ИНФОРМИШИТЕ СЕ
| ИНФОРМИШИТЕ СЕ
|
Информишите се: 09.11.2009. год.
Преносимо из Синдикалног повереника, септембар 2009. (страна 30): Стручњаци о синдикату
ШТРАЈКАЧИ И ВЛАСТ (I)Мученици на "кризном" одморуСлањем на нове, неограничене одморе, многи радници протерани су из света рада у зону "сиве" економије и сиромаштво и на спискове "прекобројних"
Пише: Нада Г. Новаковић, социолог
Од „врућег“ пролећа и лета до још „вруће“ јесени у Србији за актуелне и будуће штрајкаче десило се много важних ствари. Међу њима су најважније следеће: 1) „радикализација“ штрајкова скренула је на себе пажњу јавности, обичних грађана и власти, 2) у решавање проблема и „помоћ“ незадовољним и очајним радницима укључило се и ресорно Министарство рада са министром Расимом Љајићем на челу; 3) донете су допуне Закона о раду које директно погађају интересе већине (не)запослених радника и њихових послодаваца и 4) обзнањене су и „мере за заштиту радника“, дело радне групе у којој је у јавности у првом плану био поменути министар. Све то није случајно, већ је показатељ односа снага „света рада“ и капитала и односа власти према њима.
Радикализација штрајкова
Поменути министар, омиљен међу штрајкачима и многим грађанима, како то износе медији, потрудио се да ове појаве више објасни. Штавиш е, његови ставови о томе показују сву противречност проблема који су на дневном реду, а пре свега однос власти према штрајкачима и грађанима уопште. Овде издвајам само најкраће, њихову суштину и последице које имају по будуће учеснике штрајкова, блокаду фабрика и саобраћ ајница и масовно демонстрирање улицама градова широм Србије. Посебно ћу се осврнути на случај Београда, у којем је „брига“ представника власти, градоначелника, органа одржавања јавног реда и мира допринела одлуци да се штрајкачи и демонстранти „упуте“ на Нови Београд, односно Ушће. „Радикализација“штрајкова је нешто чега се плаши сваки послодавац и власт. У Србији је држава највећи послодавац, од које зависи преко 400 хиљада запослених у јавном сектору и јавним предузећима. Она је истовремено и фактор који „креира“ и услове пословања већине старих и нових „бизнисмена“, односно предузетника. Поред тога, задужена је и за благостање грађана, посебно за њихов мир, што настоји да обезбеди разним средствима и мерама. Та „брига“ је утолико већа, свестранија, па чак и репресивнија према свима који га угрожавају, што се власт осећа несигурнијом или политичка елита процењује да на неки начин може бити доведена у питање легитимност њене владавине. Није то ништа ново, али је у Србији додатно искомпликовано последњих месеци. Стварни узроци су у природи постојећег политичког система, последицама приватизације и убрзане промене друштва, праћене изразитим друштвеним неједнакостима и раслојавањем становништва.
Претерана “брига” државе
Нарочито високу „социјалну цену“ плаћају најнижи друштвени слојеви, а то су мануелни радници, најупорнији и најочајнији штрајкачи и демонстранти. С обзиром на њихову (мало)бројност, релативно низак степен организованости и отуђеност највећих синдикалних централа од штрајкача, поставља се питање потребе власти и надлежних министарстава да уведу више реда међу штрајкаче и остале грађане. Ова „брига“ државе је претерана, ако се исти штрајкачи упореде са онима у ЕУ, на коју се позива и премијер Србије, образлажући усвојене мере радне групе. Занимљиво је шта је власт у међувремену усвојила као решење постојећих проблема. Ред, рад и мир су неке од најпожељнијих вредности сваке власти, а нарочито оне која се осећа угрожена или чије одлуке погађају велики број људи. Поменута законска и слична „решења“ највише погађају (не)запослене раднике. Допуне Закона о раду су „ударна песница“ власти усмерена против виталних интереса већине запослених, без обзира којих су квалификација и у ком сектору својине раде. Од ње су поштеђени само припадници „државне администрације“, која се од 2000. до данас повећала са званичних 8000 на 28.000 запослених! За то време припадници овог слоја запослених „падали“ су са савезног нивоа СРЈ, преко „заједнице Србије и Црне Горе“ до републичких органа власти. Они који су остајали без посла у тим променама добијали су „отпремнине“ које су право мало богатство. Кретале су се у висини 24 бруто зараде за сваког запосленог који је тамо налазио ухлебљење најмање три месеца! Тако је било када је председник био В. Коштуница.
Најважнији захтеви штрајкача
Шта се данас дешава и спрема српским „бирократама“ можемо само да претпостављамо. Овај закон њих не погађа, ако се изузму у јавности изнете најаве премијера и других званичника о намерама и потреби „рационализације“ администрације. На нижим нивоима власти однос према „вишковима“ запослених био је условљен односима снага чланица коалиције на власти и локалним утицајима. За већину актуелних и ранијих штрајкача није ни постојао социјални програм, или се он није поштовао од нових власника и државе. Њихови најважнији захтеви су: исплатите зараде, платите доприносе за здравствено и пензионо осигурање и обезбедите услове за наставак производње. То су доминантни поводи штрајкова радника из приватизованих фирми и оних који су у процесу стечаја и приватизације. Они данас чине већину штрајкача, демонстраната и људи који блокирају локалне и магистралне саобраћајнице. Занимљиво је и време када је измењен члан Закона о раду о „кризном“ одмору, који се тако не зове, али је донет као мера за ублажавање економске кризе у Србији Према дотадаш њим решењима, најдуже се радник могао послати на „одмор“ 45 дана. Сада га не зову „принудни“, да не подсећа на нека ранија времена, али је он то у својој суштини. Одлука о његовој дужини донета је у „најбоље“ време, у лето, када је већина радника и осталог становништва на одморима. Пратиле су га у јавности полемике о томе на који „рок“ да буде ограничен. Некада доминантна партија на власти-СПС, из чијих редова је актуелни министар унутрашњих послова, залагала се за „орочавање“ поменутог одсуства са посла, а корак даље отишли су посланици СРС, тражећи да то не буде дуже од 180 дана. По хитном поступку, уз помоћ министра рада и „тиху“ сарадњу главних синдикалних лидера, од приватизованих фирми до синдикалних централа, „кризни“ одмор је постао неограниченог трајања! Наравно, о „мирењу“ синдикалних лидера са овим решењем посредно можемо закључивати, на основу њихових коментара у време предлагања и усвајања допуна Закона о раду.
Краткорочни добици
Други доказ је само учешће представника синдиката у радној групи задуженој за његову реализацију. Стиче се утисак да синдикалци нису имали разлога да организују раднике, појасне им штетне последице поменутих решења по њихове најважније економске интересе, или их евентуално организују против истих. Овакав ред потеза највише иде на штету радника који губе посао, иако се то тако не жели рећи јавно. Штету имају и синдикати, који су још више ослабљени, не само материјално, већ пре свега губитком угледа и поверења међу чланством. Добици су сигурно, прикривени и краткорочни, међу синдикалним лидерима, а још више припадницима економске елите и оне на власти. Ту чињеницу не могу да замагле нити избришу приче о „социјалној држави“, „социјалном дијалогу“ и „социјалним партнерима“. У игри су актери различите друштвене моћи-на дуже и свестрано „нокаутирано“ мануелно радништво, разједињени синдикати, ојачали мали и велики „тајкуни“ и послодавци и припадници коалиције на власти. „Социјални дијалог“ међу њима се своди на „дијалог“ Давида и Голијата. с тим што незадовољство овог немоћног „каналишу“ и „држе“ сами синдикалци. Тако доприносе и сопственој пропасти на дуже стазе. Одавно у Србији постоји и Агенција за мирно решавање радних спорова. О њеној „независности“ може се рећи само толико да се финансира из буxета и да је под патронатом извршне власти. Да је њен учинак релативно мали потврдили су штрајкови овог пролећа и лета. Посредно признање, или можда дуплирање послова и адмнистрације, представља и „радна група за помоћ радницима“. На основу списка њених чланова, у које не улазе сарадници, администрација, особље обезбеђења и „остали“ трошкови њеног деловања на терену, сазнајемо да су се баш побринули за раднике. Званично су им намере чисте, а стварно су доказ непостојања правне државе на делу. Помало збуњује „донкихотска“ намера министра рада да обилази све компаније у којима је сумњива приватизација (од 7.000 фирми остало је мање од 300 неприватизованих), или има проблема који би могли довести до штрајка Како, поред редовних послова, да занемаримо бригу за испоручивање хашких „оптуж еника“, министар може да има времена и надлежности да исправља „криве Дрине“, које је створила непримена радног законодавства и постојећ и закони о приватизацији, а све под паролом „помоћи“ радницима? Министра у том походу прате саветници, разни експерти, синдикални лидери, чланови социјалноекономског савета и обезбеђење. Све да су им намере најдобронамерније, остаје питање колико то кошта? Које критеријуме ће иста екипа уз министра рада да користи у процени помоћи послодавцима у „очувању радних места“ и одабиру фирми које шаљу људе на „кризне“ одморе? Ко је уопште надлежан да контролише министра, ако је законодавна власт олако дала широка „дискрециона“ права истом да одлучује о судбини хиљаде „мученика“, оних који добише краћу радну недељу, мању зараду и без ње врло брзо остају?
“Одмор” од посла
Одлазак великог броја радника на „нове“ и неограничене одморе има, поред осталих, још један ефекат важан за власт. Они су на дуже стазе „искључени“ из света рада, протерани у „сиву“економију и зону сиромаш тва и на спискове служби за запош љавање. За њих нису више задужени синдикати, осим док их не пошаљу из фабрика. Неће бити брига ни Министарства рада, које је баш забринуто за њихове невоље. Одскора смо сазнали да је, као успутан резултат Љајићевих обилазака Србије и „најугроженијих радника“, на видику и нова социјалдемократска партија. Радницима који остају без посла, или се само „одмарају“ од њега, следе нова обећања о бољем животу. Још само да поверују како ће више од 20 радничких и социјалдемократских партија у Србији успети да их врате на посао, омогуће „безбедан и достојанствен рад“ и средства за преживљавање. Можда ће министар, који по оцени штрајкача „има душу“, успети да их у то убеди. За сада Љајић очајним штрајкачима долази „на ноге“. Ако су радили у фирмама у којима се годинама нису примале зараде, а зараде нису примали годинама, добиће и паре. Министар је доскора носио 5.000 динара за најугроженије раднике! Како из масе гладних и ојађених радника препознати најугроженије, а без ангажовања стручних служби центара за социјални рад? Ко то стручно процени да ће та сума новца побољшати живот истог радника? Шта са онима који су у давно пропалим фирмама, а нису се сетили, или нису хтели, да себи секу прсте и остале делове тела? Све да те паре нису из буxета који се попуњава новим зајмовима. остаје горак укус након изјаве министра и премијера владе Србије, да се део средстава узима од запослених у државној управи. Свака част на храбрости, дарежљивости и хуманости!
Отежано окупљање незадовољних
У сваком случају, слање на одморе радника у време економске и политич ке кризе доноси елити вишеструку корист. Смањиће се број незадовољних радника, јер просторно и интересно окупљање је сасечено већ на првом кораку. Ојачана је сарадња и поверење између „социјалних партнера“, као што су власт и синдикалне организације највишег нивоа. Синдикални лидери „помажу“ да се уоче и реше проблеми запослених. Највише је учвршћен савез политичке и економске елите, предузетника који су кршили и избегавали важеће законе Србије. Њихова „радна места“ су светиња (а још више високи профити), а не људи који се као на траци на њима (не)легално запошљавају. Све им је опроштено, од дуговања за зараде, ПИО, до неплаћања средстава радницима који су судски добили радне спорове због незаконитог губитка посла. Овом последњем је, својим изјавама, дописима и препорукама „кумовао“ и министар економије и регионалног развоја и сама министарка правде! Против тих решења од стране синдиката није било неких озбиљнијих акција нити протеста. Решењима радне групе на челу са министром Љајићем улази се и у проблеме неплаћања здравственог и пензионог осигурања запослених. Наводи се да је оштећених радника око 60.000! Чак се најављује да ће од јануара 2010. (зашто не одмах?) послодавци морати да уплаћују те порезе пре исплате зарада. И до сада је постојао закон, али се није поштовао! Штету је трпила државна каса, али још више оштећени радници. Они нису примали ни зараде, а предузетник је преко њихових леђа, избегавањем закона, остваривао профит. Поставља се и питање чињенице да не постоји начин, нити законски институт, да послодавци уплаћују ПИО на стварне зараде а не минималне. Јавна је тајна да су на тај начин оштећени сви који зараду остварују непријављени, или део примају „на руке“. Запослени су на то приморани, због високе конкуренције на тржишту рада, највеће стопе незапослености у Европи, и моћи послодаваца да све то годинама чине. Неправде, неједнакости међу њима се само на овај начин легализују, додатно „цементирају“, јер ће и висина пензије зависити од висине доприноса.
Антираднички закони
Укратко, предузетници су, без обзира на степен блискости са влашћу, на тај начин вишеструко награђени. Тако одлуке разних „радних група“, извршне власти чији део је и министар Љајић, постају важније од самих закона из области рада. Оне имају и друге последице, а то је порука предузетницима да могу да рачунају на одсуство „правне државе“. То је слоган који власт често наводи против тих истих штрајкача, када дођу у престоницу и јавно, означени као „бивши самоуправљачи“ или „транзициони губитници“, представљају претњу доласку страних инвеститора. Да иронија буде већа, њихове “тешкоће“, разлоге за евентуалне штрајкове и протесте ублажавају и предупређују, како сами изјављују, министри који су на власти од 2000. до данас. За то време донети су сви антираднички закони (о раду, стечају, приватизацији...), а актуелна власт за то налази средства у новим задуживањима. Оштећени радници се смирују бедним и симболичним износима, уз дугорочно задуживање њих и потомака свих грађана, уз напомену да је то за њихово добро! А коме на тај начин треба помоћи одлучиваће опет министар са „дискреционим правима“ каква су мало позната у нашем окружењу. У ЕУ ни у време кризе нема таквих појава. Један од доказа су штрајкови и немири у Француској који су 2006. године избили против најаве измене члана Закона о раду (о „првом запослењу“). Последица је била одлазак премијера са власти. Данас у тој земљи на саму најаву кресања јавних давања из буxета на ноге се дигну милиони радника, студената и грађана ( у два дана априла 2008 године чак пет милиона грађана), без обзира што та „радикализација“ није била по вољи министра рада и актуелне власти. Један од разлога је постојање јасне поделе три врсте власти и јаких синдикалних организација. Ту је и солидарност грађана и њихових удружења испољена на делу. Тако нешто не може задесити Србију, па је страх од „радикализације“ штрајкова сувишан. Процењује се да ће применом допуна Закона о раду на десетине хиљада радника остати без посла и постати „аутсајдери“ збивања међу запосленом радном снагом, тј само посматрач и штрајкова и других протеста. Истим мерама „умирени“ су садашњи и будући предузетници, јер им следе субвенције, помоћ и још доста тога од стране државе за „очување радних места“.
Нови талас кршења права
Чланови радне групе одлазиће у компаније „које имају перспективу“, без обзира што су дужници држави, радницима и другим фирмама. Опростиће им се и коришћење „приватног“ обезбеђења против незадовољних радника, бахато понашање (а то није увек означено модерном речи „мобинг“), услови рада у којима радници лако губе животе, незаконито отпуштање радника или прогањање бивших и нових штрајкача. Није то ништа у односу на потребу „очувања радних места“. А док не прође „светска криза“, стрпите се, бивши запослени радници и они који ће то постати. У то вас уверава радна група, министри, премијер, па и сам председник државе. Неки од њих су пред мајске изборе 2008. године били гости појединих синдикалних централа, уверавали раднике у неопходност „социјалног дијалога“, гарантовали потписивање и спровођење у дело Општег колективног уговора и сл. Чинило се да до тада нису ни слутили да се тамо негде у свету и ЕУ „ваља“ светска економска и финансијска криза. Кад су после пола године признали да је то стварност, одустали су од свега и предизборних обећања. Сада су се потрудили да у новом походу на „кршење основних права из рада“ потраже сагласност и синдиката. Добили су је и преко њега „контролишу“ процесе одласка на “кризне“ одморе, помоћ угроженим радницима и перспективним послодавцима. А све то у циљу „помоћи радницима“ и стварном очувању сопствених положаја.
Нема јаких синдиката
Зашто синдикати пристају на рестриктивне мере власти и „суспензију“ основних социјалних и економских права запослених? Откуда потреба синдикатима да учествују у радним групама које доносе рестриктивна решења по већину запослених радника? Да ли је то довољно да се спречи још једна „врућа“ јесен, зима...? Шта значе одредбе о месту и времену одржавања штрајкова и јавних протеста уопште за раднике, грађане, синдикате и власт? То су само нека од питања која се намећу након усвајања предлога радне групе за помоћ најугроженијим радницима. Њима се могу додати и следећа: 1) зашто једно радно тело, формирано од стране власти и представника „социјалних партнера“ (синдикати и послодавци годинама доводе у питање репрезентативност тих интересних удружења), даје себи за право да донесе решења која су далеко већа него што је помоћ угроженим радницима? 2) зашто од 1996. године власт и парламент нису усвојили нови закон о штрајку и синдикатима? и 3) зашто одлуке о месту одржавања протеста, а погађају све потенцијалне учеснике из редова запослених и обичних грађана, доносе мимо закона и парламента „ад хоц“ формирана радна група? О свему томе правници могу рећи више, а овде се задржавам само на неким најбитнијим друштвеним последицама тих решења.
|