29.12.2010.

Шта је остварено од онога што је у 2010. прво требало остварити - Млађен Ковачевић (2)

ОБЕЋАЊА ВАН ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА

Ширење оптимизма и �позитивне енергије�

Наравно, поново се поставља суштинско питање шта чинити да се интензитет кризе заустави и да се она постепено превазилази. Пре четири месеца појавила се публикација (на чак 370 страница) под насловом �Посткризни модел раста и развоја Србије 2011�2020. године�, коју је урадио, како је рекао премијер, тим �најбољих�, �најугледнијих�, �еминентних� економиста која, уз ужасно проблематичне претпоставке пројектује просечну стопу раста БДП-а од 5,8 одсто, запошљавање 400.000 особа, просечан раст инвестиција по стопи од 9,7 одсто и раст количника извоза и БДП са 27,6 одсто (у 2009) на чак 65 одсто у 2020. години.

Слично ширење оптимизма и �позитивне енергије� дато је и у наведеној стратегији Демократске странке.

Што се тиче тима �најбољих� српских економиста требало би напоменути да су главни пројектанти математичари и да су они у ближој и даљој прошлости урадили низ сличних врло оптимистичких пројекција и све су имале много сличности. Наиме, сличност је то што су за даље године увек биле пројектоване више стопе раста и што је све њих стварност сурово демантовала. Због тога се мора поставити питање по ком критеријуму и ко их је одабрао да ураде тај �модел� и по ком основу премијер о њима изриче тако ласкаве оцене. Поводом стратегије ДС-а на чијем се челу налази председник странке Б. Тадић и потпредседник владе и истовремено министар за науку Б. Ђелић може се поставити низ питања и озбиљних сумњи у објективност, а поготову у реалност могућности остварења зацртаних основних циљева. Прво, годинама апелујем да председник државе, уз максималну сарадњу са најважнијим научним институцијама, пре свега академијама наука, окупи екипу врхунских стручњака који би израдили визију будућег друштвеног и привредног система која би се, након свестраног разматрања, усавршила, у парламенту консензусом усвојила и касније доследно реализовала. Не спорим вредност неких опредељења у вези са усавршавањем политичког система и јачањем правне државе, али стичем утисак да тај тим није свестан дубине кризе која се испољава у врло великом броју сегмената друштвеног живота, као што су криза идентитета земље, уставна криза, криза парламента, криза морала на свим нивоима, криза вредносног система, криза поверења, криза демократије, криза људског капитала, криза села, криза огромног броја градова и локалне самоуправе, криза породице, па све до кризе културе, писаних медија, језика, па чак и Српске православне цркве. И обећања из сфере економије, као и у случају обећања у тзв. посткризном моделу су �ван времена и простора�. Она подсећају на обећања Б. Ђелића дата на саветовању на Економском факултету у Београду крајем 2001. године, а међу њима су се посебно истицали: а) да ће Србија за три године остварити врло високу стопу раста и да ће постати лидер на Балкану, б) да ће се након три године широм света причати о �српском привредном чуду�, ц) да ће Србија до краја 2004. године постати кандидат за придружено чланство у ЕУ, а до краја 2010. вероватно и пуноправни члан. Због свега тога, стичем снажан утисак да је ова стратегија креирана као део предизборне активности ДС-а.

Био бих срећан као и сви становници Србије да се остваре све најважније пројекције из оба ова документа. Дубоко сам, међутим, убеђен да не постоје ни теоријске шансе да се то оствари. Чак сам убеђен да је већа вероватноћа да се оствари неки евентуални пројекат да Србија 2018, а поготову 2022. године постане светски првак у фудбалу.

Да закључим: крајње је време да се прекине са игнорисањем тешке друштвене и економске кризе и ширењем илузија да је Србија изашла из те дубоке кризе, јер ће у противном она добити још драматичније размере, што би имало катастрофалне економске и социјалне последице.

Професор универзитета

Млађен Ковачевић

Политика/објављено: 29.12.2010.