ИНФОРМИШИТЕ СЕ
| ИНФОРМИШИТЕ СЕ
|
12.03.2010. год.
IN MEMORIAM
2003 - У атентату у Београду, испред седишта Владе, убијен је премијер Србије и лидер Демократске странке (ДС) Зоран Ђинђић. Био је први демократски премијер Србије. Његова влада изабрана је 21. јануара 2001. након демократских промена и доласка на власт Демократске опозиције Србије (ДОС). За време његовог мандата СР Југославији су укинуте санкције уведене за време режима Слободана Милошевића отпочео је процес демократизације друштва и коренитих економских и социјалних реформи, а Србија се отворила према свету.
<< ВРЕМЕ | БР 1001 | 11. МАРТ 2010.
Зоран Ђинђић – Наслеђе и наследнициtamara skrozza
МНОГИ ТРЕНДОВИ КОЈЕ ЈЕ ЗОРАН ЂИНЂИЋ ЛАНСИРАО И ДАЉЕ ТРАЈУ. ПРОБЛЕМ ЈЕ САМО У ТОМЕ ШТО ДАНАШЊИ ЛИДЕРИ ПРЕВИШЕ СЛОБОДНО ТУМАЧЕ ОНО ШТО СУ НАУЧИЛИ, КАО И У ТОМЕ ШТО СЕ ОНИ, ЗА РАЗЛИКУ ОД ЂИНЂИЋА, ОБРАЋАЈУ ЉУДИМА УМОРНИМ ОД БОРБЕ И СКЕПТИЧНИМ ПРЕМА ОБЕЋАЊИМА КОЈА ДОБРО ЗВУЧЕ
Прошло је седам година од убиства премијера Зорана Ђинђића и четири године од смрти Слободана Милошевића у притворској јединици Хашког трибунала. Обе партије на чијем су челу били Ђинђић и Милошевић – Демократска странка и Социјалистичка партија Србије – више од једне деценије биле су непомирљиви политички непријатељи, а данас су заједнички на власти. Шта се догодило са политичком заоставштином оба ова лидера? Шта је са њиховим сарадницима? И колико су њихове идеје присутне у данашњој Србији?
У данима после убиства Зорана Ђинђића, чинило се да је његово наслеђе неуништиво. Поруке грађана у књизи жалости, изјаве његових сарадника, сахрана достојна највећих светских државника и најзначајнијих националних лидера... све то упућивало је на закључак да се на политичкој сцени неће појавити нико и ништа што би довео у питање оно што је Ђинђић урадио.
Седам година касније, повремено се чини као да Зорана Ђинђића није ни било. Иако у државном врху има људи који су ту били и у Ђинђићево време, много је више оних који су му били или политички противници, или тек сарадници "у пролазу". Иако се званична државна политика мало разликује од оне прокламоване у време убијеног премијера, та политика данас делује мање убедљиво – што због њених протагониста, што због различитих околности.
Упркос свему томе, седам година после 12. марта 2003. тешко је рећи како домаћи политичари нису ништа научили од њега. Напротив. Многи трендови које је управо Ђинђић лансирао, и даље трају. Проблем је само у томе што данашњи лидери превише слободно тумаче оно што су научили, као и у томе што се они, за разлику од Ђинђића, обраћају људима уморним од борбе и скептичним према обећањима која добро звуче.
ТУПА САБЉА: Када је Ђинђић убијен, када је проглашено ванредно стање и почела акција "Сабља", чинило се да ће борба против криминала бити заправо најважнија тековина његове епохе – нешто што је започео и оставио наследницима, који су у том моменту деловали прилично одлучни да је спроведу. Међутим, тада започето "велико чишћење" Србије остало је само започето. Смена власти, Коштуничино доба, уклањање свих важнијих карика "Сабље", учинили су своје и данас, седам година после, изгледа као да никаквог чишћења није било. Легија јесте у затвору, Земунски клан јесте десеткован, али Србији се ипак редовно догађају разноразни Шарићи, криминалне групе, мафије с различитим префиксима, организовани и неорганизовани лоповлуци.
У годинама после Ђинђића, дакле, постало је (или остало) могуће да један министар својим подређенима опрости "кад мало крадуцкају", да се тргује дрогом на велико, да се организују сачекуше и убиства на улицама, да се под сумњивим околностима приватизују велике и мале фирме, да се намештају тендери, да се и даље не зна ко и како зарађеним новцем заправо финансира коју партију. Упркос скоро свакодневним хапшењима, чини се да су и она у функцији свакодневне политике и "прављења вести". Ретко када се сазна шта се догађало после "спектакуларне акције хапшења", а медији затрпани другим информацијама скоро никад не известе да су управо ти спектакуларно ухапшени врло брзо ослобођени, понекад чак ослобођени свих оптужби. У међувремену, Србијом се и даље возе скупоцени џипови, у рекордном року купују се некретнине вредне више од милион евра, а категорија "опасних момака" постоји баш као што је постојала и пре "Сабље". Све то, наравно, не мора да значи да су тачне оцене о наставку владавине криминала, али повремено непријатно подсећа на деведесете. Истовремено, чињеница је да нема партијског конгреса – нарочито владајућих партија, да нема политичког скупа или јавног обраћања, у којима се не акцентује потреба за оштром и свеобухватном борбом против криминала "у сопственим редовима" или ван њих.
Докле смо, дакле, стигли у том смислу? Одговор на то питање зависи од тога кога питате, али је сва прилика да нисмо стигли много далеко и да је врло вероватно да некакви земунски кланови и даље несметано раде, као да се, у међувремену, ништа није догодило.
БОЉЕ СУТРА: Остале политичке тековине Ђинђићевог времена биле су такве и толике да је било тешко да их униште чак и екипе које су то потајно прижељкивале. Упркос пркосу Бориса Тадића и Вука Јеремића када је Косово у питању, упркос немоћи да се ухапсе Ратко Младић и Горан Хаџић, чланство у ЕУ као прокламовани циљ, како-тако, ипак се приближава. Наравно, ту је велики проблем тајминг, који заправо најбоље показује колико је Србија изгубила убиством Зорана Ђинђића. У време када је убијени премијер причао о Европи, та Европа чинила се удаљена свега корак-два од нас; седам (тј. десет) година касније, Европа је нешто што нас чека тек средином или крајем следеће деценије. Било би неразумно уколико бисмо ту ствар посматрали из перспективе "шта би било кад би било", односно анализирали да ли бисмо, да је Ђинђић остао жив, данас већ били у Европи или бар ближи њој. С друге стране, чињеница је да је убиство Ђинђића означило почетак изборних, политичких и идеолошких борби на које је проарчено много драгоценог времена.
Рука Бориса Тадића јесте прилично чврста, али је, у међувремену, дошло до дисперзије политичких интереса, раста политичких и финансијских амбиција, усавршиле су се технике заустављања започетог и проблематизовања онога што није било проблематизовано у сезони 2000–2003. Седам година после Ђинђићевог одласка и десет година после Милошевићевог слома, у скупштини се и даље расправља да ли нам је уопште потребна "та Европа", да ли су нам већи пријатељи Руси или Французи, да ли је за Слобиног вакта било боље него данас... Такве и сличне бесмислене теме учиниле су да она невероватна постпетооктобарска енергија нетрагом нестане, а да највећим достигнућем сматрамо то што данас можемо слободно да путујемо. Колико год "бели Шенген" био важан и велик за људе који су добар део живота провели буквално у заробљеништву, у Ђинђићево доба чинило се да ћемо за седам или десет година много даље стићи.
Иако је Србија током прошле и ове године била место где се свакодневно штрајкује и упозорава, где пензионери тврде да су гладни, а свако има неку примедбу на социјално или здравствено осигурање, чињеница је да у том смислу ствари стоје знатно боље него пре Ђинђића. Истовремено, међутим, очигледно је и да његови наследници нису одмакли много даље од темеља које су поставили он и његов тим и да се у домену исплате зарада, висине пензија и система осигурања ништа специјално добро није десило већ годинама. Хаос који је затекла Ђинђићева екипа сређен је много брже него што се било ко надао, а за очекивати је било да ће се то сређивање наставити и после њега. То се, захваљујући низу фактора, није догодило.
Економска криза учинила је да дезоријентисаност актуелних лидера по питању "бољег сутра" постане очигледна: упркос силним интервјуима, јавним дуелима и објашњењима, обичном грађанину тешко је да схвати шта је економска државна стратегија, ко је надлежан за курс динара, а ко за стабилност цена, зашто су цене у српским продавницама (иако различити аналитичари тврде другачије) више него у продавницама широм Европе... Само би ментално ограничена или особа са амнезијом могла да тврди како је просечан грађанин током деведесетих живео боље него данас. Ипак, тешко је рећи и да се данас живи боље, или чак једнако добро, као у време када је сахрањен Зоран Ђинђић.
Највећа дебата у контексту "Ђинђићевог наслеђа" повела се поводом уласка СПС-а у владу и, нарочито, поводом "политичког помирења" демократа и социјалиста 2008. Тешко је данас рећи да ли би Ђинђић заиста ушао у коалицију са Дачићем, баш као што је тешко и одговорити на питање да ли би себе уопште довео у ситуацију да зависи од Дачићеве воље и одлука. Но, ако се има у виду шта је (тада, али и сада) била политичка алтернатива, реално је претпоставити да такви потези не би били потпуно страни ни Зорану Ђинђићу лично. У питању је, наиме, ствар класичног политичког прагматизма, који се одувек приписивао и убијеном српском премијеру – посебно у ситуацијама када су управо од политичког прагматизма зависили и "боље сутра", и судбина главних прокламованих циљева.
ЛОПТЕ У ДВОРИШТУ: Најочигледнија, иако суштински најмање важна тековина Ђинђићеве епохе, јесте језик којим се политичари обраћају грађанима, а све чешће и својим партнерима у иностранству. У време када је Ђинђић причао своје приче о жабама и Индијанцима, фудбалским утакмицама, рибама у акваријуму, поквареним аутомобилима и осталим појавама које су живописно и свима разумљиво приказивале тада актуелну ситуацију, та мода ни у медијима, ни у широј јавности није наишла на срдачну добродошлицу. После његовог убиства, управо те метафоре постале су нешто што је најбоље илустровало дух Зорана Ђинђића, његову енергију, интелигенцију и елоквенцију – практични и брзи предузимачи, још су пре сахране штампали различите збирке и антологије Ђиниђићевих метафора, захваљујући чему се и данас памте метафоре које су у време када су изговорене прошле скоро незапажено.
Схвативши да у тим метафорама и разумљивим језичким конструкцијама ипак "има нечега", политичари који су дошли (или остали) после Зорана Ђинђића напрасно су прихватили тај стил и данас је тешко наћи неког виђенијег лидера који би јавно користио компликоване фразе или избегао да неку ситуацију објасни баш метафором. У изборним и постизборним годинама, Србија због тога не оскудева у сторијама о возовима, аутомобилима, разним животињама, пацијентима и лекарима, адаптираним вицевима и другим сличним стварима које, како се сматра, поједностављују и свима приближавају оно што цењени говорник жели да саопшти. Међутим, ова, као и свака друга мода и тренд, има и своје мрачне стране. Ако ћемо већ у метафорама, ултрамодерна мини сукња можда добро стоји двадесетогодишњој манекенки, али свакако не и дами у познијим годинама коју муче целулит, натечена колена и прешироки бокови. Исто тако, а опет у метафори, оно што је било модерно током седамдесетих, данас може изгледати тотално демодирано, неукусно и претерано.
Све то у преводу значи да данашњи лидери понекад малчице претерују, да им метафоре понекад једноставно "не стоје", као и да су песничка поређења у неким ситуацијама контрапродуктивна. У то се, рецимо, уверио министар иностраних послова Вук Јеремић (види портрет на страни 22), иначе превише склон метафорама. Када је у Бриселу изјавио да је, после подношења кандидатуре Србије за чланство у ЕУ, "лопта сада у европском дворишту", известилац Европског парламента Јелко Кацин одговорио му је у истом стилу, истичући да се "овде не ради о фудбалу, већ о будућности Србије": "Све док министар буде мислио да је његов задатак да коментарише фудбалску утакмицу, неће бити министар спољних послова на задатку и нивоу приближавања Србије ЕУ." Један домаћи таблоид ту је изјаву додатно "поетизовао", па је у наслову као Кацинов цитат наведено: "Јеремићу, ти ниси Милојко Пантић!"
ДАНИ МЛАДОСТИ: Иако у Ђинђићево доба није био ни близу статуса његовог сарадника, Вук Јеремић добар је пример за још једну на први поглед очигледну тековину тог времена – младост, енергију и нова лица. Када је Зоран Ђинђић формирао прелазну владу после пада режима Слободана Милошевића, пола чланова те владе нико до тада није видео, а главна импресија била је да је премијер "довео неку децу". Било је то сасвим у складу с полетом и до тада (али и од тада) невиђеним друштвеним еланом – ново време и нова политика захтевали су нова лица и нову енергију. Такође, био је то више него пријатан призор после деценија у којима су се на политичкој сцени појављивала вечно иста лица на различитим функцијама и у којима је сам Ђинђић био најмлађи лидер.
Наравно, данашња влада није баш налик тој младалачкој, али је евидентно да су у годинама после Зорана Ђинђића у многим партијама еманциповани управо млађи кадрови, односно политичари који су примењивали нове методе и промовисали "модерну слику Србије". Некима то није баш пошло за руком – Војиславу Коштуници, рецимо, било би много паметније да се окренуо провереним кадровима, него што је у први план изгурао полетарце који су у већини својих јавних наступа избламирали и странку и себе. Коначно, чак ни Демократска странка није се баш прославила: страначки подмладак, који повремено добија шансу да каже нешто у име странке, најчешће не служи на част својим славним претходницима, међу којима је некада био и Ђинђић. С друге стране, у годинама после Ђинђића, јавност је коначно имала шансу да сазна како социјалисте не мора увек да представља Ивица Дачић, како међу радикалима има још некога сем Драгана Тодоровића, и како Томислав Николић и Александар Вучић нису једини чланови напредњака. Све то можда би се догодило и без Ђинђића, али је после њега постало природније и лакше прихватљиво.
У том смислу, Вук Јеремић ипак је најбољи показатељ тренда. Иако је и на домаћем и на иностраном терену често суочен с критикама, иако се његово понашање у многим анализама оцењује као проблематично, чињеница је да је управо Јеремић, баш као и неки Ђинђићеви министри и експерти, свету приказао неку мање познату Србију. Најбољи приказ те ситуације дао је у октобру 2009. британски "Економист", оцењујући да је "српска дипломатија, с Вуком Јеремићем на челу, толико жива да делује као да је на стероидима". У неким круговима, то је схваћено као комплимент, а у неким као критика, али је највероватније да су обе стране у праву – за некад успавану и скоро одумрлу дипломатију, стероиди су можда добро решење; с друге стране, стероиди су прилично опасна работа с којом се не ваља играти.
СЕДАМ ДУГИХ ГОДИНА: Већина "Ђинђићевих људи", односно оних који су чинили његову владу или јој били блиски, на овај или онај начин остала је на јавној сцени. Они којима се то није догодило, показали су своју стручност на другим плановима. На министарским функцијама остали су Божидар Ђелић, Слободан Милосављевић и Томислав Милосављевић, док су актуелни премијер Мирко Цветковић и министарка Снежана Маловић у владу стигли директно с важних функција које су обављали у време Ђинђићеве владе (Цветковић је био директор Агенције за приватизацију, а Снежана Маловић шефица кабинета тадашњег министра правде Владана Батића). Ипак, очигледно је да у влади и власти више нема најближих Ђинђићевих сарадника. После победе Бориса Тадића на унутарстраначким изборима, Чедомир Јовановић основао је Либерално демократску партију, а Зоран Живковић данас је бизнисмен. И један и други бивши високи функционер демократа више су него оштри у критици Тадићеве политике, и један и други често на мети оптужби за овај или онај грех: Живковић баш у овом тренутку покушава да објасни откуд му виноград вредан више од милион евра, док се о Јовановићевим џиповима и вилама причало толико, да је свима дојадило. Аткивни у критици власти јесу и Жарко Кораћ и Владан Батић, док су у посланичким клупама демократа и даље Слободан Влаховић и Драгољуб Мићуновић.
ЗОРАН ЂИНЂИЋ СА МИНИСТРИМА СР ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБИЈЕ: Горан Свилановић, Мирољуб Лабус, Горан Питић, Александар Влаховић
Из времена Зорана Ђинђића, на сцени је и Гордана Матковић, бивша министарка за социјална питања, и по многима најзаслужнија за горепоменуто сређивање хаоса у пензијском и систему социјалне заштите: осим што често наступа као директорка студија социјалне политике Центра за либерално демократске студије, она је истовремено и саветница Бориса Тадића. Бивши министар за економске везе са иностранством Горан Питић данас је председник УО Сосијете женерал банке за Србију, потпредседник Савета страних инвеститора и професор Факултета за економију, финансије и администрације.
Некадашњи потпредседник владе Небојша Човић тврди да се није повукао из политике иако је данас "само" председник Кошаркашког клуба ФМП Железник. После излета у књижевност и писања политичких мемоара, бивши министар полиције Душан Михајловић и даље је на челу компаније Лутра груп, а у последње време појавио се у јавности само као један од потписника петиције да се поводом евентуалног уласка Србије у НАТО организује референдум. Његова странка Либерали Србије буквално је нестала: имовина јој је заплењена због судских трошкова (парнице против Владимира Бебе Поповића). Што се тиче бившег шефа Бироа за информисање Бебе Поповића, он је наставио да се бави својим пословима, а упућени кажу да је "углавном на линији између Беча и Лондона". То ипак не значи да је заборављен: неки судски процеси које је покренуо и даље трају, а његове тезе, изговорене овим или оним поводом, често се понављају у различитим анализама.
Наравно, приличан је број оних који у Ђинђићево време нису имали значајније функције или виђенији "сараднички" статус, а данас заправо управљају државом: у том смислу, омиљена медијска тема јесу односи Зорана Ђинђића са Борисом Тадићем и Драганом Шутановцем, а још више некадашња позиција данашњих саветника Небојше Крстића и Срђана Шапера у ДС-у. Захваљујући острашћености по том питању, често се заборавља да је Тадић после убиства Ђинђића показао изненађујуће политичке потенцијале, да му је успело да преузме контролу над странком и да је, као такав, добио и председничке изборе у Србији. Све то му даје право да бира своје сараднике како му душа иште – било би, уосталом, нелогично да се за сва времена окружи људима из Ђинђићевог окружења. Сасвим је друга тема (и овде се неће обрађивати) како ти новоизабрани људи обављају свој посао.
Када су га недавно новинари "Курира" питали шта би било да је Зоран Ђинђић и даље жив, глумац Бранислав Лечић, министар културе у Ђинђићевој влади, рекао је: "Опет би био крив." Свако коме је колико-толико позната српска јавна сцена, сложиће се с Лечићем. Да је жив, Ђиниђић би био означен као директни или индиректни кривац за многа чуда која се овде догађају – то му је, уосталом, било у "опису посла" од тренутка када је ступио на политичку сцену.
После седам дугих година, ту вечиту "кривицу" на своја плећа преузели су неки други људи. Ипак, баш као и у случају метафора, јасно је да већини та улога некако не стоји – перу се, узалуд причају, дају јефтина обећања и заклетве. За разлику од својих правих и самопрокламованих наследника, Зоран Ђинђић био је човек који је све, па и "кривицу", знао елегантно да по(д)несе.
Зато нам, између осталог, толико и фали.
|