ИНФОРМИШИТЕ СЕ
| ИНФОРМИШИТЕ СЕ
|
28.05.2010. год.
ЕкономијаИнтервју: Диана Драгутиновић, министарка финансијаЈЕДНОКРАТНА ПОМОЋ БОЉА ОД РАСТА ПЛАТА И ПЕНЗИЈА
Улога државе је да помогне угроженим слојевима становништва пошто су плате и пензије замрзнуте већ две године. – Ова држава није много скупа у поређењу са другим. – Пореска реформа треба да промени наше понашање
Диана Драгутиновић Фото Д. Јевремовић
За две вести могло би се рећи да су кључне после тек завршених преговора Србије и ММФ-а. Прва је да нема повећања плата и пензија, а друга да је Србији одобрено повећање фискалног дефицита. С обзиром на негативне конотације које дефицит има у најновијих кризи појединих европских економија, прво питање за министарку финансија Диану Драгутиновић било је колико је за Србију непријатно ово повећање фискалног дефицита:
– То је део договора који je на снази од претходне ревизије. Ми смо заједнички пројектовали приходе, али ако се стварност разликује од пројекција, јер је немогуће савршено предвидети, остаје нам да извршимо прилагођавање. О величини дефицита за 2010. договорили смо се са ММФ-ом крајем прошле године. Пошто се испоставило да опоравак није тако брз, а то значи да су приходи нешто мањи од пројектованих, дефицит ће бити већи али само за онолики износ за колико се претпоставља да ће приходи бити мањи. Важи и обрнуто, ако приходи порасту, а април и мај ми дају наду да ће бити већи, онда ће дефицит бити смањен.
Да ли следећа Мисија ММФ-а може да донесе такву ситуацију?
Може. И богу хвала кад би се то десило.
Али, и дефицит је нормална ствар. Ја га не волим, али хајде да погледамо податке по земљама. Осим Норвешке, све земље су у дефициту. У свим земљама дефицит је ове године већи него 2009. управо због брзине опоравка. Грчка криза дуга и јавних финансија ипак се пренела на остатак Европе.
Јесте ли задовољни испреговараним условима са ММФ-ом?
Споразум је добар, мислим да је наша фискална политика уобличена и лично сам задовољна.
Да ли је ипак кључна вест ових преговора да нема повећања плата запослених у државној управи и пензија?
Није баш лепа вест...
Да ли је отрежњујућа?
... И помоћи ће да јавне финансије буду боље. Ваљда је потпуно нормално да у скоро стагнатној привреди, која има мали раст, не може да се очекује да расту јавни расходи. Као и у приватном животу, ако вам плата не порасте не можете себи да приуштите већу потрошњу.
Али, грађане је влада довела и ситуацију клијената који очекују да ће ове године добити нешто више?
Кад кажете влада звучи неименовано, деперсонализовано. Ја никад тако нешто нисам изјављивала па се не осећам прозваном. Ипак, мислим да је улога владе да шири оптимизам, јер онда то значи да верује да ради најбоље што може у датој ситуацији. Не бих баш критиковала владу да је подгревала очекивања.
Каква је Ваша процена, има ли у Србији превише државне клијентеле?
Тако изгледа, али постоје неке ствари које се често понављају и постале су дефинитивна истина, а погрешне су. Рецимо да је наша држава прескупа. Није спорно да је боље да држава буде што јефтинија, али прво треба да утврдимо шта је то јефтина држава и да је упоредимо са другим држава. Кад направимо поређење са европским државама, онда се види да по учешћу јавне потрошње у друштвеном производу Србије у доњем делу лествице. Боље би било да је јефтинија, али кад се упоредите, онда се види да и није толико скупа као неке друге земље.
Број запослених у државној администрацији и број пензионера ипак Србију чине скупом државом?
Шта да радимо, имамо 1,6 милиона пензионера, 750.000 људи који примају социјалну помоћ, 450.000 запослених по болницама, школама, војсци, полицији, државној администрацији... и 75.000 незапослених. Тих више од три милиона људи треба покрити приходима државе, она за њих треба да обезбеди новац и то јесте улога државе.
Верујем у предузетнички дух овог народа и не верујем да сваки појединац очекује да је улога држава да му нађе посао.
Како тумачите подгревање и хлађење очекивања која долазе са истог места, из владе?
Волела бих да једном као министарка финансија кажем и нешто лепо и неку добру вест која ће добити подршку. Али, видим страшно велику разлику између повећања плата и једнократне помоћи. Разлика у износу је веома велика.
За пензије и плате годишње се издвоји 740 милијарди динара. И није свеједно кад повећате зараде и пензије, само за један одсто повећања треба вам седам милијарди, а причало се о четири-пет одсто повећања.
Уместо тога, одређеном сегменту становништва који су запослени у јавном сектору (искључујући јавна предузећа) обезбедите једнократни доходак од две милијарде динара, исто толико пензионерима и слично корисницима социјалне помоћи.
Хоћу да кажем да је једнократна помоћ јефтинија за пореске обвезнике од повећања зарада и пензија, а ипак побољша животни стандард. Ту меру доживљавам као нешто добро што држава ради јер је то њена улога, да помогне делу грађана којима је животни стандард највише угрожен.
Шта значи да је у разговорима са ММФ-ом било „затезања” једино око предлагања и усвајања неких закона?
Да, којом динамиком ће се они усвајати, да ли ћемо прво усвојити Закон о пензијско-инвалидском осигурању или Закон о фискалној одговорности или ће оба ићи заједно, да ли ћемо их усвојити сада или касније. Морам да кажем да сама садржина тих законских предлога није била спорна.
На крају смо се договорили.
Око чега?
Пензијски закон је спреман и њега ће усвојити влада, а рок је крај маја или почетак јуна, када га прослеђујемо парламенту.
ММФ је рекао да би био задовољан само да се дефицит постепено смањује и да се лимитира учешће издатака за плате и пензије у друштвеном производу. А ја сам се залагала за још нека ограничења.
Која?
Да се „закуца” јавна потрошња у номиналном износу и да се смањује сваке године за 0,85 одсто БДП, да не можемо да се задужимо више од 2,5 одсто годишње. Гледала сам да што више заштитим касу државе са свих страна. ММФ сматра да је то непотребно, недовољно продуктивно и да је довољно дефицитом контролисати све то. И улога фискалног већа је још спорна, да ли да буде независна институција или део Државне ревизорске институције. Мислим да је само у једној земљи део Ревизорске институције. ММФ још није начисто шта је за нас боље, а усагласићемо се у наредних месец дана, онда ће тај Закон усвојити Влада Србије и предати парламенту. Потом ће се у пакету усвојити пензијски и Закон о фискалној одговорности.
То је пакет реформе државних расхода. ММФ то и највише занима, да држава буде што јефтинија. Ово је оквир који у разумном року смањује јавну потрошњу на подношљивих 40-41 одсто БДП-а. Ипак, потпуно легитиман лек за кризу је дефицит, то је уобичајен инструмент економске политике.
Али се у неким земљама показао као опасан вирус?
Па кад неки лек узимате у већим дозама од преписаних, онда он постаје отрован. Све је питање мере.
Како тумачите упозорења стручне јавности да је и 32 одсто јавног дуга у БДП-у много у односу на снагу српске економије?
Ни за једну привреду дуг од 45 одсто БДП-у није велики. Не знам пример земље која је доживела кризу, а да је јавни дуг мањи од 60 одсто БДП-а. Не знам за земљу која је са дугом од 32 одсто у БДП-у имала проблема са извршењем својих обавеза.
Да ли Србија има довољно велики извоз да може да отплаћује дугове?
Економски раст се осећа, али је некако тром. Ништа није само лоше или само добро. Дакле, има и позитивних ствари, а то су велике структурне промене у оквиру бруто друштвеног производа. Увоз пада, а расту извоз и индустрија, дакле мења се модел раста.
Стекао се утисак да су државне финансије у проблему који треба решити продајом „породичне сребрнине”, односно Телекома или тренирањем „економског патриотизма” и повратком офшор пореза са Кипра?
Дефицит се може покрити или новим задуживањем или из приватизационих прихода. Приходе од приватизације, рецимо Телекома схватила бих као начин да се финансира дефицит у кризном времену а да се не повећа јавни дуг. Што се тиче офшор компанија, то јесте проблем јер се користе предности такозваних пореских рајева, али то је проблем за све земље. Зато ћемо следити решења развијених земаља.
Шта ће пореска реформа променити у нашем понашању?
Имала сам до сада два сусрета са привредницима и, наравно, за њих је реформа прихватљива, јер им се смањује оптерећење на факторе производње, рад постаје јефтинији. Она није чаробни штапић који ће од неуравнотежене направити уравнотежену привреду само зато што смо се сетили да смањимо пореско оптерећење на зараде а повећамо на потрошњу. Та политика би сигурно подржала нови модел економског раста. Пореска реформа је добар импулс и она исправља наш начин понашања. А наш досадашњи начин понашања био је превелика потрошња, мало инвестиција и мало штедње. Али, пореска реформа није довољна и не може да реши све проблеме, без доприноса других политика. Такође, много је важна предвидивост коју доноси Закон о фискалној одговорности.
Када ће бити усвојен нови Закон о хартијама од вредности?
Много ме питате, претпостављам у последњем кварталу 2010. године.
А Закон о Народној банци?
Вероватно ће бити на следећој седници парламента.
Да ли је осим предвидивости јавних финансија важна и предвидивост монетарне политике и курса динара, што иначе траже предузетници?
За привредника је најбоље да се заштити од девизног ризика уколико му је курс јако битан. То је класичан банкарски производ.
Како читате полемику у стручној јавности да ли увести евро и фиксни курс?
Евро није спас, то је показао проблем Грчке. Такође ни фиксни курс. Ја сам увек на страни флексибилног курса, јер ће нам помоћи да поменимо понашање.
Шта да променимо у понашању?
То вам је као кад бих ја од свог сина очекивала да ништа не мења у свом понашању, а да значајно поправи своје оцене. А да би имао добре оцене мора да повећа број сати које проводи уз књигу.
Наша привреда мора више да извози, да мање увозимо, да више штедимо, да трошимо онолико колико произведемо...
Каснимо, али смањићемо број запослених
Као извесно изненађење дошло је инсистирање ММФ-а на заборављеној обавези смањивања броја запослених у државној администрацији?
Зашто мене стално питате за то...
Зар није влада задужила Министарство финансија да спроведе тај посао?
... Тај Закон мора да се поштује. Али Министарство финансија није било предлагач тог закона, није бранило тај закон у парламенту и заједно са министром Мркоњићем била сам једина против њега.
Била сам против зато што неке ствари из тог закона не могу да се спроведу брзо јер запослени и у државној администрацији имају нека права која им овим законом не могу бити одузета. Друго, кад је закон донет почели су да ме салећу Европљани и критикују да тиме угрожавамо функције које су битне за придруживање ЕУ и да је не смањење, већ повећање (наравно у одређеним областима) услов за њихову помоћ. Треће, за мене није важан број људи, за мене су битни трошкови. Ако обезбедимо контролу трошкова, тај закон нам не треба.
Наравно, то не амнестира Министарство финансија од одговорности. Али, испоштоваћемо захтев који је ММФ тражио у овој рунди преговора.
Недостају нам идеје, а не новац
Како доживљавате кад неко од Ваших колега обећава грађанима разне ствари или кад на седници владе предлаже нешто што је у супротности са обавезама Вас као „чувара државне касе”?
Па лично то тешко доживљавам. Испоставља се да је главни проблем недостатак новца, а не идеја. Мислим да нам недостају идеје.
Миша Бркић
|