ИНФОРМИШИТЕ СЕ
| ИНФОРМИШИТЕ СЕ
|
Информишите се: 09.11.2009. год.
Преносимо из Синдикалног повереника, октобар 2009. (страна 36): Стручњаци о синдикату
ШТРАЈКАЧИ И ВЛАСТ (II)Тендери појели радникеШто је више штрајкача, мање је спремности власти да удовољи њиховим захтевима
Пише: Нада Г. Новаковић, социолог
Изгледа да је власт, а један од представника је министар рада, правилно оценила да је куцнуо „тачеровски час“. Ово значи у нашим условима да је прави тренутак да се ослабе синдикати, доношењем одредби и закона који погађају већину запослених радника и чланова синдиката. Истина је да су синдикати били јаки у време када је премијер била Маргарет Тачер, али се од њене акције нису никада опоравили. У Србији је ситуација сасвим другачија. Нема јаких, солидарних, синдикалних централа са аутентичном стратегијом деловања у време транзиције и надолазеће светске кризе. Постоје тек зачеци синдиката који су на микро нивоу прави заштитници радника, али на глобалном нивоу то је занемарљив утицај. Не само да највеће штрајкове и демонстрације не организују и предводе највећи синдикати, већ има појава да неки њени чланови учествују у њиховом разбијању и брзом окончању. Што су штрајкачи ближе Београду и зградама скупштине, министарстава и владе, то је брига власти већа да се они прекину. Чини се то у име заштите „права грађана“ на слободно кретање, тј. становника престонице. Ништа боље није ни у унутрашњости земље, само што о томе средства информисања стидљиво и ретко извештавају. Дакле, власт насупрот себе нема јаке синдикате. Али има друге потребе - да се покаже као озбиљан „социјални партнер“, који ни законе који ограничавају стечена права из рада не доносе без „социјалног партнера“, то јест синдиката.
Сузбијање испољавања незадовољства
Стварно место синдиката у радном и осталом законодавству је аутсајдерско. То се потврдило и у приватизацији и у отклањању њених последица. У доношењу закона о раду, те његових измена и допуна, а које су антирадничке, синдикати могу само да дају своје мишљење. Оно никога не обавезује, нити државу нити послодавце. Претње организовања штрајкова и демонстрација се у садашњим приликама не узимају озбиљно, а и нема их овога лета. Штрајкова и сукоба било је међу запосленим у синдикалним централама, али и између гранских синдиката и највишег синдикалног руководства. У време усвајања допуна Закона о раду синдикални лидери једне од синдикалних централа „блокирали“ су шалтере Министарства рада доказујући своју репрезентативност. Они који су ушли, или су само то намеравали, у „радну групу“ која обилази Србију и раднике, невољно се правдају јавности да их власт није упознала са тим или није довољно уважавала њихове предлоге. Иза тога се крије стварна немоћ, или (не)намерна неспремност да се свему супротставе. Зато се стиче утисак да власт боље познаје синдикате од њих самих, а добро „користи њихове услуге“ у смиривању незадовољних радника. Један од синдикалних лидера је чак изјавио да неће бити потребе да штрајкачи иду за Београд, јер ће чланови групе ићи на терен и решавати проблеме на лицу места! На основу истраживања штрајкова у Србији у последње две деценије може се са сигурношћу рећи да штрајкачи одустају од својих штрајкова и демонстрација када им се обећају и дају паре за неисплаћене зараде, доприносе ПИО и убрза/успори/поништи приватизација фирми. Што је више штрајкача, то је мање спремности власти да удовољи њиховим захтевима. Попушта се само пред онима који су важни за власт, у времену пред изборе различитих нивоа власти и када су у изгледу нови зајмови да се „покрпе рупе“ у државном буxету. Наравно, од правила се одступа када се иза тог незадовољства решавају други проблеми, као што је опстанак за власт „важних“ предузетника, домаћих или страних свеједно. У садашњим условима је занимљиво видети колико, каквих обећања министра рада, његови сарадници и представници синдиката могу да умире актуелне и потенцијалне штрајкаче и демонстранте. За то није довољно образложење да би доласком у Београд угрозили права грађана на слободно кретање. Стога су на брзину, али ефикасно и не без лицемерја и ироније у наступима градоначелника престонице, донета решења о месту и условима одржавања протеста. Новим решењима су иста ( зашто да се не реше проблеми одједном), права дата свакој локалној самоуправи, да за тако нешто нађе локацију. Свака од њих имаће помоћ, безрезервну подршку органа одржавања јавног реда и мира (МУП). За потенцијалне штрајкаче постоје убеђивања, али и казне, од новчаних до примене силе на лицу места. Колико је мени познато, тако нешто не постоји у демократским друштвима на која се позвао премијер, да бисмо лакше прихватили ове одлуке. И до сада се демонстрирало упркос претњи силом, али и њеној примени, од стране полиције, власника предузећа и његовог приватног обезбеђења. Искуство је потврдило и то да сузбијање испољавања незадовољства не даје на дуже стазе очекиване резултате, бар што се тиче опстанка на власти оних који то примењују. То су доказала и штрајковања и демонстрације на улицама земаља старих чланица ЕУ, без обзира што то наша власт неће да призна или јавно каже. У мере против демонстраната М. Тачер је употребила фарбање штрајкача и камере у рудницима у којима су радници штрајковали. Неколико рудара је умрло штрајкујући глађу. Данас се и ту напредовало: у време немира у Паризу поводом најаве кресања социјалних давања из буxета 2008 године, али и измене закона о пензијама, на хиљаде камера је било постављено на главним раскрсницама. То није било довољно да спречи грађане да недељама демонстрирају, закрче саобраћај тако да су више стотина километара биле колоне аутиомобила, и угрозе „слободу кретања“ становника престонице. Зар то није „радикализација“ протеста, која је за наше прилике незамислива? Власт је овим решењима ускратила и сваку могућност њеног настајања. Иронија је само што су исти дошли на исти начин на власт: Драган Ђилас је данима предводио протестанте овим истим београдским улицама све до Дедиња, Млађан Динкић је оружјем упао у НБЈ, а палила се и зграда Савезне скупштине (која је обновљена недавно о трошку грађана Србије). Нереда није било само у Београду већ и унутрашњости, где су припадници милиције бранили власт на чијем је челу био СПС. Данас је главни за одржавање реда у тим приликама, министар полиције Ивица Дачић, из странке која је силом растурала „мирне шетач е“ улицама Београда и организовала контра-митинг на Ушћу.
Улога јавности у штрајковима
Зашто баш на Ушћу? Ваљда да министар Дачић докаже да је спреман да „спере“ са себе и своје партије хипотеку прошлости, за коју га оптужују коалициони партнери и представници „међународне заједнице“. Осим тога, њему је важно да добро обавља свој посао, а то што мора да спречава штрајкаче и демонстранте да „узнемиравају“ друге грађане је у опису његовог радног места. Ништа лично, јер су те мере и законе донели други, а не он сам и на своју иницијативу. Други могући разлог је то што је Ушће далеко од центра Београда. До њега је тешко стићи, због саобраћајног колапса који годинама постоји у Београду, а кад сте тамо не сметате власти. Мале су шансе да вас примете остали грађани и новинари и ТВ, који управо сада добише и свој закон, за који сами кажу (и ОЕБС) да је недемократски! Долазак до места демонстрирања је скопчан са великим препрекама и трошковима штрајкача, што је својеврстан начин одвраћања незадовољних радника. Тамо је и релативно мало насељеног становништва, па нема ко да чује њихове муке. Не могу да ометају рад владе и парламента, а штета по јавно предузеће, као што је ГСП, значајно је мања него до сада. Можда ће то само сметати намере потрошача, радозналих посетилаца ТЦ Ушће. Он је већ постао занимљиво место куповине Београђана, али симболизује и успон старих и нових тајкуна у Србији. Чак ни у времену пре 1990, када је у СИВ-у и згради ЦКСКЈ била концентрисана сва савезна власт, штрајкачи нису одлазили тамо. Било их је на хиљаде, али су њихови циљеви били центар града из којих се сада измештају. Поред тога, целога лета, али и током године, разроване су главне улице Београда, јер се поправљају, па је и то фактор који омета свакодневно кретање како локалних грађана тако и потенцијалних гостију из унутрашњости који штрајкују и демонстрирају овим градом. За дивно чудо, људи се масовно не буне, само гунђају и из новина читају како их градоначелник убеђује да уопште нема гужви а саобраћ ај добро функционише. Улога јавности у покретању, организовању и окончању штрајкова, блокада фабрика и саобраћајница и других демонстрација незадовољства радника и грађана је у савременом свету изузетна. Знају то добро и штрајкачи и они против којих се они буне. Отуда и даље на снази одредба Закона о штрајку - чим се напусти фабрички круг, није штрајк већ протест људи који могу да угрозе друге.Поред тога, остало је и даље поље сукоба интереса синдиката, радника и послодаваца тумачење „минимума процеса рада“ за време штрајка. Нарочито је то апсурдно у јавним предузећима, у којима је држава послодавац. „Минимум“ рада се своди на 90 одсто, а уопште немају право на штрајк запослени у органима реда, тј. полиције. У Грчкој су, на пример, штрајковали и полицајци и запослени у хитној помоћи. За то време имали су само дежурне екипе. У нас су штрајкачи на војном пољопривредном добру „Карађорђево“ добили отказ! У Француској штрајкују, имају и своје синдикате, запослени у државној администрацији, државним банкама. У Србији они немају стварне разлоге за то, а државне банке су одавно уништене. Најновијим мерама које прописују место и услове демонстрирања стварно се радницима највише забрањује слободно изражавање незадовољства. Оно се новим потезима власти „каналише“, тако да је то сведено на апсурд. Горе решење од тога било би да се власт (срећом није), одлучила да за место окупљања незадовољних људи одреди стадионе. Она би на тај начин помирила два важна услова, захтева који проистичу из донетих законских решења о штрајковима. То су следећи:1) јавно окупљање демонстраната на једном месту и 2) неузнемиравање грађана Београда. Ако се власт плаши радикалних, масовних демонстрација, онда јој треба за то велики простор. Стадиони су за то идеално место. Помоћ органа полиције је у таквим случајевима природна. Контрола над демонстрантима може се потпуно остварити праћењем до стадиона, легитимисањем, снимањем камерама. Постоје и снаге обучене у борби против уличних и других „хулигана“, па би се и ту могло помоћи штрајкачима и преговарачима да јасно изразе своје захтеве и понуде. Наравно, све ово делује као нестварно решење из више разлога. Срећа је била на страни будућих штрајкача Београда и оних који би да у њему демонстрирају – власт се тако нечега није још сетила! Можда је одустала и од саме такве помисли из више разлога, од којих су неки везани за природу наших штрајкова, бројност учесника и трошкове „одржавања“ реда док се то дешава.
Гашење социјалних пожара
Наши штрајкови и демонстрације нису масовне као на Западу. Нису потребни тако велики стадиони (а то би сигурно подсетило на нека прошла мрачна догађања). За њихово разбијање и окончање нису потребне бројне камере и органи реда као у Грчкој, на пример (полиција је тражила помоћ у сузавцу од других држава јер је децембра 2008. потрошила сопствене залихе). Долазак до неког од београдских стадиона, од најмањег до оног као што је стадион Црвене звезде и Партизана, донео би ризике. Демонстранте би приметили и грађани, јер се стварају гужве у саобраћају а чују се и пароле демонстраната. Сама имена стадиона подсећају на прошлост које се најрадије одрич е актуелна власт. Потом би боравак на том простору задао додатне тешкоће држави, од финансијских до политичких. Замислите само да незадовољни грађани примете редован, вишегодишњи колапс у саобраћају Београда, који се од јесени до лета само увећава. Шта би на то рекао градоначелник и његови бирачи? Не помињем лидере владајућих и опозиционих странака, који би исте демонстранте могли „искористити“ за своје циљеве. Зато одлазак незадовољних штрајкача и демонстраната на Ушће доноси мање „штете“ грађанима главног града, влади која свесрдно решава проблеме настале светском кризом и смишља стратегију опстанка на власти што дуже. Један од елемената те стратегије је и поменуто решење о штрајковима. Још само да их штрајкачи и будући демонстранти испоштују. Надајмо се да ће о томе благовремено и веродостојно извештавати новине и ТВ станице, макар оне ближе Ушћу. Оволика „брига“ за слободу кретања грађана, а стварно репресивне мере по штрајкаче и демонстранте, само је израз конзервативности постојеће политичке елите на власти. То не умањује њихово „демократско“ правдање, јер је суштина свега уперена против интереса радника и већине грађана. Ти исти људи плаћаће дугове, раније и нове, који су направили припадници обе елите, а само привидно ће се „помагати“ најугроженијим радницима. Гашење пожара на једном месту неће моћи спасити систем у који су уграђени генератори још већих социјалних пожара и незадовољства људи. На жалост, у свему томе учествују и синдикати, што је доказ да нису аутентични представници радничких интереса и да још нису превазишли „дечје болести“. Својој маргинализацији на друштвеној сцени, учешћем у оваквим радним групама и „мирењем“ са решењима о „кризним“ одморима и штрајковима, они директно доприносе. Време нових синдиката ће тек да дође. А до тада незадовољни радници остају обесправљени, незаштићени, баш као у доба почетака тзв. првобитне акумулације капитала. Раније су причали да су „овце појеле људе“, а данас се у Србији може рећи:“Тендери и аукције су појели раднике!“. Њиховој беди и немоћи доприносе поменута законска и друга решења и главни учесници у њиховом доношењу и спровођењу у дело. Највећи број радника остаће без посла, без средстава за живот и прећи ће у „сиву економију“. Штрајкача ће бити све мање у фабрикама, па је тим мања брига послодаваца да их спрече да штрајкују. Синдикати су сада у прилици да предахну, нестану такви какви су или васкрсну сасвим другачији. Власт не мора уопште да брине од „вруће јесени“, јер су мали изгледи да се тако нешто догоди. Гладни, сиромашни, радници на „бесконачном“ одмору, тражиће начина да опстану у животу. Можда тек на пролеће, када су се у народу делиле и сложене породичне задруге, настану већи изливи незадовољства истих. На синдикалној и политичкој сцени нема те снаге која њихове интересе може артикулисати и озбиљније наметнути власти, па макар и блокадом саобраћајница и градова. До тада ће се власт већ снаћи, предузетници ће „ојачати“ средствима од зајмова које ће сви враћати, а можда ће неки „спољни фактор“ све то чинити лакше подношљивим. Будућим штрајкачима и демонстрантима остају нова правила „игре“, под условом да преживе ударце домаће и светске економске, финансијске и политичке кризе. Ово су тек први кораци „офанзиве“ политичке и економске елите против најамних радника, а све у циљу опстанка на власти. Настајање правих, радничких синдиката и партија још је далеко, без обзира шта се у јавности износи на ту тему. Поред тога, није сувишно подсећање на чињеницу да су у време социјалдемократске власти (посебно Тонија Блера) у В. Британији донети најгори, антираднички закони.
Популистички потези министра рада
Министар рада, кога хвале због преданости да решава „највруће“ проблеме, учествовао је у свим досадашњим владама, што значи да је допринео и усвајању и примени рестриктивног радног и социјалног законодавства Србије. Сад је о „трошку“ државе, пореских обвезника и истих радника, „прокрстарио“ Србијом помажући радницима и послодавцима. Случајно или не, Расим Љајић најављује формирање нове социјалдемократске странке. Остаје само да радници поверују да ће да заштити и њихове интересе. Кратко речено, поменути министар својим потезима, удруженим са законским решењима о штрајку и овлашћењима МУП-а, симболично и занемарљиво ће помоћ и угроженим радницима. Све да има и више средстава и још бољих намера он то не може постићи нити је за то надлежан. Главни узрок незадовољства штрајкача и сиромашења радника и осталог становништва је природа постојећег система власти. На делу је убрзано друштвено раслојавање, настајање мале и богате капиталистичке класе и већине најамног и осиромашеног становништва. Стога ови потези министра рада су „популистички“, убирање политичких поена за њега и коалиционе партнере, а не стварно и дугорочно решење проблема. Подсетимо да у историји нема примера да власт толико помаже потчињене да им трајније поправи материјални положај. Наша политичка елита, коју представља министар рада, за то нема нити средстава, времена а изнад свега класног интереса! Послодавци блиски власти, од најмањих до највећих („тајкуна“), од свега ће извући корист. Љајић одлучује, процењује и „помаже“ државним средствима и новим зајмовима, ко ће, када, колико послати радника на „одмор“, али и колико ће му се дати средстава за „спасавање радних места“. Добици су и на страни државне администрације, јер остаје нетакнута, материјално и соструч њаци о синдикату 37 цијално „ушушкана“ и збринута до нових изборних превирања. Сад су и „доброчинитељи“, јер се од њих узима и даје очајним радницима. Само на кратке стазе, али на путу до стварног силаска са друштвене сцене, синдикати су овакви какви су. Лидерске „кавге“ су учестале, сукоби чланства на терену нису реткост, а најумешнији синдикалци су пожељни „социјални партнери“, чланови социјално-економског савета, радних група и тимова који „помажу“ раднике. Добра страна тога је то што су карте отворене, па ће садашњи (не)запослени радници јасно видети улогу својих синдикалних лидера, од централа до фабричких организација. Већина запослених је ван синдиката, па ово понашање постојећих синдикалаца погодиће мање од трећине радне снаге Србије. Групи губитника, а засад не реагују јавно, припадају и сви порески обвезници, којима неодговорна власт намеће нове дугове и „арчи“ новац на разне начине, од којих је само један „помоћ перспективним предузетницима“! Извесне повољне ефекте донетих закона и мера у којима је учествовао и министар рада, решиће неке од животних проблема радника без уплаћених доприноса ПИО. Они више неће морати у штрајкове и демонстрације. За већину запослених долази горе време. Њима следе губици посла, зарада, социјалних примања и још веће безнађ е. Доношење репресивних мера из области радног законодавства, а одредбе о месту и начину штрајковања и демонстрирања незадовољства су управо такве, смириће „гнев“ грађана који су против штрајкача. Олакшаће посао локалним моћницима и градоначелницима, а више ангажовати снаге одржавања реда и мира. Штрајкови полиције су потврдили да ни њима надлежни и држава не плаћају оно што је по закону. Страх од отпуштања и губитка посла у свим областима додатно ће их мотивисати да „поступају по наређењу“. Губитници су, не само због услова информисања, и сами новинари који пишу и извештавају о штрајковима и демонстрацијама. Информације о протестима су им дуго обезбеђивале средства за живот. Новинари ће морати да покаж у више „инвентивности“ у налажењу нових тема, а штрајкачи да поменуте законе избегну и „заобиђу“.
Све наведено је доказ да
се у Србији после 2000. године нису поштовали закони, нити то
морају од стране државе, предузетника и моћних припадника елите
а које су долазиле на власт.. У основи тога је стварна економска
и политичка моћ. Тако нешто немају радници, а најмање је имају
штрајкачи и демонстранти. После свега може се закључити:
највећу корист од допуна закона о раду, „радне групе“, прописа о
штрајку и демонстрацијама, наговештених закона о повезивању
радног стажа неколико десетина хиљада запослених, има управо
министар рада и социјалне политике Расим Љајић! На групном нивоу
то су капиталисти, које код нас зову само „предузетници“. Још
увек у Србији није модерно, пожељно и „демократски“ писати о
експлоатацији, огромним и брзо стеченим профитима, утицајима на
избор владе и сиромаштву најамног радништва. Стога и наш
министар бира речи када се обраћа штрајкачима, обилато
финансијски помаже предузетнике средствима (дуговима) грађана, а
своју нову странку промовише као заштитника „општег интереса“.
Већини најамног радниш тва бољитак не може и неће донети нити
Расим Љајић нити његова странка. |