АКТИВНОСТИ
| АКТИВНОСТИ
|
25.09.2010.
НЕКИ МОБЕРИ ИДУ ИЗ ФИРМЕ У ФИРМУДа ли ће закон спречити мобинг?
Требало би увести меру забране рада на руководећим положајима осуђеном за мобинг у одређеном периоду, бар у јавном и државном сектору
Олга Кићановић
У последње три године 55 одсто жртава свих облика насиља, регистрованих у Виктимолошком друштву, жртве су мобинга.
Захваљујући првенствено медијима, мобинг је најзад препознат као веома скупа и штетна појава у медицинском, социјалном и економском смислу.
Мобинг је две деценије био верни пратилац „нетранспарентне“ и често криминалне приватизације, која је резултирала са више од 30 одсто раскинутих уговора на штету државе. Транзиција и приватизација дуго су биле алиби за мобинг. Социјална и радна права неаргументовано су поистовећивана са остацима самоуправљања. Тако смо, према Галуповом истраживању, дошли до другог места у свету по несигурности на тржишту рада.
Док се у развијеним земљама узрок види углавном у психопатологији мобера, код нас су пресудни економски и дневнополитички интереси. „Евроатлантски мобер“ је, по дефиницији Клинике за рад у Милану, „особа са поремећајем личности, мање способна, али моћна...“. Српски мобер је нови газда, без традиције пословања, етике и стратегије, радник му је трошак који треба смањити, а не ресурс у који треба улагати. Неспособан је за тимски рад, сматра да је куповином фирме купио све запослене.
У зависности од циља који се жели постићи, препознајемо неколико врста мобинга типичних за земље у транзицији.
То је најпре приватизациони, стратешки мобинг, чији је циљ отпуштање вишка запослених уз избегавање законских обавеза послодавца (социјални програм и отпремнине), а штета се прелива на државу, тј. на пореске обвезнике. Приватизационом мобингу често претходи стечајни, чији је циљ довођење предузећа у стечај. Мобингом се искључују професионалци и доводе, преко инсајдера у руководству, послушници, који фирму обезвређују ради продаје познатом купцу, далеко испод цене. Политички мобинг је продужетак политичке борбе у јавном и државном сектору. Жртве су непожељни сведоци инфериорности мобера, постављеног по политичким, а не стручним референцама. Узрок мобинга су чувена ,,3 Н“: нестручност, незнање и несавесност. Чест је и мобинг синдикалаца, са циљем слабљења и политизације синдиката. На несигурним тржиштима рада уобичајен је и хоризонтални мобинг у служби вентила од фрустрација.
Од закона о мобингу очекујем много, поготово што посебан закон подиже свест о штетности и кажњивости. Предности закона су што се односи на све послодавце и све запослене и радно ангажоване. Затим, што ствара обавезу да се спор поводом злостављања реши интерно, па тек ако то не успе, у судском поступку. Трећа могућност је решавање пред Агенцијом за мирно решавање радних спорова. Закон предвиђа и заштиту запосленог који процесуира злостављање од репресивних мера, укључујући и први страх у Србији – отказ док траје поступак. Заштићено је и лице које пријави повреду јавног интереса. Сетимо се радника јавних предузећа који су јавно указали на деловање „друмске мафије” и незакониту набавку „шарених” возова. Добили су отказ. Омбудсман у Крагујевцу, који је указивао на енормно запошљавање страначких кадрова, смењен је...
Предвиђене су и привремене мере усмерене на онемогућавање злостављања, укључујући и право запосленог који сматра да је злостављан да одбије да ради, а добија плату, уколико му је по мишљењу медицине рада угрожен живот или здравље. Новина је и пребацивање терета доказивања на послодавца, уколико запослени учини вероватним да је злостављање постојало.
Али морам овде указати и на неке недостатке закона. Услов за постојање злостављања по овом закону је понављање. Пошто је термин преузет из кривичног права, долази се до закључка да је „једнократно“ злостављање дозвољено. Имала сам много примера једнократног злостављања – нпр. чистачица у ЈКП која се лечи од фобије пребачена је да чисти „јавну површину“ Новог гробља! Ово отвара следећи проблем: мобинг се често врши сукцесивним и неоправданим изменама услова рада (анексом), које нису у складу са потребама посла. Пошто се, по закону, мобингом не сматра један акт послодавца, сваки акт се круто може посматрати појединачно, и обарати тужбом. Имам клијента цариника који је 35 пута премештан „ради потреба посла“ и неколико пута враћан по пресудама.
И следећа примедба сагледана је из угла праксе. Који год био циљ мобинга, услов за спровођење је доза психопатологије код мобера, непромењива карактерна особина. Сходно томе, требало би увести меру забране рада на руководећим положајима осуђеном за мобинг у одређеном периоду, бар у јавном и државном сектору. Пракса зна много мобера, који ротирају из фирме у фирму, у складу са дневнополитичким коалиционим потребама. Кваре окружење, злостављају, а придружују им се полтрони, у страху за посао или жељи за брзим и незаслуженим напредовањем.
*Саветник у Агенцији за мирно решавање радних спорова Олга Кићановић објављено: 25/09/2010
|