године. Књига је први пут објављена 1952. године и реиздавана је, према информацијама које имам, све до 1986. године и продата у стотинама хиљада примјерака широм Југославије.