АКТИВНОСТИ
| АКТИВНОСТИ
|
29.09.2010.
ЗЛОСТАВЉАЊЕ СЕ МОЖЕ ИЗМЕРИТИТо често није „главобоља”, већ „глава боли” од последица мобинга
Зоран Иванов
Свет је опасно место (не због оних који чине зло, већ због оних који то гледају и не предузимају ништа). Алберт Ајнштајн
Непотребан новац се троши за боловања злостављаних. Осим за послодавца, ово представља сувишан издатак на националном нивоу због трошкова лечења и рехабилитације, накнада и превремених одлазака у пензију. У Немачкој је иницијатива за заустављање мобинга кренула од власника великих компанија јер им због мобинга расту финансијски трошкови.
У Србији је ова тема била потиснута у други план све до увођења промена у начин пословања, при чему се често каже да је „транзиција довела до експлозије мобинга” и да је страх од отказа „окидач мобинга”.
У основи, мобинг покрећу примитивизам и психопатологија. Ово је нови социјално-медицински проблем старих корена које треба препознати и отклонити. Веома је битно убедити и себе и друге да постоји проблем и да треба реаговати.
„Количина злостављања“ зависи од интензитета и времена трајања злостављања и може се одредити мобингометријом – методом за квантификовање нивоа оштећења здравља која је узрочно повезана са нарушавањем психолошке климе у фирми. Утврђено стање је основ за медијацију или утуживање.
Сваки лекар свакодневно доживљава да му се обрати пацијент кога боли глава. Међутим, то често није „главобоља”, већ „глава боли” од последица злостављања на раду. Ако се зна да током недеље човек трећину времена проводи на послу, није лако када радно место и радна околина постану „ратиште“.
Злостављани у почетку не верује да је злостављан, касније уочава да су сви против њега и почиње са преиспитивањем и тражењем кривца у себи, доживљајем властите неспособности и личног обезвређивања. Најгоре што се може десити јесте психички поремећај који је тешко превазићи и вратити запосленог у нормалне животне токове.
Метода мобингометрије указује на вероватноћу урушавања здравља запослених услед поремећених односа у радом миљеу. Није лако одредити „количину“ мобинга. У сваком случају, она зависи од интензитета и времена трајања сукоба.
Психичко злостављање на радном месту није новост. На њега наилазимо у свим процесима рада, а у његовој основи лежи и жеља за влашћу, потреба за понижавањем других, осећај љубоморе, зависти, мржње.
Карактеристичне реакције жртава су: Почетно самоокривљавање – (да ли сам ја одговоран/на за насталу ситуацију, где сам погрешио/ла?). Усамљеност – (не говори о свом проблему ни у породици ни са пријатељима, ако изнесе свој проблем наилази на неразумевање у породици и у околини – „двоструки мобинг”). Лично обезвређивање – („нисам у могућности да се прилагодим”, „не могу решити проблем јер сам неспособан, ништа не вредим”). Борба за блокаду и елиминацију мобинга – (ова реакција је карактеристична за јаке и интелигентне особе свесне да су изложене мобингу; оне користе сва расположива законска, психолошка, медијска и друга средства како би скренули пажњу јавности).
У пракси постоје случајеви када су се спорови мирно завршили због страха послодавца од законских санкција. Међутим, ако не дође до мирне медијације, онда се одлука о утужењу препушта појединцу.
По светским мерилима, појединац мора бити изложен мобингу најмање шест месеци, и то најмање једанпут недељно. Питање је да ли је заиста потребно некога изложити оволиким „штетностима на раду“ да би се говорило о злостављању?
Појединац у групи доживеће оно о чему ни сам не би ни сањао пролазећи кроз овакав вид тортуре. Потпуно је препуштен сам себи, а последице узимају данак на његовом емоционалном и пословном плану које испашта и породица. Обично је притисак готово неиздржив, те у зависности од интензитета и трајања злостављања, неко може „прегурати“ проблеме, а неком се угрози здравље до те мере да живот заврши самоубиством или узимањем правде у своје руке.
Они који злостављају углавном су искомплексиране личности са поремећеним понашањем чији атак на жртву може да доведе до органских болести и душевних поремећаја. У Шведској је, на пример, 10–20 одсто суицида последица мобинга, а три од четири жртве мобинга имају здравствене последице. Зато стижу упозорења да се злостављањем на раду треба озбиљно бавити и у стручној и у широј јавности.
Прим. др, специјалиста за медицину рада Зоран Иванов објављено: 30.09.2010.
|